Kako je Kisindžer pripremao Niksona za susret s Titom

Tako, on čvrsto ostaje komunista i uprkos svim svojim problemima s Moskvom nikad se nije rešio magnetizma koji ona još uvek nejasno sprovodi na komunistima svih vrsta; a ipak je žestok nacionalista, i iako je veoma svestan fizičke blizine Sovjeta, odbacuje sovjetsku hegemoniju u ovom regionu. On je, štaviše, povremeno pothranjivao snove da sam igra ulogu regionalnog liderstva, uvek izazivajući prigovore Sovjeta. Tito je pokušao da očuva ugled komuniste, a da se ipak sasvim svesno oslanja na zapadnu pomoć svih vrsta. On vrlo dobro zna da je njegov prkos Moskvi obimno počivao na našoj podršci našem cilju osnovne ravnoteže snaga; i ipak je propovedao nesvrstavanje“ – ovo je deo zapažanja iz dokumenta koji je 1970. za američkog predsednika Ričarda Niksona, uoči njegove posete Jugoslaviji, pripremio Henri Kisindžer , u to vreme njegov savetnik.

Ričard Nikson je 30. septembra i 1. oktobra 1970. posetio Jugoslaviju. Boravio je u Kumrovcu, Zagrebu i Beogradu.

U nekoj vrsti Kisindžerovog uputstva Niksonu, koje se može videti na sajtu „Fondacije Ričard Nikson“, vidljivo je, s jedne strane, koliko su Sjedinjene Države imale poštovanja za socijalističku Jugoslaviju u ovom periodu, a s druge – dokument svedoči o tome da je Vašington već u to vreme razmatrao moguću turobnu sudbinu Jugoslavije posle smrti Josipa Broza, i otkriva ironičan stav Kisindžera prema Pokretu nesvrstanih i ulozi Jugoslavije u njemu.

„U preovlađujućem jugoslovenskom životu i politici tokom 25 godina on (Tito, prim. M. M.) je često težio da svojoj zemlji dodeli ulogu sasvim nesrazmernu njenoj veličini, položaju i mogućnostima. U nekim aspektima, on je uspeo: uspešno je raskinuo s Moskvom; uspeo je da sebe učini uzorom za druge komuniste (mada manje nego što je želeo i manje no što se Moskva bojala); neko vreme su njegov nesvrstani svet i njegove konferencije izgleda dostigle nešto koherentnosti i snage…“, pisao je Kisindžer Niksonu.

Budući američki državni sekretar na više mesta izražava svoje uverenje da SFRJ nije mogla imati ulogu koju je igrala bez podrške SAD i da je toga bila svesna i sama. Iz dokumenta može tek da se pretpostavlja šta je Kisindžer imao u glavi – da li je Jugoslaviju ravnodušno posmatrao tek kao nezahvalnog licemera ili je, možda, smatrao da ona treba da se odlučnije okrene Zapadu. Čini se da je ova druga mogućnost verovatnija.

U vrlo konkretnom delu ovog dokumenta, sa praktičnim savetima Niksonu – šta treba da prilikom posete Jugoslaviji „poteže“, a od čega bi bilo bolje da se uzdrži, Kisindžer pored ostalog kaže (pod „šta treba izbegavati“): „bilo kakvu upitanost nad vajnom nesvrstanom ulogom Jugoslavije (iako oni znaju, i mi znamo, da je to deo luksuza koji zavisi od američke moći)“. Slično tome, predsednik dobija savet da ne pominje Titu bilo kakvu američku pomoć „koja nije saradnja i zajedničko ulaganje“. Prema Kisindžeru, Tito na takve stvari „može biti osetljiv“, pa ih treba izbegavati, što važi i za „prekomerno pominjanje njegove ličnosti“ i za „bilo kakvo pominjanje ‘liderstva’ (Kisindžerovi navodnici) Jugoslavije u regionalnom, geografskom smislu“. Ali, uopšte uzev, „nema tema kao takvih koje treba da izbegavate u mogućim opširnim razgovorima s Titom“, naveo je Kisindžer u dokumentu predsedniku Niksonu.

Kisindžer još navodi da se „istorijski, jedan od najvećih znakova pitanja koji visi nad bilo kakvim procenama Titovih dostignuća odnosi na to šta će se dogoditi kad njega više ne bude“, podsećajući da je Brozu u tom trenutku 78 godina i na uvođenje kolektivnog upravljanja u partiji i vladi. „Ne bi bilo u neskladu s njegovim egom da pretpostavi da ga bilo koji pojedinac ne može zameniti“, jedan je od načina na koji Kisindžer tumači „kolektivizaciju“.

„Dalje, ostaje pitanje da li će se različite, snažne i prkosne narodnosti koje čine Federaciju držati zajedno i jednom kada Titov magnetizam i ujedinjujuća uloga nestanu. Titovi napori da stvori stabilne institucije vlade bez sumnje su delom preduzeti radi suočavanja s tim problemom kohezije“, pisao je Kisindžer, pominjući i pitanje mogućeg sovjetskog „ubacivanja“ u „borbu“ za Titovog naslednika.

Savetnik predsedniku SAD na još jednom mestu ukazuje kako se Jugosloveni ograđuju od sile koja ih, prema njegovom mišljenju, štiti. „Uoči vašeg dolaska u Beograd, većina naglasaka javnosti i vlade (u Americi, prim. M. M.) oko vašeg putovanja vrteće se oko posete Floti (američkoj, na Sredozemlju) i njenim uticajima na našu bliskoistočnu, sredozemnu pa čak i ukupnu svetsku politiku. Tito, iako je u stvarnosti uživao našu suštinsku zaštitu i pomoć otkako je raskinuo sa Sovjetima 1948-49, ipak je bio veoma jasan u pokušaju da sačuva formu diplomatske neutralnosti između Istoka i Zapada. On se javno ogradio od naše politike u Vijetnamu i bio je kritičan prema našim bliskoistočnim akcijama i politikama. Jugosloveni su insistirajući na odlaganju najave vaše posete za jedan dan pokušali da se ograde od vaše posete Floti (iako Tito zna koja je njena važnost za njegovu sopstvenu bezbednost)“, primetio je Henri Kisindžer.

On dalje piše da je u danima uoči Niksonove posete sa Titom razgovarao Hem Armstrong (verovatno diplomata Hamilton Fiš Armstrong), te da bi predsednik Sjedinjenih Država mogao da očekuje nešto neprijatnih tonova s Brozom, posebno o Vijetnamu i Bliskom istoku – koji su bili i glave teme razgovora. U preporuke Niksonu, Kisindžer je uvrstio i „Hemove“ zaključke.

Tako je on predsedniku, pored ostalog, preporučio da, uspostavi „delotvoran lični kontakt s Titom“ i da pokaže „naše stalno interesovanje za napredak Jugoslavije uz uvažavanje njene specifične pozicije“. I još: „neka suština vašeg pristupa budu međunarodni odnosi, posebno uključujući vašu spremnost da pregovarate na osnovi uzajamnog priznavanja interesa i vaše spremnosti da budete čvrsti i, ako je neophodno, upotrebite silu u uslovima kada su naši interesi i planovi ugroženi… Naglasite da ne prihvatate Brežnjevljevu doktrinu i druge rigidne koncepte „interesnih sfera“, ali i vaše prihvatanje da države imaju posebne bezbednosne bojazni i interese koje drugi ne mogu da ignorišu… Izrazite vaše zanimanje za evoluciju u Istočnoj Evropi (i SSSR-u) koja dozvoljava pravu normalizaciju odnosa između Istoka i Zapada u Evropi“.

A kada je o međunarodnim prilikama reč, zanimljivi su Kisindžerovi osvrti na rat u Vijetnamu: „Tito razume da bi poniženje Amerikanaca u Jugoistočnoj Aziji na kraju i njemu škodilo“. Savetovao je Niksona da Titu prenese „da Amerika želi častan izlaz iz rata u Vijetnamu i da bi posledice poraza u SAD bile štetne, pa čak i za zemlju kao što je Jugoslavija“.
Bliski istok je takođe bio tema razgovora dvojice predsednika. Kisindžer je Niksonu skrenuo pažnju na to da je Tito „prekinuo sa Izraelom posle junskog rata (Šestodnevnog rata)“ i naveo ga da mu stavi do znanja da je Amerika „daleko od davanja automatske podrške Izraelu“. „Iako (Tito) manje simpatiše palestinske gerilce nego Moskva… možda se donekle psihološki identifikuje sa problemom palestinskih izbeglica čije rešenje sigurno vidi kao centralno u rešavanju (problema) Bliskog istoka“. „NJemu se ne dopada polarizacija između SAD i Sovjeta“, zaključio je Kisindžer.

Tokom posete Jugoslaviji, Nikson je za Tita rekao da će biti „zapamćen u istoriji kao čovek mira“, Tito se založio „da radimo zajedno i učinimo sve što možemo kako bismo osigurali mirno rešavanje međunarodnih problema“. Nikson je iz automobila masi u Beogradu vikao „živela Jugoslavija“.
Dokument koji je Kisindžer 1970. sastavio za Niksona još je jedno svedočanstvo o specifičnom istorijskom trenutku u kojem se bila našla jedna bivša zemlja. Sličnosti tih okolnosti sa današnjim, u bilo kojoj zemlji nastaloj na razvalinama druge Jugoslavije, gotovo da nema. Ipak evo jedne: Kisindžer je naveo kako je trgovinska razmena SAD i Jugoslavije relativno skromna („po oko 100 miliona dolara sa obe strane“), „zanimanje investitora raste, ali tamo još nemamo velike investicije“, „Ford i Kaiser Aluminium su među ozbiljnim pregovaračima…“ Zvuči tako poznato, zar ne?

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD

Dugi razgovori

„Tito voli duge razgovore i voli puno sam da priča. U njegovim godinama i sa životnim iskustvom koje ima, on neće oklevati da da savet ili izrazi kritiku (čak i kada, uz njegov osećaj za realnost sila, razume da bi, ako bi njegovi saveti doveli do pada američke moći i manevarskih mogućnosti, i bezbednost njegove sopstvene zemlje mogla biti ugrožena)“, pisao je Kisindžer Niksonu.

Odnosi s Čaušeskuom

Među „ostalim temama“ za razgovore s predsednikom Jugoslavije, Kisindžer je Niksonu izdvojio i „evoluciju i perspektive u SSSR i drugim istočnoevropskim zemljama“ – gde je jasno da se u SAD računalo sa budućim promenama u sovjetskoj „orbiti“, odnosno sa slabljenjem „magnetizma“ Moskve. „Tito ima posebne odnose sa Čaušeskuom i može biti da su se upravo videli ili da planiraju da se vide“, napominje Kisindžer. Zanimljiva je i njegova opaska da Tito neće koristiti Niksonovu posetu za konsolidaciju svoje vlasti, za razliku od Nikolae Čaušeskua, koji je to činio posle Niksonove posete Bukureštu 1969.