Kako danas izgleda život u Černobilju?

Umesto toga, dok su ruske snage okupirale ovaj zagađeni deo zemlje poznat kao zona isključenja u Černobilju, Vološina im je bila toliki trn u oku da su je počeli nazivati „pobesnelom babuškom na kraju puta“. „Rekli su da su došli da me oslobode. Od čega me treba osloboditi?“ upitala je Halina pre nego što ih je opsovala.

Vološina je jedan od 99 stanovnika koji još uvek žive u ovoj zoni, oblasti koja pokriva oko 2.500 kvadratnih kilometara verovatno najradioaktivnije oblasti na planeti, piše Njujork tajms. Katastrofa u nuklearnoj elektrani u Černobilu prekrila je region sa stotinu puta većom radijacijom nego što je ispušteno atomskim bombama na Hirošimu i Nagasaki zajedno.

Invazija ruskih tenkova

Černobil je takođe bio jedno od prvih područja kroz koje su prošli ruski tenkovi dok su napredovali iz Belorusije ka Kijevu, glavnom gradu Ukrajine, oko 150 kilometara južno. I to je bilo jedno od prvih mesta sa kojih su isterani, prinuđeni na povlačenje krajem marta prošle godine.

Posetivši zonu godinu dana kasnije, prošla nesreća i sadašnja tragedija se ukrštaju na čudne i fascinantne načine.

Otapanje jezgra reaktora u Ukrajini, tada u sastavu Sovjetskog Saveza, zagadilo je zemlju narednih stotina godina i razotkrilo opasnosti političke kulture izgrađene na lažima. To je doprinelo padu komunističkog sistema i raspadu Sovjetskog Saveza. Ruska invazija se pravda drugim lažima Kremlja – da je ukrajinska državnost mit i da Kijevom vladaju nacisti.

Pre rata, sablasni grad Pripjat, nekada dom desetinama hiljada radnika nuklearne elektrane pre nego što je napušten, postao je mračna turistička atrakcija za one koji su privučeni postapokaliptičnom pustošom. Stambene zgrade iz sovjetskog doba su se rušile dok su vukovi lutali hodnicima. Panoramski točak u zabavnom parku, koji je trebalo da bude otvoren 1. maja 1986, svake godine je skupljao sve više rđe.

Vreme je stalo

Poseta selima oko Černobila pruža priliku da zakoračite u trenutak zamrznut u vremenu, gde sve ostaje tamo gde je bilo pre više od tri decenije. Dečije igračke su u gustom žbunju. Otrcana odeća bila je razbacana po spavaćim sobama u kojima su je stanari ostavili dok su bežali. Prašnjava kolevka koja viri kroz razbijeni prozor podseća da je na sada mrtvom mestu nekada bio novi život.

Danas, kada su gradovi širom Ukrajine uništeni, ruševine Černobila više ne izgledaju nezemaljsko, već mračno poznato. Daleke eksplozije izazvane životinjama koje gaze na mine koje su postavili Rusi podsećaju da je ova zemlja prošlosti u velikoj meri deo sadašnjosti.

Zgrada i nespretni sarkofag izgrađen za sahranjivanje ostataka reaktora br. 4 – gde su dve masivne eksplozije izbacile granatu od 2.000 tona iz zapaljenog jezgra – dugo su služili kao lekcija o tome šta može da se desi kada se politici dozvoli da se meša u naučni poduhvat proizvodnje energije cepanjem atoma. Sada se to ponovo dešava.

Ruske snage na jugu Ukrajine zauzele su najveću nuklearnu elektranu u Evropi, a to postrojenje u Zaporožju je stalno granatirano, što je izazvalo strah od tamošnje katastrofe.

I u samom Černobilju ruski vojnici su na početku rata pokazali nepromišljeno ponašanje. U noći u februaru 2022. godine, kada su Rusi napali Ukrajinu, došlo je do drastičnog povećanja nivoa radijacije – od dva do osam puta većeg od normalnog – u različitim delovima černobilske zone, rekao je Sergej Kirejev, ukrajinski zvaničnik zadužen za tamošnjo praćenje životne sredine.

„Više od 5.000 ruskih vojnih vozila ušlo je u zonu, provozalo se putevima, a onda su vojnici počeli da kopaju rovove. Podigli su radioaktivnu prašinu koja se nalazila u gornjem sloju tla“, objasnio je Kirejev. Seljaci su upozoravali Ruse na opasnosti. „Kopali su rovove u neposrednoj blizini reaktora. Rekli smo im da stanu, ali nam nisu verovali kada smo ih upozorili na radijaciju“, rekla je 82-godišnja Halina Markevič.

„Došla je tuga. Pucaju“

Čak je i letimičan pogled na bunkere koje su Rusi iskopali u najzagađenijim delovima zone jasno pokazao koliko su bili neoprezni. Vojnici su takođe pravili vatre i kuvali na zemlji koja je bila toliko radioaktivna da je Gajgerov brojač dostigao vrhunac tokom nedavne posete. Postoje oprečni izveštaji o tome da li su se ruski vojnici razboleli od trovanja radijacijom.

Za malu grupu starijih stanovnika koji su ostali u zoni, ruska invazija i nuklearna katastrofa obeležile su živote. Oba događaja se pamte do detalja. Posetioci su retki ovih dana, ali Vološina je bila puna energije dok je postavljala hranu za svoje posetioce i uzela flašu votke sa lokalnim začinskim biljem. Tri čaše su, rekla je, običaj za posetioce.

Pre pada reaktora, kaže Vološina, Černobil je bio grad poznat po velikoj prirodnoj lepoti. Imala je 36 godina i bila je direktorka lokalnog vrtića kada je noćno nebo obasjalo pred zoru 26. aprila 1986. U danima nakon katastrofe, pridružila se ostalim stanovnicima u stavljanju peska u vreće koje su helikopterima dopremali i bacali u reaktor. Nikada nije otišla.

Za razliku od nuklearne katastrofe, opasnost od ruske invazije prošle zime bila je odmah očigledna. Te noći, 86-godišnji Jevhen Markevič je zapisao svoja razmišljanja u svoj dnevnik: „Tuga je došla. Pucaju. Putin je kao Hitler. Ruske trupe su zauzele nuklearnu elektranu u Černobilju.“ Vološina je bila odlučna da ostane: „Bilo je ludo. Trajalo je danima: poplava tenkova, helikoptera i sve vrste pucnjave sve vreme.“

Jednog jutra čula je Ruse kako viču na komšiju i trče oko njegove kuće. Izjurila je da im se suprotstavi: „Bilo ih je 15 sa mitraljezima. Nisam ih pustila u kuću. Počela sam da vičem na njih.“

Dva dana kasnije, komšinica je upozorila Vološinu da su njena dva odrasla sina u opasnosti. Jedan od njih je ranije služio u ukrajinskoj vojsci i stoga bi bio od posebnog interesa za Ruse. Tako su se, pod okriljem mraka, dvojica muškaraca iskrala do obale reke iza kuće, utovarila dva bicikla na dva motorna čamca i krenula. Skrivali su se više od mesec dana.

„Tek kada su ukrajinske oružane snage oslobodile tu oblast, mogle su da se vrate kući“, rekla je Vološina. Njen mlađi sin je ubrzo ponovo otišao u vojsku. Borio se u Bahmutu proteklih meseci. Vološina je obrisala suzu i rekla da se nada da će ga jednog dana videti kod kuće, prenosi Indeks.