Kako druge zemlje kažnjavaju loše postupke svojih lidera?

Bivši pakistanski predsednik Pervez Mušaraf koji se još 2008. suočio sa mogućim impičmentom kada je podneo ostavku da bi izbegao drugačiju smenu, ove nedelje je osuđen na smrtnu kaznu zbog veleizdaje. Na drugom kraju spektra, Tramp nije ni prvi vođa koji se ovog meseca suočio s impičmentom, ako se uzme u obzir da je ta „čast“ pripala i liderki Hongkonga Keri Lam. Ipak, ona je preživela glasanje o opozivu 5. decembra i ne treba više da brine. To je luksuz koji Tramp neće moći sebi da priušti ako procedura za njegov opoziv pred Senatom krene neočekivanim tokom.

Nedaće Trampa, Mušarafa i Lamove postavljaju pitanje kako zemlje širom sveta nude zakonodavcima i građanima šansu da, iz nekog razloga, uklone visoke zvaničnike sa položaja.

U parlamentarnim sistemima lideri nacionalnih vlada mogu biti smenjeni iz nekog razloga ukoliko izgube poverenje većine članova Donjeg doma parlamenta što je ekvivalent Predstavničkom domu Kongresa SAD. Impičment procedura u američkom stilu postoji u zemljama kao što su Indija, Brazil, Rusija, Francuska, Nemačka, Južna Koreja, Filipini, Austrija, Mađarska, Bugarska i Irska.

Iako su američki zakonodavci do sada izglasali impičment protiv trojice predsednika, svetski lider u impičmentu je Norveška, koja je modelirala svoj sistem po uzoru na SAD, a do 1927.  je osam puta aktivirala proceduru impičmenta sve dok ustavni mehanizam nije prestao da se koristi nakon neuspelog pokušaja da se opozove premijer i šest članova njegovog kabineta.

Brazil nudi primer uspešnog predsedničkog impičmenta: Donji dom brazilskog parlamenta je 2016. pokrenuo proceduru za opoziv predsednice Dilme Rusef osporavajući način na koji je upravljala budžetom, sledeći postupak koji je gotovo identičan onome koji se koristi u Sjedinjenim Državama. Rusef je smenjena sa dužnosti, a njen potpredsednik preuzeo je dužnost dok je impičment bio u toku u brazilskom Senatu.

Prvi evropski šef države koji je smenjen procedurom impičmenta bio je Rolandas Paksas, predsednik Litvanije. Opoziv Paskasa iz 2004. – populiste koji je vezivan za ruske poslovne ličnosti – dogodio se usred zabrinutosti javnosti zbog uplitanja Rusije u litvanski politički proces. Ali sličnosti s predsednikom Trampom tu se završavaju: Jer Paskas je bio pokoran kada se pojavio bezuspešno pokušavajući da odbrani sebe pred Parlamentom.

Dok francuski predsednik uživa imunitet od redovnog krivičnog gonjenja dok je na funkciji, protiv njega se može pokrenuti impičment na osnovu reforme usvojene 2014. za svako „kršenje dužnosti koje je jasno nespojivo sa vršenjem mandata“.

Da bi započela procedura impičmenta 10 odsto senatora i isto toliko procenata poslanika Donjeg doma moraju potpisati rezoluciju. Za dalju proceduru u procesu impičmenta neophodna je saglasnost dve trećine senatora i poslanika, što je akt koji pokreće formiranje posebnog Republičkog Visokog suda koji dalje razmatra optužbe. Češka sledi sličan model.

Italija ima jedan od najinovativnijih sistema opoziva. Razlog za pokretanje procedure impičmenta protiv predsednika mora biti veleizdaja, a ako se većina u Parlamentu složi, predsednik se tada suočava sa porotom Ustavnog suda i 16 običnih građana.

Nemaju samo zapadne demokratije sisteme impičmenta. Trampovi zakleti neprijatelji u Iranu takođe imaju proceduru opoziva. Abolhasan Banisadr je bio prvi iranski predsednik koji je uspešno opozvan sa dužnosti 1981. godine. Parlament Irana takođe može da opozove i članove kabineta. Aktuleni predsednik Hasan Rohani se ove godine suočavao sa otvorenim pozivima na impičment.