Kako je Bajden izgubio Balkan: Politikolog Jasmin Mujanović za Forin polisi

Naročito se u Sarajevu, Prištini i Podgorici očekivalo, ukazuje Mujanović, da će SAD i Evropska unija konačno videti Srbiju i režim Aleksandra Vučića onakvima kakvi jesu: satelitsku državu Kremlja koja seje razdor kroz mrežu regionalnih zastupnika u cilju širenje sopstvenih kvazi-imperijalnih mahinacija i, u koordinaciji sa Moskvom, zaustavlja aspiracija Bosne i Hercegovine, Kosova i Crne Gore za članstvo u NATO i EU. Kao rezultat konačno bi usledile posledice po Beograd.

Ali, to se nije dogodilo.

Tokom protekle godine, Sjedinjene Države su, čak i više nego EU, agresivno produbile svoje angažovanje prema gotovo autokratskom predsedniku Srbije, naglašava u analizi, dok su istovremeno preorijentisale svoj širi regionalni stav ka centru Beograda i njegovim spoljnopolitičkim prioritetima.

Dok u ukrajinskom kontekstu Bajdenova administracija insistira na principu „ništa o Ukrajini bez Ukrajine“ – što znači da Ukrajinci moraju biti uključeni u sve pregovore u vezi sa ratom – i svoju podršku Kijevu je uokvirila kao izraz šire predsednikove prodemokratske agende, nijedan takav princip se ne primenjuje na Zapadni Balkan.

Sa Vučićem se sastaju američki ambasadori u Sarajevu i Beogradu kako bi razgovarali o „nestašlucima“ secesionističkog poručnika predsednika bh.entiteta Republika Srpska Milorada Dodika To čine dok ističu „važnost podrške suverenitetu, teritorijalnom integritetu i multietničkom karakteru Bosne i funkcionalnim institucijama na državnom nivou“ — ali bez prisustva ijednog sarajevskog zvaničnika.

Ambasador SAD u Srbiji, Kristofer Hil, rutinski kritikuje vladu obližnjeg Kosova zbog, kako tvrdi, nepoštovanja Briselskog sporazuma iz 2013. koji je imao za cilj da stvori put ka međusobnom priznanju i diplomatskoj normalizaciji između dve države na oduševljenje ozloglašenih režimskih tabloida Srbije.

Hil, međutim, ima malo toga da kaže o odbijanju Srbije da realizuje ključne odredbe tog sporazuma, kao i nekoliko novijih.

U stvari, Beograd je toliko nepopustljiv povodom Kosova da je nedavni sporazum u Ohridu, kojem je posredovala Evropska unija da (ponovno) započne proces normalizacije, doveo do toga da je Vučić odbio čak i da potpiše dokument. Umesto toga, tvrdio je da je pristao na to usmeno, ali je zatim u roku od nekoliko sati jasno stavio do znanja da nema nameru da se pridržava bilo kojeg aspekta dokumenta.

U međuvremenu, u Crnoj Gori, Sjedinjene Države su se pojavile kao glavni strani pokrovitelj, zajedno sa Srbijom, heterodoksne koalicije navodnih reformatora čiji su najznačajniji članovi – blok srpskih nacionalističkih i klerikalističkih partija – koje čak i Vašington prepoznaje da su direktno na ruskom platnom spisku.

Novi predsednik zemlje, Jakov Milatović, predstavio se kao proevropski i umeren, i predviđa se da će njegova novoformirana partija, Evropa sad!, dominirati na predstojećim parlamentarnim izborima u junu.

Milatović je bio ministar ekonomskog razvoja u kratkotrajnoj vladi Zdravka Krivokapića, tvrdog srpskog nacionaliste sa bliskim vezama i sa Beogradom i sa Moskvom.

Predsedničku kampanju Milatovića podržao je celokupni srpski nacionalistički establišment u Crnoj Gori, pa čak i osuđeni srpski ratni zločinci kao što je Vojislav Šešelj. Kada je došlo vreme da njegove pristalice proslave njegovu konačnu pobedu, učinili su to uz prevagu srpskih zastava i pesama o Kosovu.

Zašto se Vašington našao u savezu sa Beogradom?

To nije teško objasniti iako je tajva politika potpuno u suprotnosti sa stavom Bajdenove administracije prema Ukrajini. Nakon ruske invazije na Ukrajinu Bajdenova administracija je ispravno prepoznala da je ukupna politička i bezbednosna situacija na Zapadnom Balkanu postala neodrživa – Bosna, Kosovo i Crna Gora kao tačke žarišta koje bi Moskva lako mogla da kooptira i posledično stvori drugi front u Evropi – možda ne u kinetičkom ali svakako u političkom smislu.

Kao takvo, bilo je u interesu SAD da brzo zatvore Zapadni Balkan nakon dve decenije prepuštanja regiona Briselu sa strašnim rezultatima.

Bajdenov Stejt department je zaključio, po onome što je javno isticano, da su mu potrebni partneri koji mogu da ispune svoja obećanja. Na Zapadnom Balkanu to generalno znači oslanjanje na najmanje pluraslističke režime.

Kao što je primetila Majda Ruge, viša politička saradnica pri Evropskom savetu za spoljnu politiku -zapadne vlade dosledno tretiraju Beograd kao nezamenjivog igrača u glavnim pitanjima sa kojima se suočava Zapadni Balkan.

Šta god da je u pitanju, predsednik Srbije Aleksandar Vučić prvi je koga zovu.

Delom to je razumljivo imajući u vidu da je vlast u Srbiji koncentrisana u rukama Vučića.

To, takođe, znači da se odmah odbace Sarajevo, Priština i Podgorica, uprkos tome što su sve tri očigledno prozapadne orijentacije a Crna Gora je i članica NATO-a.

To je zato što je politika sve tri države iznutra suviše lomljiva, dobrim delom zbog direktnog mešanja spoljnih sila: Srbije, pre svega, ali i Hrvatske, barem u slučaju Bosne.

Očito da Bajdenova administracija veruje da mir na Balkanu zahteva da se interesi jakih usredsrede na slabe, da se usredsrede interesi onih koji će najverovatnije izazvati nestabilnost u odnosu na one koji žele da se brane.

To je vrsta realpolitičke računice koja je vodila decenije američke politike u nestabilnim regionima.

To je ono što je Vašington pokušavao da uradi sa Pakistanom, Egiptom, Saudijskom Arabijom, pa čak i Rusijom prethodnih godina.

Kao što je prošlog meseca primetio Danijel Server, bivši američki diplomata i stručnjak za spoljnu politiku, „osnovna analiza“ onih koji guraju ovakvu politiku „je pogrešna“.

Kako je kazao Server: „Oni su se u saradnji sa Hrvatskom i Albanijom oslanjali na Srbiju kao ključnu državu u regionu koja će doneti stabilnost. Ali Srbija je revizionistička sila. Želi da vlada svim Srbima u regionu“.

Hrvatska i Albanija imaju manje ambicije, ali idu u istom pravcu: da kontrolišu svoje sunarodnike u susednoj Bosni i na Kosovu.

U kojoj meri je Albanija deo ovog trijumvirata ostaje diskutabilno, ali malo iskusnih posmatrača dovodi u pitanje centralnu ulogu Srbije i Hrvatske u šemi.

Ipak, prava nevolja je u tome što čak i ako bi Bajdenova administracija preispitala svoju politiku, nejasno je da li bi to u ovom trenutku napravilo veliku razliku.

Pogrešni koraci američkog predsednika Džoa Bajdena u regionu bili su toliko posledični da on možda neće moći da spase svoju reputaciju među zajednicama koje su najviše pogođene njegovim odlukama, a koje su ujedno i najproamerički orijentisano stanovništvo u regionu.

To je posebno slučaj u Bosni, gde je autorska uloga Vašingtona u drskom, neliberalnom i partijskom manipulisanju Ureda visokog predstavnika u ime hrvatskog nacionalističkog HDZ-a BiH i njegovih partnera u secesionističkom Dodikovom SNSD-u, smanjila poverenje u Sjedinjene Države na najniži nivo u postratnom periodu.

Očigledno, međutim, ni Bela kuća ni Stejt department nisu zabrinuti.

Sjedinjene Države su 27. aprila ponovo podržale drugi krug demokratski sumnjivih ustavnih promena u bosanskom entitetu Federaciji nakon što su prvobitni amandmani visokog predstavnika Kristijana Šmita od 2. oktobra 2022. – nametnuti samo nekoliko minuta nakon zatvaranja birališta na opštim izborima u zemlji – nisu uspeli da proizvedu željeni ishod (tj. vlast kojom dominira HDZ BiH).

Svako pretvaranje da se radi na realizaciji održivih, demokratskih, liberalnih reformi u Bosni (i njenom ustavu koji je izradila SAD) je nestalo. Vašington sada deluje isključivo u interesu svojih obaveza prema Beogradu i Zagrebu, a time i političkih interesa njihovih bosanskih i regionalnih proksija.

Ukoliko Bajdenov tim izrazi žalejnje zbog svog stava prema Balkanu, to će, barem kratkoročno, biti zbog izborne realnosti u SAD.

Mali, ali izborno značajni džepovi bosanskih Amerikanaca, na primer, u sving državama kao što su Džordžija, Mičigen, Severna Karolina i Arizona, između ostalih, dovoljno su brojni da na sledećim američkim predsedničkim izborima izbace republikanskog kandidata.

Od 2015, na primer, procenjuje se da je oko 10.000 Bosanaca živelo u američkoj državi Džordžiji, koju je Bajden osvojio sa manje od 12.000 glasova 2020. Sličan broj Bosanaca ima i u Severnoj Karolini.

U Mičigenu, koji ima približan broj bosanskih Amerikanaca u državi, guvernerka Grečen Vitmer proglasila je 1. mart „Bosansko-američkim Danom“.

Samo grad Finiks, Arizona, prihvatio je oko 7.000 bosanskih izbeglica tokom 1990-ih i ranih 2000-ih, a zajednica je od tada značajno porasla.

Sve ove brojke su otprilike od 50.000 do 70.000 bosanskih Amerikanaca koji žive samo u širem području St. Luisa u državi Misuri.

Malo je verovatno da će republikanci ispuniti ključne interese ovih birača u pogledu njihovih regionalnih prioriteta (bez obzira na jake pobornike zajednice kao što je En Vagner, predstavnica iz Misurija ).

Ali u razgovoru sa liderima bosansko-američke zajednice širom zemlje, osećaj izdaje zbog Bajdenovog okreta prema Bosni i Balkanu je opipljiv.

Bosanci ne moraju da glasaju za republikance da bi umanjili Bajdenove šanse za reizbor.

Samo treba da ostanu kod kuće.

Čak i tako, to će biti hladna uteha onim ranjivim regionalnim stanovništvom koje su sada prepuštene na milost i nemilost nacionalističkim vladama u Srbiji i Hrvatskoj i svom istorijskom i političkom sećanju koje dolazi sa njihovim obnovljenim primatom.

Kao i često ranije na Zapadnom Balkanu, velika ideološka obećanja našeg doba — u ovom slučaju, nada u kategoričku, normativnu posvećenost političkog Zapada odbrani demokratije i prava malih nacija da budu slobodni — pretvara se u pepeo.

Treba samo putovati manje od 1.000 milja jugozapadno od Buče, u Ukrajini, da bi se spoznalo da se Sjedinjene Države kotrljaju i bave se poznatim ruskim proksijima u ime šuplje i okrutne stabilnosti.