Kako da oporezujemo slobodne multinacionalne kompanije?

Epl je postao tipičan primer korporativnog izbegavanja poreza, budući da je izneo zakonski prigovor da je nekoliko stotina ljudi koji rade u Irskoj pravi izvor njegovih profita, a onda je postigao dogovor s vlastima te zemlje koji je rezultirao plaćanjem poreza koji iznosi 0,05 odsto njegovog profita. Epl, Gugl, Starbaks i kompanije poput njih tvrde da su društveno odgovorne, ali prvi element društvene odgovornosti treba da bude plaćanje pravičnog udela u porezu. Ako bi svi izbegavali i mimoilazili plaćanje poreza poput ovih kompanija, društvo ne bi funkcionisalo, a još manje bi imalo javne investicije koje su dovele do interneta, a na kojem Epl i Gugl počivaju.

Multinacionalne korporacije godinama podstiču trku u što manjem plaćanju radne snage i proizvodnje, govoreći svim zemljama da moraju da smanje svoje poreze ispod poreza njihovih konkurenata. Smanjenje poreza predsednika SAD Donalda Trampa 2017. predstavlja kulminaciju te trke. Godinu dana kasnije možemo da vidimo rezultate – nalet energije koji je to donelo američkoj ekonomiji brzo jenjava, ostavljajući ogroman dug (koji je prošle godine porastao za više od bilion dolara).

Podstaknuta opasnošću da će digitalna ekonomija lišiti vlasti prihoda za finansiranje funkcije (kao i da će izopačiti privredu kada je reč o tradicionalnim načinima prodaje), međunarodna zajednica konačno shvata da nešto nije u redu. Ali mane aktuelnog okvira multinacionalnog oporezivanja, koji je zasnovan na takozvanim transfernim cenama, dugo su poznate. Transferne cene se uzdaju u dobro prihvaćen princip da porezi treba da se odraze tamo gde se pojavi ekonomska aktivnost. Ali kako se to određuje? U globalizovanoj ekonomiji proizvodi stalno prolaze granicu, obično u nedovršenom stanju – majica bez dugmića, automobil bez sistema za prenos snage, silicijumski poluprovodnik bez čipa. Sistem transfernih cena pretpostavlja da možemo da uspostavimo vrednosti na daljinu za svaku fazu proizvodnje i tako procenimo PDV u okviru zemlje. Ali ne možemo.

Sve veća uloga intelektualne svojine i neopipljivih stvari još više pogoršava stvari jer se polaganje prava na vlasništvo lako mogu prebacivati širom sveta. Upravo su iz tog razloga SAD davno prestale da koriste sistem transfernih cena u okviru SAD zarad formule koja pripisuje ukupne profite kompanija svakoj zemlji u odnosu na udeo tamošnje prodaje, zaposlenosti i kapitala. Potrebno je da se krećemo ka takvom sistemu na globalnom nivou.

To kako se to zapravo radi pravi ogromnu razliku. Ako se formula uglavnom bazira na finalnim rasprodajama, što se disproporcionalno javlja u razvijenim zemljama, zemlje u razvoju će biti lišene potrebnih prihoda, koji će sve više nedostajati, pošto će fiskalna ograničenja umanjiti protoke humanitarne pomoći. Finalne rasprodaje su možda prikladne za oporezivanje digitalnih transakcija, ali ne za proizvodnju ili druge sektore, gde je od vitalnog značaja da se uključi i zaposlenost.

Pojedini brinu da bi uključivanje zaposlenosti moglo da pogorša poresku konkurentnost dok vlasti budu težile da podstiču multinacionalne kompanije da stvaraju radna mesta u svojim nadležnostima. Prikladan odgovor na ovu zabrinutost jeste nametanje minimalnog poreza na dobit korporacija u celom svetu. SAD i EU bi mogle i trebalo bi da to učine same. Ako bi to učinile, ostali bi ih sledili, sprečavajući trku u kojoj samo multinacionalne kompanije pobeđuju.

Projekat erozije poreske osnovice i premeštanja dobiti Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD)/G-20 imao je važan doprinos ponovnom razmatranju oporezivanja multinacionalnih kompanija poboljšanjem razumevanja pojedinih suštinskih pitanja. Ako, na primer, u multinacionalnim kompanijama postoji prava vrednost, celina je veća od zbira delova. Standardni poreski principi jednostavnosti, efikasnosti i ravnopravnosti treba da nas vode u razmišljanju prilikom dodele „preostale vrednosti“, što zagovara Nezavisna komisija za reformu međunarodnog korporativnog oporezivanja (čiji sam ja član). Ali ovi principi se ne poklapaju ni sa zadržavanjem sistema transfernih cena ni sa zasnivanjem poreza prvenstveno na prodajama.

Politika je važna – cilj multinacionalnih kompanija jeste zadobijanje podrške za reforme koje nastavljaju trku kompanija u poslovanju sa što jeftinijom radnom snagom i proizvodnjom i održavanje prilika za izbegavanje poreza. Vlade u pojedinim naprednim zemljama gde ove kompanije imaju značajan politički uticaj će podržati ove napore – čak i ako to šteti ostatku zemlje. Fokusirajući se na sopstveni budžet, druge napredne zemlje će ovo shvatiti kao još jednu priliku da profitiraju nauštrb zemalja u razvoju.

Inicijativa OECD/G-20 odnosi se prema svojim naporima kao prema obezbeđivanju „Inkluzivnog okvira“. Takav okvir mora da bude vođen principima, ne samo politikom. Ako je cilj prava inkluzivnost, glavni prioritet mora da bude dobrobit više od šest milijardi ljudi koji žive u zemljama u razvoju i tržištima u razvoju.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za 2001. godinu

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org