Kako je grad – svetski prvak po opadanju broja stanovnika zaradio tu titulu?

Njegova odluka da se vraća u najsiromašniji kut najsiromašnije države u Evropskoj uniji bila je neobična. Njegova želja nije bila da ode.

Konstantni odlazak osoba koje su dovoljno odrasle da rade doveo je do toga da se stanovništvo Vidina gotovo prepolovi u poslednjih 35 godina, sa 162.000 stanovnika u 1985. na oko 85.000 u 2018.

Ognjan je prvi put otišao u potrazi za poslom u svojim kasnim četrdesetim, nakon što je izgubio posao kao veterinarski inspektor u gradu Vidinu, administrativnom centru istoimene pokrajine.

Za razliku od miliona Bugara koji su otišli u zapadnu Evropu, on se ograničio na sopstvenu zemlju. Ponekad bi našao posao kao veterinar, na osnovu svojih prethodnih kvalifikacija. Ponekad bi bio unajmljen kao učitelj prirodnih nauka, ili inženjer za grejne sisteme na osnovu dodatnih kvalifikacija koje je stekao. Vratio bi se u Vidin svaki put kada bi se posao završio, uvek sa istim osećanjem užasa.

“Osećao sam se kao da se vraćam u sopstveni grob”, kaže on. “Ovaj grad umire”.

Vidin je na smrtonosnoj spirali u kojoj stagnirajuća ekonomija i pad nataliteta kruže jedno oko drugog.

Ljudi napuštaju pokrajinu u potrazi za boljim životom, a bolji život ne dolazi u pokrajinu jer toliko mnogo ljudi odlazi.

Dok je ova dinamika slična u velikom delu istočne Evrope, uticaj na Vidin bio je drastičan. Stanovništvo pokrajine opada najvećom brzinom u Bugarskoj, koja i sama ima najveću stopu opadanja broja stanovnika u EU i na svetu.

Vidin može tvrditi da je svetska prestonica negativnog prirodnog priraštaja, polazna tačka demografskog kolapsa.

Vidin je vanserijski u globalnom kontekstu, ali je ipak tipičan za region. Od pada komunizma pre 30 godina, države istočne i jugoistočne Evrope svedoče neobičnom fenomenu: postepenom pražnjenju zemlje.

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija iz 2019. godine, devet od 10 zemalja sa najbrže opadajućim brojem stanovnika na svetu nalazi se u regionu.

Iza tih statistika kriju se dva velika trenda: emigracija na zapad i opadanje stope nataliteta. Milioni mladih napuštaju istok Evrope zarad ekonomski bogatijeg zapada. Istovremeno, oni koji ostaju prave manje dece od ranijih generacija.

Ovi faktori u kombinaciji proizveli su opadanje stanovništva u razmeri koja je nečuvena za doba mira i više podseća na ratove i pandemije.

Ova priča Balkanske istraživačke mreže (BIRN) ispituje kako je Vidin postao epicentar ovog fenomena, i šta on znači u Evropi koja se suočava sa sopstvenim demografskim izazovima. Jer ne smanjuju se samo porodice u istočnoj Evropi.

Širom Evropske unije stopa plodnosti, odnosno prosečan broj dece po ženi u plodnom dobu, opada već decenijama.

To što je blok kao celina izbegao nagli pad populacije koji postoji u istočnoj Evropi je najvećim delom zasluga toga što u zapadne države članice dolaze migranti izvan granica Unije, kao i unutar njih.

U istočnoj Evropi, međutim, mnoge vlade su neprijateljski nastrojene prema migracijama, naročito iz Azije, Afrike i Bliskog istoka.

Lideri širom regiona redovno traže strože kontrole granica i odupiru se prihvatanju kvota za prijem izbeglica i migranata koje je propisala EU. Ali stopa demografskog pada ostavlja im neke teške izbore.

Pad donosi dugoročne troškove po privredu. Sa vremenom, smanjenje radne snage postaje neprivlačno za investitore i ne može više da finansira penzije i zdravstveno osiguranje sve starije populacije.

Privlačenje stranih radnika može da deluje kao protivteža, i to bolja od drugih mera kao što su pospešivanje porodica da rađaju više dece ili privlačenje iseljenika da se vrate.

Poljska i Litvanija su samo dve od država koje su počele da ohrabruju određeni oblik migracije – iz susedne Ukrajine, zemlje izvan EU čiju je privredu oslabio sukob sa Rusijom.

Jugoistočne evropske države kao što je Bugarska još nisu usvojile takvu politiku, ali stopa demografskog pada im možda uskoro neće ostaviti izbora.

“Potreban je talas masovne migracije”, kaže Georgi Burdarov, demograd na Univerzitetu Sv. Kliment Ohridski u Sofiji, prestonici Bugarske, koji savetuje bugarsku vladu. “Ako zemlju ne može popuniti bugarska populacija, doći će druga. Ova teritorija imaće bolju budućnost”.

Kosmopolitska prošlost

Vidin se nalazi na pet sati vožnje od Sofije. Put od 240 kilometara prolazi kroz Staru planinu, ili Karpatsko-balkanske planine, čineći deo prometnog putničko-teretnog koridora koji povezuje srednju Evropu sa lučkim gradom Solun u Grčkoj.

Duž planinskog dela puta automobili i kamioni prolaze uskim trakama punim rupa. Nesreće su česte, i blokiraju saobraćaj u oba smera. Vlade koje su se smenjivale obećavale su da će poboljšati uslove na putu, ali do sada ništa osetno nije urađeno.

Tokom 1980-ih, put od Vidina do Sofije trajao je svega 35 minuta. Državni avio-prevoznik organizovao je letove između gradova. Karte su bile jeftine. Stariji stanovnici Vidina se prisećaju kako su išli u prestonicu samo zbog kupovine.

Međutim, letovi su postali neisplativi nakon pada komunizma, obustavljeni su 1992. godine, a jedini aerodrom u Vidinu postao je neupotrebljiv. Danas, njegov samotni kontrolni toranj gleda na pistu zakrčenu starim gumama i slomljenim staklom.

Priče o avijatičarskom dobu Vidina, kao ona o putniku koji je uneo kokošku u avion pošto ju je umirio rakijom, postale su deo folklora.

Danas se u gradu Vidinu vegetacija spaja sa civilizacijom. Drveće i žbunje poboljšavaju izgled betonskih stambenih blokova iz vremena komunizma. U proleće, miris lipa u cvatu širi se praznim ulicama.

Na glavnom trgu džinovski ekran emituje informativni video koji se neprestano ponavlja, bez obzira na doba dana.

U središnjoj gradskoj oblasti, sa drvoredima i propalim vilama, nekada su bili smešteni konzulati velikih regionalnih igrača – Rusije, Austrije, Grčke, Rumunije. U ruševini nekadašnje druge najveće sinagoge u Bugarskoj sada korov probija kroz napukli pod.

Vidin je svoj nekadašnji status imao zahvaljujući geografskoj poziciji. Smešten na obalama reke Dunav, vekovima je bio trgovački centar oko kog su se takmičili srpski, mađarski i osmanski vladari.

Pod komunističkom vladom Bugarske grad je razvijen u industrijski centar. U 1980-im proizvodio je sve telefone u zemlji i dve trećine automobilskih guma.

Suveniri-pepeljare iz Vidina prikazuju gumu koja okružuje najpoznatiju atrakciju grada – srednjevekovnu tvrđavu Baba Vida. Kada bi neko danas gradio tvrđavu u Vidinu, radio bi to kako bi zadržao stanovnike u gradu umesto da odbije osvajače.

‘Problem pileta i jajeta’

Oba sina Nikolaja Cočeva postali su deo talasa migracije na zapad, preselivši se u Španiju gde rade u IT sektoru.

U međuvremenu, ovaj 65-godišnji službenik obezbeđenja napustio je grad Vidin i preselio se u obližnje Novo Selo, gde može bolje da živi sa svojom platom od 320 evra.

Njegovi sinovi mu ponekad finansijski pomažu. “Kako da tražim više?” kaže on za BIRN. “Da li je normalno da tele hrani kravu?”

Nekada je imao radnju i bavio se hidroizolacijom, ali ju je zatvorio 2010. godine kada je svetska finansijska kriza pogodila Bugarsku. “Ljudi nisu imali novca da renoviraju svoje domove”, kaže on.

Prihod po glavi stanovnika u pokrajini Vidin je 3.640 evra, što je polovina bugarskog proseka, prema Eurostatu, statističkoj agenciji EU.

Stopa nezaposlenosti u pokrajini je 13,5 odsto – tri puta više od proseka Bugarske. Te cifre ne mogu se smatrati potpuno preciznim, jer ne uzimaju u obzir poveću sivu ekonomiju.

Mnogi ljudi rade bez ugovora, a njihovim prihodima diskretno doprinose doznake iz inostranstva.

U mestu Belogradčik, 56 kilometara od grada Vidina, nezaposleni provode svoje vreme u kafićima.

Gradonačelnik Boris Nikolov kaže da nezaposleni radije biraju da preživljavaju od doznaka nego da rade. “Čak ne možete naći četiri osobe da vode pokretni štand za kafu”, rekao je on za BIRN.

Nikolov kaže da zvanični podaci o broju stanovnika u njegovom gradu mogu da zavaraju, jer su mnogi otišli u inostranstvo neprimećeno. “Imali smo 10.000 ljudi 1991, sada nas na papiru ima 5.000, a u stvarnosti možda 3.000”, rekao je on.

Napušten od strane odraslih koji su sposobni za rad, Vidin je postao zemlja starih i, ponekad, maloletnika.

Neki migranti su iza sebe ostavili “decu Skajpa”, nazvanu prema najpoznatijoj aplikaciji preko koje ostaju u kontaktu sa njima. Deci obično bude povereno da neguju svoje bake i deke uz pomoć doznaka.

Na severozapadu Bugarske, 44 odsto – skoro polovina – dece starosti od 10 do 17 godina imaju jednog ili oba roditelja koji rade u inostranstvu, prema izveštaju agencije UN za decu UNICEF. U celoj Bugarskoj prosek je 23 odsto, ili svako peto dete.

“Roditelji odlaze zato što moraju, ne zato što žele”, kaže 18-godišnja Kristin Valentinova.

Maturantkinja srednje škole u Vidinu jedva je videla svog oca tokom 13 godina dok je on živeo i radio na Kipru.

Od tih 13 godina Kristin je dve godine odgajala samo njena baka, dok joj je majka živela sa ocem.

Svih 26 učenika koji su maturirali u njenoj srednjoj školi napustilo je Vidin.

Ona je učinila isto prošle godine, kad se preselila u Holandiju na poslovne studije.

Nada u velike projekte koji će oživeti Vidin još se nisu ostvarile.

Otvaranje mosta preko Dunava 2013. godine koji je povezao Vidin sa Kalafatom u Rumuniji povećao je količinu saobraćaja kroz pokrajinu ali nije stvorio mnogo radnih mesta.

Državna vlada sprovela je 2017. godine program zapošljavanja na severozapadu Bugarske vrednim milion evra, čiji je cilj bio da podstakne poslodavce da zadrže lokalnu radnu snagu barem godinu dana.

Prema rečima Radoslava Georgieva, ekonomiste ekspertskog udruženja Aktivno Društvo, koji radi u Vidinu, 90 odsto zaposlenih je proglašeno tehnološkim viškom čim se program završio.

Posrnula privreda Vidina i njegova opadajuća populacija stvorile su “problem pileta i jajeta”, kaže Georgi Stojev, osnivač bugarskog tehnološkog inkubatora.

On kaže da poslodavci zaobilaze mesta kao što je Vidin, “tvrde da nema ljudi pogodnih za zaposlenje, a mladi odlaze govoreći da nema pogodnih poslodavaca”.

‘Demografski čeoni vetrovi’

Odlazak bugarskih radnika počeo je 1990-ih, u metežu posle komunizma, i nastavio se u sledećem stoleću.

Ulasku zemlje u EU 2007. godine prethodila je zabrinutost da će migracije dostići vrh nakon što svi građani dobiju slobodu kretanja.

Pripremajući se za to, bogate zemlje EU, od Italije, Austrije i Nemačke do Holandije, Ujedinjenog kraljevstva i Irske, donele su privremene restrikcije za radnike iz Bugarske i Rumunije, koja je takođe pristupila tom bloku 2007. Poslednja od tih restrikcija istekla je 2014.

Ginter Ferhojgen, evropski komesar za proširenje od 1999 do 2004, rekao je za BIRN da je bio zabrinut kako će gubitak radne snage uticati na privrede Rumunije i Bugarske.

Tokom pretpristupnih razgovora, kaže on, privremene restrikcije viđene su ne samo kao mera da se zaštiti tržište rada u zapadnoj Evropi, nego i “razvoj država kandidata”.

Međutim, kreatori politike su bili zatečeni brzinom opadanja broja stanovnika. “Kod Bugarske i Rumunije, niko nije mogao da očekuje da depopulacija bude tako brza”, rekao je Ferhojgen.

Glavni bugarski pregovarač u pristupnim pregovorima, bivši zamenik ministra spoljnih poslova Vladimir Kisjov, rekao je za BIRN da su lideri EU u celini bili “pragmatični” kada su omogućili slobodu kretanja jer su prepoznali da će ta mera pomoći kod nestašice radne snage u njihovim zemljama. “Države EU koje imaju manjak radnika imaju korist od naših ljudi”, rekao je on.

Očekivalo se da Rumunija i Bugarska takođe imaju korist od članstva u EU, kao što su je imale druge zemlje regiona kada su se pridružile tom bloku. U teoriji, ekonomske koristi od članstva mogle bi da pomognu da se uspori stopa opadanja stanovništva jer bi bilo manje podsticaja za emigraciju.

Životni standard zaista izgleda da se poboljšao posle pridruživanja. Kada je Bugarska ušla u EU 2007. godine njen BDP po glavi stanovnika iznosio je 40 odsto proseka EU, koja je tada imala 27 članica. U 2018. godini, iznosio je 50 odsto proseka EU sa 28 članica. Stopa nezaposlenosti je najniža u istoriji.

Međutim, demografski pad se takođe nastavio. Desetine hiljada mladih državljana Bugarske i dalje odlazi u zapadnu Evropu svake godine. Broj bugarskih državljana koji žive i rade u inostranstvu se udvostručio od kad se njihova zemlja priključila bloku, prema podacima Eurostata, statističke agencije EU. Dvanaest odsto radne snage te države danas živi u drugim zemljama EU.

Takođe, emigracija nije jedini razlog pada stanovništva. Stopa plodnosti u Bugarskoj, koja iznosi 1,5 dete po ženi, je daleko od minimuma koji je neophodan za održavanje populacije, čak i pre nego što se uračuna gubitak stanovništva kroz emigraciju. U pokrajini Vidin broj porođaja svake godine opadao je za dve trećine od 2000. godine.

Bugarska daje 65 nedelja porodiljskog odsustva uz celu platu, što je treće najduže takvo odsustvo u EU.

Međutim, mogla bi da učini više da učini roditeljstvo poželjnim, kaže Kalojan Stajkov, ekonomista ekspertske organizacije Institut za tržišnu privredu iz Sofije. “Velikodušni uslovi u početku zvuče primamljivo”, rekao je on za BIRN, ali nema puno podrške za porodice sa niskim primanjima nakon što se majke vrate na posao.

Dok ekonomska korist od priključivanja EU nije zaustavila njen demografski pad, vrlo je verovatno da je taj pad smanjio tu korist.

Prema regionalnoj anketi Međunarodnog monetarnog fonda, MMF, projektovani BDP po glavi stanovnika u srednjoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi mogao je porasti na 74 odsto onog u zapadnoj Evropi do 20150. godine, što je značajan porast u odnosu na sadašnji nivo od 52 odsto.

Međutim, kad je uzeo u obzir negativni prirodni priraštaj, MMF je smanjio prognoze BDP-a po glavi stanovnika na ne više od 60 odsto proseka u zapadnoj Evropi. Kako se navodi u anketi, “demografski čeoni vetrovi” usporili su stopu “izjednačavanja prihoda”.

‘Uzimam Kalašnjikov’

Na drugom kraju istočne Evrope, prognozira se da će baltička država Litvanija dostići stopu opadanja stanovništva koja postoji u Bugarskoj do 2050. godine, prema poslednjim prognozama UN.

Od 1990. godine ta država je ostala bez 883.000 ljudi, što je oko četvrtina njenog stanovništva, uglavnom zbog emigracije u EU.

Kao i drugde u regionu, demografija je postala jedno od velikih političkih pitanja, mada nije dovela do starosedelačkog populizma kao u Poljskoj ili Mađarskoj.

Vladu Litvanije predvodi Unija farmera i zelenih, nova stranka koja je dobila izbore obećanjem da će poboljšati socijalnu zaštitu i obuzdati emigraciju u EU.

Osim politike koja cilja da podstakne povratak radnika iz inostranstva, stranka je uvela subvencije za kupovinu kuća u ruralnim sredinama kako bi navela građane Litvanije da se skrase u selima koja gube stanovništvo.

“Deset novih porodica u maloj sredini može značiti deset novih biznisa”, rekao je za BIRN zamenik predsednika partije Tomas Tomilinas. Dodaje, međutim, da je rezultat subvencija do sada bio uglavnom “simboličan”.

Suočena sa hroničnim manjkom radne snage, vlada Litvanije takođe je počela da umanjuje ograničenja stranim radnicima pre tri godine.

Ta država je sada dom za rekordnih 58.000 stranaca, od kojih se za nekoliko desetina hiljada veruje da rade u sivoj ekonomiji. Većina dolazi iz Ukrajine, a manji broj iz Belorusije i Rusije. Zaposleni su u sektorima transporta i izgradnje, a optužuju ih da je njihov dolazak doveo do smanjenja plata.

“Ukrajinci koji dolaze u Litvaniju su žrtve sopstvenog nepoznavanja zakona”, kaže Volodimir Kurilo, ukrajinski migrant koji vodi tim graditelja u Viljnusu. Mada mu je drago što zarađuje veću platu nego što bi imao u svojoj zemlji, takođe razmatra da preseli porodicu u Nemačku, gde su plate još veće.

Tomilinas priznaje da je priliv stranih radnika pomogao privredi, ali dodaje da treba biti oprezan. Smanjenje ograničenja za dolazak migranata, kaže on, je kao “stavljati čokoladu, alkohol i cigarete u izlog radnje” – primamljivo brzo rešenje za problem opadanja broja stanovnika.

Još uvek nema mnogo nagoveštaja da će Bugarska pokušati da primami radnike-migrante u razmeri u kojoj je to učinila Litvanija. Neprijateljstvo prema pridošlicama koji nisu iz Evrope je naročito ojačalo tokom poslednje izbegličke krize, kada su hiljade ljudi bežeći od rata i siromaštva na Bliskom Istoku i u južnoj Aziji prošle kroz Bugarsku na putu ka zapadnoj Evropi.

“Ako migranti dođu, uzimam kalašnjikov”, kaže Nikolaj Cočev, koji se ranije bavio hidroizolacijom. “Čak i ako nisu Muslimani, stvari bi se pogoršale za nas. Ukrajinac bi ovde radio za manju platu”.

Veterinar Ognjan Nenčev je otvoreniji za tu ideju. “Ne bi bilo loše dovesti migrante”, rekao je on. “Neki bi rekli da zbog migranata opadaju plate građana Vidina. Ali gde su ti građani o kojima pričaju?”

Dok traži posao koji bi ga odveo iz Vidina, Ognjan se priseća kako je i sam bio u iskušenju da ode u inostranstvo, ponudom posla i jeftinog smeštaja u Nemačkoj. Došao je do autobuske stanice, ali su ga sprečili da uđe u autobus jer je pošao sa svojom mačkom. “Kako sam mogao da je ostavim?” priseća se on. Tako da je ostao u zemlji, razočaran u Vidin i isto toliko privržen svojoj mački.