Kako će EU izaći na kraj bez ruskog dizela?

Od nedelje (5.februara) i EU više ne kupuje dizel i druge naftne derivate iz Rusije, kao što već čine SAD ili Velika Britanija. To je povezano s određenom maksimalnom cenom za naftu i naftne derivate – najviše 100 dolara za barel rafiniranog dizela. Protivmera Rusije: neće prodavati naftu zemljama koje su ograničile cene.

Naravno da Rusiju koštaju sankcije i obustava uvoza sa Zapada. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen procenjuje da Kremlj već sad – svakodnevno gubi oko 160 miliona evra. Ali svima je i pre bilo jasno da će Rusija nalaziti tržište i za naftu i za njene derivate, a da će onda i takva ruska nafta završavati u EU.

Jer kod određivanja najveće cene nafte 5. 12. 2022. nije bilo većih teškoća, no prekid uvoza naftnih derivata – posebno dizela, uzrokovalo je veliku nesigurnost na tržištu, tim više što su i nemačka skladišta dizel-gorivom na najnižem nivou u istoriji.

Bilo je jeftinije uvoziti

Eugen Lindel i Džošua Folds iz FGE kažu da se Rusija dugo trudila da umesto jeftine nafte ponudi bitno skuplje derivate i kako su se zapadni potrošači „navikli“ na tu ponudu i bitno smanjili svoje kapacitete rafinerija.

„Prilično je komplikovano proizvoditi dizel, lož-ulje i druge derivate, dok je proizvodnja sirove nafte jednostavna i mnogo varijabilnija. Ipak, na svetskom tržištu ima mnogo vrsta sirove nafte iz kojih se mogu proizvesti ti naftni derivati.“

Cena dizela je već dugo visoka, a sad sve zavisi od toga hoće li EU naći alternativu – i koliko brzo će Rusija naći neko drugo tržište. Iako zbog blage zime nema baš velikih briga, lako se može očekivati da će cena dizela još više rasti. Barem neko vreme će potrajati dok derivati stignu i iz drugih zemalja, a proces prerade nafte su u EU bitno skuplji nego što je to nudila Rusija.

„Pranje“ ruskog dizela

„Tržište je trenutno veoma osetljivo i uplašeno“, kažu nam analitičari. „Moramo prvo pričekati i posmatrati kako se menjaju odredišta za rusku naftu, a da pritom ne dođe do dugotrajnih prekida u isporuci. No kad tržište shvati da se to dogodilo će se smiriti.“

Do napada Rusije na Ukrajinu, EU je gotovo polovinu svog dizela uvozila iz Rusije. Taj udeo se u proteklih 12 meseci doduše smanjio, ali to su još uvek značajne količine – oko 200 miliona barela 2022. po proceni analitičara. Prekid uvoza EU stvara manjak od oko 600.000 barela dizela i naftnih derivata – na dan.

EU je već odavno počela da nabavlja derivate iz drugih izvora – s Bliskog istoka, Azije i SAD, ali i ti izvori su već opterećeni.Tu je svima jasno da je indirektni uvoz u velikoj meri diesel-washing – „pranje dizela“. Na primer Turska doduše ima značajne kapacitete za preradu nafte, ali dizel-gorivo koje se uvozi iz te zemlje je zapravo mešavina „turskog“ i ruskog dizela, naravno uz proviziju Turskoj.

Slično posluju i Indija i čak Kina: Indija rado kupuje rusku naftu i derivate jer su i Rusi prisiljeni da spuste cenu i s još većim veseljem taj dizel prodaje Zapadu. Osim povoljne cene je i tu bitno manji trošak prerade i skladištenja u Indiji, tako da je i izvoz dizela u EU od početka rata uveliko narastao. To se najbolje videlo za vrijeme štrajka u rafinerijama Francuske i kad je preko noći skočio uvoz dizela iz Indije, zapravo zemlje koja jedva da spada u tradicionalnog isporučitelja naftnih derivata.

Bolja računica kod prerade

I Kina zapravo inače prerađuje naftu prvenstveno za svoje potrebe, ali u ovim okolnostima se to promenilo: i službeno je Peking podigao svoje izvozne kvote za naftne derivate. „Poslovna politika Kine bi mogla da promeni stanje na čitavom tržištu“, smatra Mark Vilijams iz Wood Mackenzie. Jer to je zemlja koja „ima u svojim rukama ključ za prerađivačke kapacitete globalnog tržišta“.

Sve u svemu, EUi plaća skuplje gorivo, ali taj novac ipak ne ide Rusiji. Osobito kad je reč o derivatima, treće zemlje radije kupuju sirovu naftu jer i same imaju kapacitete za preradu. „Rusija je već prisiljena da svoj dizel nudi sa žestokim popustom kako bi zasladila kupovinu i u onim zemljama kojima to gorivo zapravo ne treba“, smatra Eugene Lidel.

To jesu zemlje kojima možda jelom i treba ruski dizel – kao zemlje Afrike ili Južne Amerike, ali tu je i Turska koja očito već unapred kupuje od Rusa kako bi taj „turski dizel“ prodala EU. Lidel to sasvim jasno vidi i po statistikama gde Turska već mesecima povećava uvoz iz Rusije.

Na koliki popust je Moskva spremna?

„Te zemlje su spremne da kupuju takav jeftiniji dizel“, kaže Lidel tako da neki stručnjaci ne očekuju neki bitniji pad izvoza ruske nafte. No drugi stručnjaci nisu sigurni.

Čitav smisao sankcija Zapada nikad nije niti mogao biti neposredni udarac na rusku trgovinu, nego je prisiliti da koristi posrednike. Mark Vilijmas ne primećuje neki značajniji uticaj ni u ruskim kapacitetima za preradu nafte već i zato jer je 40 dolara za barel rafinirane nafte „još uvek paprena cena. Na tom nivou cene i ruske rafinerije još uvek dobro stoje tako da je i tu i interes dalje rafinirati sopstvenu naftu.“