Kako izgleda potraga za istinom o veštačkoj oplodnji u zemljama EU

Tek nešto pre svog 40. rođendana Elizabet G. saznala je od svoje majke da je ona zapravo začeta veštačkom oplodnjom spermom nepoznatog donatora. Elizabet je i sama majka dvoje dece, ali ta spoznaja srušila joj je čitav svet: „Bilo je nerealno. Srce mi je kucalo kao ludo, a u stvari nisam shvatala ništa. Kao da mi je neko izmakao tlo pod nogama.“

Možda je i ranije trebalo da posumnja, misli Elizabet. Njena starija sestra je usvojeno dete, to nikad nije bila tajna. Ali njen otac – odnosno muž njene majke – svoju neplodnost doživljavao je kao težak nedostatak, pogotovo zato što je njena majka želela decu. Zato se bračni par odlučio za odlazak u kliniku za veštačku oplodnju u Bad Pirmontu u Donjoj Saksoniji gde je majčina jajna ćelija oplođena spermom nepoznatog donatora. U maju 1977. je Elizabet srećno došla na ovaj svet, a godinu i po dana kasnije i njen mlađi brat.

Večita je rasprava o tome koliko su važni „geni“, a koliko „otac“ koji je zaista bio pravi tata u porodici. Ipak, Nemačka je prošle godine uvela zakon kojim se i takvoj deci omogućava da saznaju ko je njihov biološki otac. To su naravno izuzetno poverljivi podaci i čuvanje tih informacija povereno je Institutu za medicinsku dokumentaciju i informacije. Tamo iz čitave Nemačke stižu podaci koji će jednoga dana detetu – ako to želi – omogućiti da sazna ime oca. Prikupljeni podaci se čuvaju 110 godina, ali problem je što su u toj bazi podataka samo informacije o deci začetoj nakon stupanja zakona na snagu – dakle 1. jula 2018.

„Tata“ stigao pismom iz Danske

Ali i mnogo pre toga u Nemačkoj se vodila rasprava o pravu takve dece da saznaju ko je njihov biološki roditelj. To pravo im je priznao i Nemački ustavni sud odlukom iz 1989.

Oduvek je bilo načina da se dođe i do anonimnog donatora. Jedan put i dalje vodi u Dansku: to je jedina zemlja EU koja dozvoljava i anonimnu donaciju sperme.

U danskom Arhusu je sedište Krjosa, najveće baze sperme na svetu. Firma se prostire na dva sprata u neuglednoj zgradi od cigle. Već 30 godina se odatle šalje sperma donatora u čitav svet, a u katalogu firme buduće majke mogu da izaberu odgovarajućeg donatora prema njegovim telesnim karakteristikama. Beleži se čak i stepen obrazovanja i zvanje, neki muškarci pristali su i da im se objavi fotografija.

Ne žele ni da znaju

Nekada su žene mogle spermu odabranog donatora da naruče da im se pošalje na kućnu adresu bez mnogo pitanja, ali nemačko zakonodavstvo to više ne dozvoljava: primaoci mogu da uđu samo medicinske ustanove za veštačku oplodnju. Ali koliko je dece rođeno ampulama sperme bilo anonimno ili ne, to zapravo ne znaju tačno ni u sedištu firme: „Mi šaljemo u Nemačku nekoliko hiljada ampula godišnje. Ali naša saznanja o zaista uspeloj oplodnji i rođenju, zasnivaju se samo na podacima koje dobijamo iz ustanova za oplodnju“, kaže poslovođa Peter Reslev.

U isto vreme kad je prošle godine u Nemačkoj stupio na snagu novi zakon – novi zakon važi i u Danskoj koji tamošnjim firmama kao što je Krjos zabranjuje da bilo gde šalju spermu na privatnu adresu, već samo u klinike. Ipak, postoji zaobilazni put ako žena koja želi da bude oplođena dođe u neku kliniku u samoj Danskoj: onda nigde ne mora da postoji trag o anonimnom donatoru. Reslev nam objašnjava da mnogo parova zapravo uopšte ne želi da zna ko je donator, jer ne žele „nekog trećeg“ u svojoj porodici. „Ljudi nalaze načina da dobiju decu na anoniman način. U krajnjem slučaju, čak i u nekom noćnom klubu ili preko interneta. Ali ipak je bolje to učiniti preko ovakve banke sperme gde se pažljivo proverava i zdravlje donatora.“

Da li su to opet „krivi geni“?

Ane Mejer-Kredner je članica Udruženja dece donatora i dobro zna koji su sve problemi kada se krene u potragu za biološkim roditeljem. „U Nemačkoj znamo i za slučajeve lekara koji su donirali sopstvenu spermu za oplodnju. Između ostalog i zbog toga lekarima nije bilo uvek u interesu da vode evidenciju o donatoru. Mnoga dokumenta su izgleda vremenom i nestala, ponekad se tvrdi da je uzrok bio požar ili poplava“, kaže Mejer-Krednerova. Osim toga, problem je i vreme: ako neko tek sa četrdesetak godina uopšte sazna da njen ili njegov „tata nije pravi tata“, lako je moguće i da lekar koji je izveo veštačku oplodnju više uopšte nije živ. A to beskrajno otežava potragu.

Neki imaju sreću i za svog biološkog oca pa čak i za polubraću ili polusestre saznaju preko baze podataka DNK. To je pokušala i Elizabet, ali do sada bez uspeha. I klinika u Bad Pirmontu više ne postoji, ali Elizabet je uspela da stupi u kontakt i sa drugom decom koja su tamo začeta. Ona ima utisak da joj je jedan muškarac fizički veoma sličan, ali još nije skupila hrabrosti da uradi genetsku analizu.

Njenim roditeljima su tada rekli da je donator jedan mlađi lekar te klinike i ona ne zna ništa više od toga. „Osećam se potpuno nesigurno. Uvek kad otkrijem kod sebe neke loše osobine pitam se da li su to ‘njegovi geni’.“ Sve u svemu, oseća se bespomoćno i ljuta je što joj je oduzeto pravo da sazna nešto o donatoru. „Svuda prvo stojite pred zatvorenim vratima“, žali se Elizabet.

Brat je potpuno drugačiji

Nema više nikakvih dokumenata o boravku njene majke u toj ustanovi za veštačku oplodnju: rečeno joj je da je u klinici bio požar pre nego što je zatvorena. U svakom slučaju, s tim saznanjem sada može drugim očima da gleda i mnoge druge probleme u svojoj porodici. I Elizabet je sada jasno da se njen tata teško mirio sa činjenicom da nije biološki otac dece koja rastu uz njega i da je zapravo neki drugi muškarac oplodio njegovu suprugu – makar samo u epruveti. Isto tako, jasno joj je i zašto fizički sasvim drugačije izgleda nego njen brat, a naslućuje i zašto je ona veoma talentovana da nešto radi sopstvenim rukama, za razliku od drugih članova njene porodice.

Ali saznanje o tome kako je začeta teško je narušilo njen odnos sa majkom: „U sebi sam se udaljila od majke, jednostavno više ne mogu da imam toliko povjerenja u nju“, kaže Elizabet. Njen brat pak još uopšte ne želi da prihvati činjenicu da njihov tata nije i njegov otac.

Elizabet bi želela da je sve to saznala mnogo ranije. Studije pokazuju da već i mala deca znaju da izađu na kraj sa tom spoznajom i lakše će stvoriti pozitivnu sliku ako i roditelji o tome govore. Ali to je vrlo teško i za majku, a još teže za njenog muža. S druge strane, mnogi parovi veštačku oplodnju smatraju velikim poklonom sa nebesa, jer se uz pomoć nje ipak čuje dečija graja u njihovoj porodici. No to ipak nije lako ni za koga, a najmanje za takvu decu. Elizabet veruje da nikad nije bilo lako reći istinu o veštačkoj oplodnji, ali je možda ipak bilo načina da sve to bude mnogo jednostavnije.