Kako je 39. predsednik SAD hvalio jugoslovenskog maršala

Ja jako dobro znam kako se on oseća kad ide tamo za vikend, vrlo slično kao što sam se ja osećao kada sam došao u Vašington pre 13 godina – tim rečima je 7. marta 1978. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Džimi Karter započeo svoju zdravicu svom gostu, predsedniku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josipu Brozu Titu. Bio je to poslednji Titov boravak u SAD, a Karter će Jugoslaviju posetiti u junu 1980. godine, mesec dana posle maršalove smrti.

Karter te večeri u Beloj kući nije štedeo reči hvale na račun Tita (citiramo prema zvaničnoj dokumentaciji koju je objavio The American Presidency Project): „To je svetski lider koji je vodio svoj narod i štitio njegovu slobodu poslednjih gotovo 40 godina. U miru i ratu, bio je deo lične istorije sveta tokom naše generacije i prethodne generacije. DŽejms Reston, koji je nedavno intervjuisao predsednika Tita (za NJujork tajms), rekao je da je on poslednji politički gorostas ovoga veka. On je čovek večne snage, večne mladosti, večne energije i večne hrabrosti“. Karter je malo preterao, ali ne bez razloga.

Teme o kojima je s Titom razgovarao, davale su mu za pravo. Ta pitanja koja su bila predmet Titovih dijaloga i sa Karterovim prethodnicima – Fordom, Niksonom i Kenedijem – bila su od svetskog značaja i Brozova reč, kao lidera nesvrstanih i predsednika specifične socijalističke zemlje, bila je važna.

Nek od tih tema koje je Karter pomenuo su odnosi Egipta i Izraela, uz podrazumevajuće palestinsko pitanje, priprema međunarodne konferencije o razoružanju čiji je Tito, rekao je Karter, bio otac, a među čijih današnjih 65 država članica nema nijedne bivše jugoslovenske republike, ljudska prava… „On je čovek koji veruje u ljudska prava“, rekao je Karter misleći na Tita.

Kako je to samo tada moglo zvučati mnogima u Jugoslaviji koji su tu Titovu veru mogli da osete na sopstvenoj koži? Verovatno mnogo gore nego na primer nama u Srbiji kad danas čujemo hvale lidera EU na račun naših sadašnjih lidera koji se, srećom, smenjuju u periodima kraćim od 40 godina.

Karter se u svojoj zdravici nije zadržao na aktuelnom trenutku, pa ni na pomenutih gotovo četrdeset godina, već je ukazao na istorijsku vertikalu u odnosima Jugoslavije, samim tim i Srbije, koja će biti uništena 13 godina posle te zdravice: „Jugoslovenska nacija bila je bliska nama u Sjedinjenim Državama od prvih trenutaka njenog osnivanja, kada je Vudro Vilson, naš predsednik, bio aktivan u pomaganju da Jugoslavija postane država“.

Na kraju, 39. predsednik SAD je rekao: „Želeo bih da nazdravim velikom i hrabrom lideru, predsedniku Titu, i nezavisnoj i ponosnoj zemlji koju vodi, Jugoslaviji.“ Nezavisnost i ponos danas su gotovo zabranjene reči.

Još jednom o ljudskim pravima, o onima na koja je Karter, može se pretpostaviti ciljao, a iz Titove zdravice: „Želeo bih da izrazim svoje čvrsto ubeđenje da je potpuno nedopustivo da danas čitavoj jednoj naciji – mislim na Palestince – budu negirana osnovna nacionalna prava koja su druge nacije uživale vekovima, i da je rešavanje palestinskog problema od suštinskog značaja i u srži rešenja i trajnog rešavanja krize na Bliskom istoku u celini“.

Palestinci su 39 godina kasnije u sličnoj situaciji, ali je u međuvremenu delimično ispunjeno njegovo drugo zalaganje na koje je pažnju skrenuo i Karteru: „Trebalo bi što je pre moguće staviti tačku na kolonijalizam, rasizam i aparthejd u južnoj Africi i svuda u svetu gde ovi žalosni tragovi zlokobne prošlosti jednog dela čovečanstva još preživljavaju“.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD