Kako izgleda život u Hersonu? „Ruski vojnici vas mogu zaustaviti na ulici i privesti“

„Posle 15 časova nema ljudi na ulicama

Više od osam meseci nakon što su ruski vojnici zauzeli Herson, grad je sumoran. Sve je zamrznuto, skriveno. Posle 15 časova na ulicama nema ljudi.

Ujutru izlaze da kupe namirnice i onda sede kod kuće. Herson pljačkaju Rusi. Uzimaju sve – spomenike, vatrogasna vozila, kola hitne pomoći i kancelarijske stolice. Provaljuju u stanove. Čak su i prozori sa gradske kuće nestali. U toku je totalna organizovana pljačka grada. Automobili prevoze plen do reke, a odatle se čamcima prevoze do leve obale.

Oni žele da odemo, ali mi ostajemo

Automobil sa zvučnicima vozi gradom, pozivajući stanovnike da odu, a tekstualne poruke se šalju tokom cele noći.

Ali, kao i ja, mnogi moji prijatelji su ostali. Kupujemo hranu i zalihe vode. Ne verujemo u prinudnu evakuaciju. Postoje glasine da su ljudi odvedeni u udaljena područja Rusije, ali to su samo glasine.

U Hersonu praktično nema interneta. Komunikacija je nestala, a čak su i ruski TV kanali prestali da emituju. Zato ima toliko glasina. Često čujemo artiljerijsku vatru i čekamo da prestane.

Na neki način uslovi za život su normalni

Ima vode i struje, grejanje radi, smeće se odvozi. Hran3 ima, ali cene hrane svakodnevno rastu. Neke prodavnice i bolnice su zatvorene. Iako nedostaje medicinska oprema, pročitao sam na Fejsbuku da lekari rađaju bebe.

Negde su našli staru ginekološku stolicu, alat i lekove i rade. Deca se takođe rađaju u ratu. U Hersonu su ostale tri apoteke. Ne trebaju mi lekovi. Ne žalim se na svoje zdravlje. Poslednjih meseci spremam hranu za zimnicu.

U okupiranom gradu dani prolaze sporo i monotono. Morate naći nešto da radite.

Ne osećam se sigurno

Ruski vojnici mogu da vas zaustave na ulici i zadrže. Mogu vam upasti u stan, pretražiti ga i uzeti bilo šta. Moj stan je već pretresen i zadržani smo u vikendici koja se nalazi u blizini.

Tukli su me i strpali u zatvor. Oduzeli su mi putnu opremu – ranac, šator, novac, telefon i laptop – ali nisu našli ništa inkriminišuće i dan kasnije su me pustili u kućni pritvor.

Sada je grad u haosu. Oni koji su mogli da napuste Herson jesu. Ali nismo imali humanitarne koridore i organizovanu evakuaciju na ukrajinsku teritoriju. Odlazak je bio ili veoma skup ili vam je bio potreban sopstveni automobil.

Oni koji nisu mogli da priušte da odu ostali su u Hersonu. ne krijem se. Živim u svom stanu. Nisam sam. Moja mačka Hunter živi sa mnom. Imamo porodični Telegram ćaskanje gde je svako jutro prozivka – pišu mi iz Kijeva, Černovca, Bukurešta.

Ako imamo internet, razgovaram sa njima. Znamo šta se dešava sa svima. Sada je u Hersonu ostalo malo civila. Mislim 25 do 30 odsto.

Živim u višespratnici sa 260 stanova. Uveče ne svetli više od 20 prozora. Pre rata u Hersonu je živelo oko 350.000 ljudi. Uskoro mislim da će desni deo zemlje biti oslobođen i Ukrajina će pobediti.

Spremam se za borbu. Napravio sam zalihe hrane i vode, pripremio gasni gorionik i našao rezervno mesto za život. Napravio sam i hranu za Huntera. Veoma je teško čekati, ali verujem u oslobođenje. Mislim da će se to desiti ovog meseca.

Za ljude u okupiranom Hersonu sada je najvažnije da prežive. Razmišljam o tome šta će biti posle rata. Kada se okupacija završi, sanjam da vidim svu rodbinu i prijatelje i da se vratim mirnom životu. Želim da radim, da se opustim, da putujem.

Verujem u skoro oslobođenje grada. Želim da stvorim porodični biznis i sigurno ću sa suprugom otići na hodočašće u Camino de Santiago. Možda će nam se još neko pridružiti. Planirali smo da to uradimo 2020. Ali desila se pandemija, pa rat. U 21. veku samo krvoločni divljaci su sposobni da vode rat. Njima nije mesto u civilizovanom svetu.“