Kako britanski Gardijan vidi katoličanstvo posle Benedikta XVI?

Pošto je postao prvi papa u proteklih 600 godina koji se povukao sa funkcije kada je uzeo novu titulu pape emertitusa Benedikt se preselio na marginu javnog života crkve. Uglavnom je poslednju deceniju proveo u privatnim molitvama i razmišljanju, ukazuje Gardijan.

Podsetimo, papa Benedikt XVI preminuo je subotu u 95 godini u samostanu Mater Ecclesiae u Vatikanu, objavio je portparol Svete Stolice. Sahranjen je danas uz prisu prisustvo desetine hiljada vernika na Trgu Svetog Petra. Počast mu je odao papa Franja i to je prvi put u modernim vremenima da je papa vodio sahranu svom prethodniku.

Kao papa emeritus Benedikt je postao tačka okupljanja protiv pokušaja njegovog naslednika pape Franje da prevaziđe svoje tradicionalno nasleđe.

Benediktov neuspeh da se adekvatno pozabavi skandalima seksualnog zlostavljanja koji su preplavili crkvu tokom njegovog pontifikata dobro su zabeleženi, piše britanski list.

Ali je, dodaju, kontekst te nevoljnosti da se angažuje bila neka vrsta „opsadnog mentaliteta koji je on oličavao – prvo kao ideološki sprovodilac pape Jovana Pavla II a zatim kao papa“.

Benediktov odbrambeni odgovor na zapadnu sekularizaciju bio je zatiranje otvora ortodoksije – i zbijanje redova unutar crkvene hijerarhije kao na najbolji protivotrov uočenom relativizmu toga doba.

Usred korupcijskih skandala, besa zbog seksualnog zlostavljanja sveštenika i jaza između crkvene doktrine i svakodnevnog iskustva mnogih običnih katolika ovaj pristup nije dobro služio ni crkvi ni svetu, ukazuje Gardijan.

Ali on ostaje ukorenjen u delovima Vatikana. Kako papa Franja koji i sam namerava da se povuče ako mu se zdravlje dodatno naruši nastoji da sprovede sasvim drugačiju viziju, ova godina će, ističe se, biti ključna.

Papa je 2021. pokrenuo nespretno nazvan „sinod o sinodalnosti“ najveću konsultaciju globalnog katoličkog mišljenja koju je crkva ikada preduzela. To je pokušaj pape Franje da se vrati otvorenom participartivnom duhu Drugog vatikanskog sabora 1960.tih koji je zaključio da crkveni stavovi mogu i treba da da budu otvoreni za promenu u svetlu „zankova vremena“.

U oktobru je prvi sažetak nalaza sinodalnog procesa ukazao na to da skupštine širom sveta čeznu da ožive taj etos.

Udruženi odgovori miliona katolika beleže široko rasprostranjenu želju za planom „radikalnog uključivanja“. Ovo obuhvata jednakost žena unutar crkve, veći fokus na nedaće siromašnih i marginalizovanih grupa kao što su migranti, bolji pristup prema LGBT katolicima i revizija upravljanja crkvom u vezi sa seksualnim zlostavljanjem.

To je nacrt progresivnog katolicizma koji može da gradi mostove sa sekularnim društvom umesto da se ponosi držanjem distance u ime doktrine čistote.

Katolička crkva nije demokratska država a konačni ishod sabora će verovatno biti manje radikalan nego što bi se mnogi učesnici nadali.

Ali u eri u kojoj su hrišćanski identitet i Benediktov tradicionalizam bili naoružani radikalnom desnicom, reformski program bio bi dobrodošao. Vežba slušanja pape Franje može dozvoliti da vetrovi promene konačno prođu kroz globalnu instituciju kojoj je potrebna obnova, zaključuje Gardijan.