Kako će mogući povratak Trampa u Belu kuću uticati na Evropu i rat u Ukrajini?

Jedni od ovih izbora imaće ogromne posledice po Evropu i preoblikovati ceo evropski politički pejzaž. Drugi će, piše The Economist, birati članove Evropskog parlamenta, prenosi Jutarnji list.

Bauk proganja Evropu – bauk ponovo pokrenutog trampizma. Vođenje politike u maniru Donalda Trampa prvi put je nanelo mnogo bola Evropi. I to pre izbijanja rata u Ukrajini.

Nervoza je sada nesumnjivo veća – da li sam Tramp ili njegova mlađa verzija – Ron DeSantis – zauzimaju Belu kuću. Svi znaju da je nevolja iza ugla i niko se ne može dogovoriti kako da je tretira. Kao jelen uhvaćen u farovima automobila, slikovito opisuje The Economist.

Evropski lideri su odahnuli u novembru 2020. kada je Bajden vratio demokrate u Ovalni kabinet. Za razliku od Trampa, on nije nazvao Uniju neprijateljem niti dovodio u pitanje značenje NATO-a.

Najočiglednija zabrinutost, ako Amerika odluči da se nasloni na Trampovu stranu političkog spektra, jeste Ukrajina. U idealnom svetu, ruske trupe bi bile poražene pre početka sledećeg predsedničkog mandata u januaru 2025.

Ipak, sama šansa za nepredvidivog lidera u Beloj kući mogla bi biti dovoljna da ohrabri Vladimira Putina da održi svoju neuspelu invaziju do tada.

Zato što je američko oružje i obaveštajni podaci održali Ukrajinu na površini – uključujući, naravno, evropsku pomoć. Pokušaj da se pogodi šta bi reizabrani predsednik Tramp uradio bilo bi potpuno ludo. Rekao je da može da okonča rat u roku od 24 sata sklapanjem dogovora sa Putinom. Ron DeSantis je, s druge strane, nedavno nazvao rat pukim teritorijalnim sporom između Rusije i Ukrajine i rekao da Amerika nema interesa da se meša tamo gde joj nije mesto.

U svakom slučaju Evropa ne bi imala mnogo izbora osim da prihvati odluku Vašingtona.

Zavisnost od Vašingtona

Ako ništa drugo, zavisnost Evrope od Amerike se produbila pod Džoom Bajdenom. Pre godinu dana, Konstanca Stelcenmiler iz Brukingsa, istraživačkog centra u Vašingtonu, primetila je da je Nemačka „prepustila svoju bezbednost Sjedinjenim Državama, svoje energetske potrebe Rusiji, a rast izvozu u Kinu“.

U današnjoj Evropi, kaže Džeremi Šapiro iz Evropskog saveta za spoljne odnose, još jednog istraživačkog centra, sva tri aspekta su sve više u američkim rukama.

NATO ostaje čuvar evropske bezbednosti – i to ne samo zato što su zalihe oružja od Estonije do Portugala ispražnjene da bi se ojačala Ukrajina. Veći deo gasa koji je ranije dolazio u Evropu preko ruskih gasovoda sada se isporučuje sa brodova punih frakiranih američkih LNG. A zelene subvencije Bajdenove administracije pretvorile su Ameriku, a ne Kinu, u El Dorado za evropske kompanije.

Šta učiniti kada je garant vaše bezbednosti sumnjive pouzdanosti? Francuska, koja nikada nije stvarno verovala Americi kada je u pitanju bezbednosna politika i zaštita kontinenta, ima višedecenijsko iskustvo u ovoj igri. Predsednik Emanuel Makron moli sve koji budu slušali da EU mora da razvije sopstvenu „stratešku autonomiju“.

Ali u Evropi, čini se, niko nije zagrejan za ovu ideju, posebno ne političke elite centralne i istočne Evrope koje, kada je reč o bezbednosti, ne veruju nikome osim Americi. Poljaci, na primer, veruju da je Makronova ideja o strateškoj autonomiji vođena prvenstveno francuskim ekonomskim interesima, odnosno otvaranjem mogućnosti za francuski vojni konglomerat i izvođače odbrambenih projekata.

Upravo sada, piše The Economist, Evropa je ujedinjena oko Ukrajine jer su njeni lideri uglavnom na istoj strani sa Džoom Bajdenom. Ako Amerika promeni svoj stav, očekujte da deo Evrope sledi taj primer.

Ali čak i podeljena Evropa ima nekoliko diplomatskih karata za igru, bez obzira ko sedi u Beloj kući. Republikanska administracija bi bila, recimo, krajnje neprijateljska prema Kini.

Da bi Amerika izolovala svog glavnog rivala, potrebna joj je pomoć Evrope, koja samo želi da smanji svoju zavisnost od Kine, a ne da je uguši. Uloga Evrope kao balansirajuće sile mogla bi joj dati neku polugu nad Belom kućom.

Međutim, veličina ovog uticaja verovatno ne bi bila velika. Tako će Evropa ponovo biti u nemilosti supersile kojoj su evropski interesi samo naknadna misao. Brisel će u 2024. ući nadajući se najboljem: i bez finansijskih sredstava da se na bilo koji drugi način pripremi za nadolazeću pretnju.