Kako je Dr Strejndžlav zavoleo Donalda Trampa

S jedne strane je iskusni, prefinjeni stari velikan američke diplomatije; s druge, trapavi, sirovi, krešteći arhetipski čovek Tvitera.

Pa ipak, u nedavnom gostovanju u emisiji „Face the Nation“ na Si-Bi-Esu Kisindžer je preobilno hvalio Trampa, nazivajući ga „fenomenom“. To je intrigantan izbor reči: rečju „fenomen“ obično se opisuje naučnik, umetnik, sportista svetskog ranga, ili rok zvezda.

Pre šezdeset godina, mladi Kisindžer bio je željan da Americi predstavi složenu istoriju Evrope i tajanstveni stil njene diplomatije. Želeo je da američki lideri liče na velikane poput Klemensa fon Meterniha i Ota fon Bizmarka. Ali, kako je Nobelovac Bob Dilan rekao, „vremena, ona se menjaju“, i danas Kisindžer želi svetu da objasni Trampov jedinstveni „američki stil“, što je preokret koji možda odražava njegovo razočarenje pošto mu prvobitni poduhvat nije uspeo.

U suštini, Kisindžerova poruka prefinjenim evropskim i azijskim kolegama izgleda da glasi: „ne paničite“. Tramp možda izgleda i zvuči čudno, mogao bi Kisinžder reći, ali on je pravi Amerikanac, a Amerika danas treba da popravi svoje odnose sa svetom. Po toj logici, Trampov neortodoksni pristup mogao bi da bude baš ono što Americi – i svetu – treba.

Savez Kisindžer-Tramp sigurno izgleda neprirodno, ali vredi setiti se da njihov odnos nije nov. Tokom izbora kandidata republikanaca za predsednika, Kisindžer je odbio da se pridruži grupi republikanskih spoljnopolitičkih mudraca koji su potpisali otvoreno pismo u kojem su Trampa denuncirali kao opasnog amatera i uzurpatora.

Tokom kampanje, pitanje koje su mnogi ljudi imali na umu bilo je: „Kako su glasači tako nepredvidivoj i neiskusnoj osobi mogli dati kontrolu nad nuklearnim šiframa?“ Kisindžerovo ćutanje na ovo pitanje bilo je zaglušujuće, posebno s obzirom na to da je on bio jedno od nadahnuća za klasičnu političku satiru Stenlija Kjubrika „Doktor Strejndžlav ili: Kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu“.

Jedno objašnjenje za neprirodno savezništvo dvojice ljudi je da imaju saglasne stavove o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, čak i pored toga što njihove šire spoljne politike izgledaju drugačije. Dok se Tramp divi Putinovom mišićavom nacionalizmu i autoritarnoj odlučnosti, Kisindžer je dugo smatrao da za Rusiju bolja alternativa ne postoji.

Pored toga, iskrenije objašnjenje je da je Tramp igrao na Kisindžerovu taštinu, ne najmanje kada je od njega tražio savet na početku kampanje. Ne treba sumnjati da Kisindžer može biti mudriji od njegovih elitističkih kolega kada tvrdi da je Tramp više od onoga što obuhvata oko. Međutim, isto je tako izgledno da je Kisindžer, u svojoj 93 godini, jednostavno podložniji laskanju nego ikada. Zatraživši od njega savet, Tramp je Kisindžeru nagovestio da ga smatra čovekom sadašnjosti, a ne prošlosti. A Kisindžer se, sa svoje strane, možda nada ulozi u budućoj administraciji, kakva bi bila „specijalni izaslanik“ odgovoran za resetovanje odnosa sa Rusijom, ili čak sa Kinom.

Naravno, to je pragmatičan brak. Trampu očajnički treba podrška njegovoj reputaciji, a Kisindžer mu je može ponuditi u izobilju. Spoljnopolitička mantra izabranog predsednika mogla bi da glasi: „Ne brinite, Kisindžer je iza mene“.

Međutim, alijansa sa Trampom nosila bi rizike za Kisindžera pošto bi njegova odbrana izabranog predsednika mogla da mu naruši imidž u SAD i širom sveta. Posle gotovo pola veka mnogi ljudi nisu zaboravili da je Kisindžer stajao iza tako mračnih epizoda kao što je „tajno“ bombardovanje Kambodže 1969/1970, koje je otvorilo put genocidnoj vladavini Crvenih Kmera, i zbacivanje Salvadora Aljendea i demokratski izabrane vlade Čilea sedamdesetih. Moguće je da se sada ponovo javljaju Kisindžerove najreakcionarnije namere.

Ideologiju na stranu, znamo da je Kisindžer fasciniran, ako ne i opsednut moći. On možda ne može odoleti iskušenju da bude blizu nje, kao i tome da ima kontinuirani uticaj relativno uporediv sa onim Elizabete ll. Ali Kisindžer bi trebalo da se seti saveta o britanskoj politici koji je mladoj kraljici dao njen tutor: premijer mora biti „efikasan“, a kruna mora biti „dostojanstvena“. Da li je dostojanstveno nuditi garancije o Trampovoj podesnosti da vodi najmoćniju zemlju na svetu u periodu dalekosežnih promena?

Istoričari koji proučavaju XXl vek bi jednog dana mogli zaključiti da je „Vek Amerike“ okončan, a „Vek Azije“ počeo 8. novembra 2016, sa Trampovom izbornom pobedom. Ako je tako, uklapa se da čovek koji je ranih sedamdesetih pomogao otvaranje Kine ka svetu udruži snage sa predsednikom koji će baklju istorije iz nehata predati Kinezima.

Autor je viši savetnik na Institutu Montanj u Parizu

Copyright: Project Syndicate, 2016. www.project-syndicate.org