„Kada sam bio mali, čitao sam o vilinskoj princezi – i evo je“: Kako su susreti sa kraljicom Elizabetom topili i najhladnija srca državnika?

Kraljica se susrela sa 13 predsednika tokom svoje 70-godišnje vladavine: svakim vrhovnim komandantom od Harija Trumana do Džoa Bajdena, sa izuzetkom LBJ.

Kao što je počast živim bivšim predsednicima jasno pokazala, ona se izdvaja od mnogih svetskih lidera i stranih dostojanstvenika sa kojima se predsednik sreće.

„Piti čaj sa Njenim Veličanstvom —  jedno je od naših najlepših sećanja na predsedavanje“, navodi se u izjavi Džordža V. Buša.

„Kakva je bila velika i lepa dama – niko nije bio kao ona“, oduševljen je bio Donald Tramp.

Čak je i obično hladnokrvni Barak Obama, u intervjuu objavljenom na Kraljičin platinasti jubilej u junu, priznao da je bilo teško zadržati prisebnost „kada ste u poseti njenom veličanstvu“.

Uron u istoriju otkriva višestruka kršenja protokola od strane nervoznih američkih lidera, ništa nezgodnije od toga da Džimi Karter ljubi kraljičinu majku u usne. Otkriva i kako se Ronald Regan priprema za važan zamah kroz Evropu 1983. tako što se, da, priprema za diplomatiju visokih uloga, ali i brine da li ima pravu opremu za jahanje sa kraljicom.

Ispostavlja se putovanje u Ameriku 1951. tokom kojeg je Hari Truman primetio kada je upoznao prestolonaslednika:

„Kada sam bio mali, čitao sam o vilinskoj princezi – i evo je. Tadašnji premijer Harold Makmilan opisao bi njeno sledeće putovanje u Sjedinjene Države, 1957, kao veliki uspeh.

Šta je kraljicu izdvojilo na ovaj način? To nije bila raskoš, raskošni banketi ili njena nesumnjivo neuporediva slava.

Deo objašnjenja leži u činjenici da predsednici ne samo da su se susreli sa oličenjem najbližeg saveznika Amerike i njene prošlosti, već i, kasnije u njenoj vladavini, sa nekim ko je poznavao svoje prethodnike bolje nego što su oni znali ili bi ikada, pa je stoga mogao da ih vidi. u ispravnom istorijskom obimu.

Njena sposobnost da šarmira, pa čak i da sklopi prijateljstva sa predsednicima SAD, bila je ne toliko tajno oružje koje je pomoglo da „poseban odnos” bude poseban.

Predsednik Džo Bajden je bio jasan u vezi sa tim političkim značajem u svom odavanju počasti, opisujući kraljicu kao „državnicu neuporedivog dostojanstva i postojanosti koja je produbila temelj saveza između Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Država“.

Pomoglo je to što se čini da je žena koju su američki anglofili pažljivo pratili i podržavali bila nešto poput amerikanofila.

Baš kao što je poseban odnos više od veza između dva šefa država ili šefova vlada, kraljičina veza sa Amerikom je prevazišla njene lidere.

Kao i mnogi Britanci njene generacije – i kao moderna Britanija kojom je vladala – Drugi svetski rat je bio formativno iskustvo u kojem je američki doprinos bio odlučujući i nezaboravan.

Ličnije rečeno, uzela je samo nekoliko odmora u inostranstvu tokom svoje vladavine, ali pet od njih je bilo u Americi, često – i možda malo verovatno – u zemlji konja u Kentakiju.

Jedan od premijerovih savetnika napisao je umišljenu poruku Bakingemskoj palati: „Neko bi želeo da razmisli da li je ispravno da se kraljica povezuje sa proslavom pobune britanske krune. Kraljica je krenula na put, iako je stigla 6. jula, jer, kako je jedan zvaničnik ambasade rekao za Njujork Tajms, „4. jul je zaista bio naporan. Opraštanje može ići samo tako daleko.”

U govoru povodom ove prilike, sama kraljica bi bila ljubaznija. „Čini mi se da bi Dan nezavisnosti trebalo slaviti u Britaniji koliko i u Americi“, rekla je ona okupljenima u Filadelfiji.

„Ne u radosti zbog odvajanja američkih kolonija od Britanske krune, već u iskrenoj zahvalnosti očevima osnivačima ove velike republike što su Britaniju naučili veoma vrednu lekciju… Naučili smo da poštujemo pravo drugih da sami upravljaju sobom.  Bez tog velikog čina u cilju slobode, izvedenog u Independens Holu pre dve stotine godina, nikada ne bismo mogli da transformišemo imperiju u Komonvelt.

S obzirom na ovu naklonost prema Americi, kraljičina smrt ne znači samo da je Britanija izgubila diplomatski adut i adut meke moći, već i anđela čuvara posebnih odnosa. Da li će njen sin, kralj Čarls III, uspeti da popuni tu prazninu?

Za britanske zvaničnike koji žele da uđe u diplomatsku ulogu svoje majke, Čarls predstavlja brojne probleme. Prvi je da, bez svoje krivice, on jednostavno ne može da obezbedi polu-mističnu vezu sa prošlošću koju je njegova majka počela da predstavlja celom svetu, piše Politiko.

Drugo, što preti da posebno otežava stvari u Sjedinjenim Državama, jeste da je Čarls mnogo više politička ličnost od svoje majke.

Dok se ona nepokolebljivo držala usko definisane uloge ustavnog monarha – nekoga iznad sukoba koji interveniše samo kada je to neophodno – on je bio daleko aktivniji u društvu tokom svog dugog čekanja na tron. Prinčeva politička aktivnost bila je fokusirana na klimatske promene i životnu sredinu, teško da su nekontroverzna pitanja sa ove strane bare, iako su više sporna u državi.

Kao princ, Čarls je insistirao da su pravila drugačija za monarhe i prestolonaslednike, obećavajući da će se mnogo ređe baviti političkom sferom kada postane kralj. Ali ipak je lako videti kako bi on mogao postati politizovanija figura od svoje majke ovde u Americi.

Ako mislite da je položaj i uticaj neke zemlje u svetu određen više od njenog bogatstva ili vojne moći, onda je teško ne videti smrt kraljice Elizabete II kao bilo šta drugo osim kao ozbiljan diplomatski gubitak za Ujedinjeno Kraljevstvo.

Odlazak poslednjeg živog otelotvorenja neke vrste britanske veličine koja se lako razume na svetskoj sceni — i u Americi — samo će povećati zabrinutost oko mesta Britanije u svetu i njenog odnosa sa najbližim saveznikom. Ali ta jednostrana anksioznost je odlika posebnog odnosa otkako je ovaj termin skovao Vinston Čerčil u govoru 1946. u Fultonu, u Misuriju.

Za sve načine na koje je kraljica pomogla da posebna veza bude onakva kakva jeste, njena veza sa Amerikom je takođe podsetnik da UK-SAD. Veze se ne mogu svesti na jednu ili dve osobe. Oni predstavljaju nešto daleko dublje, ukorenjeno u istoriji, vrednostima, kulturi, trgovini i odbrani.

Elizabeta II je to znala. A ako su njeni američki kolege sumnjali u to kada su položili zakletvu, obično su shvatili razum kada su popili čaj sa kraljicom.