Kada umiremo?

Tako je Dejvid Duran, šef medicinskog osoblja u dečijoj bolnici u Oklandu, pokušao da uveri porodicu Jahi Mekmat da su strandardni medicinski testovi za utvrđivanje moždane smrti pokazali da njihova ćerka tinejdžerka više nije živa.

Porodica se tome čvrsto opirala i na kraju im je dopušteno da odvedu ćerku u Nju Džerzi, jedinu američku državu u kojoj bolnice moraju da prime pacijente čije porodice, na verskim osnovama, odbijaju da moždanu smrt smatraju smrću.

Više od četiri godine, ona je ostala funkcionalan (iako radikalno onesposobljen) pripadnik vrste Homo sapiens: borila se protiv infekcija, reagovala na telesnu traumu ubrzanim radom srca i dobila prvi ciklus.

Slučaj Jahi Mekmat ponovo je oživeo interesovanje (i debatu) o tome šta znači umreti.

Nekoliko godina ranije izgledalo je da postoji konsenzus da moždana smrt predstavlja smrt.

Ali, ako je takav konsenzus ikada i postojao, više ne postoji.

Do 1960-tih, smrt je bila utvrđivana nepovratnim prestankom rada srca neke osobe.

Ali, izum ventilatora koji može da održi u životu ljude sa teškim oštećenjem mozga, u kombinaciji sa uspesima u transplantaciji organa, naveo je Harvardski komitet da preporuči „moždanu smrt“ kao novi standard za određivanje trenutka smrti.

Ta odluka je, do 1980, dovela do toga da Komisija za jedinstveni zakon predloži novu jedinstvenu odrednicu smrti.

Uskoro potom, „moždana smrt“ je prihvaćena kao smrt u svih 50 država.

Začudo, ova suštinska promena u našem razumevanju toga kada neko ljudsko biće umire dogodila se uz vrlo malo javne rasprave ili ispitivanja.

Malo ko je znao, na primer, da je, kako su arhivska istraživanja otkrila, Harvardski komitet eksplicitno raspravljao o potrebi da se promeni definicija smrti zato da bi više organa bilo dostupno za transplantaciju.

Moždana smrt postala je doslovno neupitan koncept – otuda Duranova frustracija zbog odbijanja porodice Mekmat da prihvati da je, uprkos tome što njeno srce kuca i telo je toplo, Jahi mrtva.

Ali taj slučaj je odigrao ključnu ulogu u rušenju konsenzusa, zajedno uz još nekoliko slučajeva u kojima je „mrtva“ žena rodila dete.

Jedan od ovih slučajeva propraćen je naslovom „Moždano mrtva žena rodila dete, a zatim umrla“.

Takvi medijski izveštaji mogli bi da budu odbačeni kao pokazatelj da javnost pogrešno shvata naučne činjenice.

Ali ono što nije tako lako odbaciti je jedan uvodnik u časopisu „Nature“ u kojem se napominje da, iako jedinstvena odrednica smrti iz 1980. zahteva „nepovratan prestanak svih funkcija celog mozga“, standardni testovi koji se koriste za utvrđivanje moždane smrti ne testiraju prekid svih funkcija mozga.

Kod nekih osoba koje su proglašene za moždano mrtve hipofiza i/ili hipotalamus funkcionišu (što je verovatno način na koji pojedinci poput Jahi Mekmat mogu da uđu u pubertet nakon što su proglašeni mrtvima).

Pod pritiskom lekara i grupa za transplantaciju da se pozabavi ovim nedoslednostima, od Komisije za jedoobrazni zakon je zatraženo da razmotri promenu definicije iz 1980. kako bi ona odražavala činjenicu da lekari ne testiraju smrt celog mozga, već „trajnu komu, trajni prestanak spontanih respiratornih funkcija i stalni gubitak refleksa moždanog stabla“.

Komisija se satala u Honoluluu prošlog jula.

Diskusija koja je usledila pokazala je da ništa nije doprinelo da postizanje konsenzusa o moždanoj smrti postane bliže.

U septembru je predsedavajući komiteta koji je raspravljao o tome kako da se revidira definicija poslao učesnicima mejl u kojem je naveo da je „odlučeno da se pauziraju“ napori.

„U ovom trenutku neće biti zakazivani dalji sastanci komiteta za izradu nacrta“, dodao je on.

Ovaj ishod tumačimo kao pokazatelj da je pitanje revidiranja definicije smrti, kada je jednom otvoreno, postalo očigledno da se na njega ne može odgovoriti bez suočavanja sa dubokim moralnim pitanjem oko kojeg ne postoji konsenzus: pod kojim okolnostima je opravdano odstraniti srce jednoj osobi da bi se spasao drugi život?

Mi imamo veoma različite etičke stavove o nepovredivosti ljudskog života.

Jedan od nas (Kamosi) je profesor bioetike u katoličkoj medicinskoj školi, koji takođe predaje moralnu teologiju seminaristima i koji podržava jednaku pravdu za nerođena ljudska bića i zabranu ubijanja uz asistenciju lekara.

Drugi (Singer), profesor bioetike na Univerzitetu Prinston, je utilitarista koji podržava pravo na abortus i na lekarsku asistenciju pri umiranju, i zalaže se za to da se roditeljima omogući da odluče da okončaju živote svoje novorođenčadi sa teškim invaliditetom.

Ipak, slažemo se da su mnogi pojedinci, koji su proglašeni „moždano mrtvima“ nakon što su trenutno standardni testovi ispravno sprovedeni, i dalje živi pripadnici vrste Homo sapiens.

Proglasiti da su neka ljudska bića sa toplim telom i srcem koje kuca mrtva, kao što je to učinio zakon o jedinstvenom utvrđivanju smrti, bila je velika kulturna promena.

Ipak, potencijalno duboke implikacije na moralni i pravni status nerođenih i novorođenih ljudskih bića, zajedno sa starijim ljudima koji imaju neurološka oštećenja povezana sa kasnijim stadijumom demencije, nisu prepoznate.

S obzirom na nove dokaze o dubokom nedostatku konsenzusa koji okružuje ova pitanja, mislimo da je vreme da se vodi debata koju je trebalo da pokrenemo pre 50 godina, o tome kada ljudska bića umiru.

Takva debata ne može da izbegne pitanje moralnog i zakonskog statusa ljudskih bića koja su živa, kao ljudski organizmi, ali su nepovratno izgubila sposobnost svesnosti.

Upravo je to pitanje koje nas deli.

Kamosi smatra da takvi živi ljudski organizmi zadržavaju svoj puni moralni status, dok Singer veruje da im nastavak života više ne može biti od koristi, te da se stoga njihovi organi mogu ukloniti da bi se spasili životi drugih.

Ono u čemu se slažemo je da su ovo uslovi debate za pacijente, za kreatore politike i za etičare podjednako.

Piter Singer, profesor bioetike na Univerzitetu Prinston, je autor više knjiga, uključujući „Practical Ethics“, „The Life You Can Save“, and „Animal Liberation Now“, i koautor (sa Ših Čao-Hveijem) predstojeće „The Buddhist and the Ethicist“ (Shambhala Publications, decembar 2023).

Čarls Kamosi, profesor bioetike na Medicinskom fakultetu Univerziteta Krejton, je saradnik za moralnu teologiju monsinjora Karana u Bogosloviji Svetog Džozefa i autor knjige „Christian Ethics, Resisting Throwaway Culture, and Losing Our Dignity“.

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org