Kako je Mandela oblikovao istoriju

Pošto Južna Afrika privodi kraju svoje šeste demokratske izbore nakon aparthejda, vredi prisetiti se Mandelinog izuzetnog nasleđa.

Godine 1994. sam bio mladi novinar u Fajnenšel tajmsu i imao zadatak da posmatram Klarensa Makvetua, lidera ekstremno leve partije Panafrički kongres (PAC), kako glasa. On nije bio zainteresovan za pomirenje. Za vreme aparthejda vojno krilo PAC je usvojilo slogan „jedan naseljenik, jedan metak“, a njegovi članovi su apelovali da se „svi belci gurnu u more“.

Pošto verodostojno glasanje crnih birača nikada nije održano u Južnoj Africi, neki su prognozirali da bi Makvetu i njegova stranka mogli da obezbede i do četvrtine glasova. Takav ishod, brinuli su mnogi, mogao bi da bude okidač za nasilje i u početku je izgledalo da će to i biti slučaj.

Tog jutra kada je Makvetu glasao, odmetnuti beli ekstremista je detonirao bombu na aerodromu u Johanesburgu. Pošto je rat u bivšoj Jugoslaviji još besneo, a genocid u Ruandi je trajao nekoliko nedelja, međunarodni mediji su pojurili da izveštavaju o onome što su očekivali da će biti još jedna brutalna priča – nadolazeći građanski rat u Južnoj Africi.

Naravno, to se nije dogodilo. Samo četiri godine pošto je pušten iz zatvora, pošto je odslužio 27 godina, Mandela je došao na vlast, osvojivši više od 60 odsto glasova, dok su Makvetu i PAC osvojili jedva jedan odsto. Ali to ne znači da je ishod glasanja ili Mandelinog predsednikovanja bio neizbežan.

Istorija uvek izgleda poput sudbine čim mastilo presuši. Danas je teško i zamisliti svet u kojem Mandela nije podigao Južnu Afriku iz ruševina aparthejda i postavio temelje za ujedinjenu zemlju. Ali Južna Afrika je 1994. bila „rasadnik“ napetosti i podela, pri čemu su mnoge delovale nepremostivo.

Zapravo, nekoliko nedelja pre glasanja bivši državni sekretar SAD Henri Kisindžer je predvodio tim visokih zvaničnika, pokušavajući da posreduje u sporu između mnogih političkih partija zemlje i plemenske Partije Zulu za slobodu Inkata, koja je bila posvećena bojkotu izbora. Kisindžer jedva da je otišao iz hotelske sobe u Johanesburgu kada je rekao da je bilo dosta. „Posredovanje nikada nije počelo, tako da posredovanje nije propalo“, rekao je.

U tom trenutku je postojao osećaj da je neuspeh zapravo neizbežan i verovatno bi i bio da nije bilo Mandele. Nekoliko dana pre nego što je počelo glasanje pomogao je da se Inkata ubedi da odustane od bojkota. Pokazalo se da je to bilo od vitalnog značaja za njegovu pobedu, a rezultat je bio izuzetan napredak koji Južna Afrika od tada ostvaruje.

Dvadeset pet godina nakon što je pobedio na izborima i gotovo 101 godinu od njegovog rođenja Mandela je upamćen kao državnik, oslobodilac, ikona i sekularni svetac. Ali pre nego što je postao bilo šta od ovoga Mandela je bio političar vešt u građenju koalicija i šarmiranju političkih protivnika.

Godinama kasnije seo sam da pogledam biografski film „Linkoln“ iz 2012. Stivena Spilberga u kojem se 16. predsednik SAD opisuje kao politička životinja. Linkoln ima veliku, plemenitu misiju – da u američkom Ustavu ropstvo učini nezakonitim – ali je takođe spreman da bude prepreden, čak ljigav, da bi to ostvario. Tokom odjavne špice sam pomislio: „Takav je bio i Mandela.“

Kao i Linkoln, Mandela je verovao da istorija uvek ne oblikuje ljude; ponekad ljudi mogu da oblikuju istoriju. I onda je nastupio i to dokazao.

Tog Mandele više volim da se sećam nego Mandele sveca. Najzad, ako svetac treba da reši naizgled nerešiv problem kao što je aparthejd, kakve šanse onda ima bilo ko od nas običnih smrtnika? Ali ako borac, entuzijasta, šarmantan i odlučan optimista može nešto da promeni, onda svako može da pomogne da se stvori bolji svet.

Taj sentiment je motor-pokretač u mojoj karijeri. Nedugo pošto se Mandela povukao s funkcije 1999, a do tada sam bio novinar u Vašingtonu, napisao sam članak u Fajnenšel tajmsu u kojem se ukazuje na percipiranje UN kao sklerotične organizacije. Privukao je pažnju novom šefu Programa UN za razvoj, koji se složio da je organizaciji potrebna promena i hteo je da pomognem.

Kada sam prihvatio poziciju u UN, nisam očekivao da ću tamo dugo ostati; uzeo sam samo godinu dana odsustva s posla kao novinar. Ali, 18 godina kasnije i dalje radim u domenu globalnog razvoja, sada u Fondaciji Bil i Melinda Gejts. Gledano unazad, jasno je da je do promene u karijeri došlo u značajnoj meri zahvaljujući onome što mi je možda Mandela naložio da uradim: „Kao i ropstvo i aparthejd, siromaštvo nije prirodno. Ono može da se prevaziđe i iskoreni postupcima ljudi“, rekao je.

U poslednjih dvadeset godina gledamo kako se upravo to dešava; stopa globalnog siromaštva je pala za tri četvrtine uglavnom zahvaljujući brzom ekonomskom razvoju Azije. Iako je u Africi napredak neujednačen, stopa siromaštva u pojedinim zemljama, kao što su Etiopija, Tanzanija, Gana i Ruanda, pala je za dve trećine i više. Smanjenja stope smrtnosti među odojčadi i decom i poboljšanja u obrazovanju čak su još rasprostranjenija.

Što se Južne Afrike tiče, ona se još bori sa zaostavštinom aparthejda; uspon srednje klase crnaca nije bio dovoljan da se ponište stalne rasne razlike kada je reč o prihodu, obrazovanju i zdravlju. Međutim, prema gotovo svim merilima, zemlja ima bolji učinak nego pre 25 godina. Najnoviji dokazi napretka su upravo završeni izbori – niko nije očekivao značajne nerede, bez obzira na ishod.

Mandela je bio u pravu – patnja može da se prevaziđe postupcima ljudi. Čak pojedinac može da oblikuje istoriju.

Autor je glavni strateg i predsednik Globalne politike i odbrane u Fondaciji Bil i Melinda Gejts

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org