Kako je neuspeh Bosne da skući ratne iseljenike nagovestio najnoviju humanitarnu krizu

Na uskršnju nedelju 2010. Anđelina Džoli posetila je mesto Rogatica u istočnoj Bosni i izvela čudo. Holivudska zvezda putovala je kroz državu u ulozi ambasadorke Visokog komesarijata UN za izbeglice, UNHCR.

U improvizovanom skloništu koje je nekad bilo školska zgrada, upoznala se sa Lenom Babić, starijom ženom koja je izgubila dom u bosanskom ratu 18 godina ranija. Pričale su preko prevodioca – Anđelina o svojoj deci, Lena o dugom čekanju na novi dom.

„Nisam shvatila da je ona slavna glumica“, kaže Lena prisećajući se susreta. „Osećala sam se kao da je poznajem godinama“.

Zajedno su popile kafu, pojele kolače i, pošto je bila uskršnja nedelja, tucale se jajima, po pravoslavnoj tradiciji koja slavi čudo Hristovog vaskrsenja.

Uskoro je Lenin susret sa Anđelinom doneo još razloga za slavlje. Izveštavanje medija o njihovom susretu ukazalo je na teške uslove u skloništu i dovelo do ponuda pomoći iz inostranstva.

U roku od dve godine, Lena i njeni susedi su premešteni u nov, namenski izgrađen stambeni prostor, što se u posleratnoj Bosni može smatrati pravim čudom.

Oko 8.000 ljudi koji su izgubili domove tokom rata u Bosni i dalje čekaju čudo. Proveli su 25 godina u bednim uslovima u takozvanim kolektivnim centrima – skloništima iz rata koja su trebala biti privremeno rešenje, ali su u nedostatku alternative postala trajno. Pre šest godina evropske vlade obećale su pozajmicu od 60 miliona evra za njihovo udomljavanje, ali malo novih domova je izgrađeno.

Prošle godine, politički sistem odgovoran za ovaj dugotrajni neuspeh pogodila je humanitarna kriza – ovog puta oko udomljavanja migranata i izbeglica zaglavljenih u bosanskoj zimi na putu ka zapadnoj Evropi.

Strogo govoreći kriza nije bila krivica Bosne. Politika Evropske unije po pitanju granica, koju sprovodi susedna Hrvatska, snosi najveću odgovornost.

Pa ipak, ponašanje Bosne dodatno je pogoršalo situaciju. Kao kod kolektivnih centara, obezbeđivanje skloništa i distribucija pomoći iz inostranstva palo je na pleća političkog sistema koji je nemaran i izbegava odgovornost. Na vrhuncu krize ove zime hiljade izbeglica i migranata strpani su u kamp u Vučjaku, u severozapadnoj Bosni, gde su harale bolesti, dok su se lokalni lideri raspravljali oko toga gde da ih smeste.

Politički sistem Bosne uređen je po Dejtonskom sporazumu čijem je potpisivanju posredovala SAD, i kojim je okončan rat. Ali taj sporazum ne može biti jedini krivac za mane tog sistema, koje je razotkrio zastoj oko Vučjaka.

„Svrha Dejtona bila je da zaustavi rat, a ne da stvori funkcionalnu državu“, kaže Džesi Barton-Hronesova, istraživačica i stručnjakinja za Balkan na Odseku za međunarodni razvoj Univerziteta u Oksfordu. „Bosna je mogla postati funkcionalna država da je postojala politička volja, da su tako odlučile ključne političke figure“.

Od kampova na grčkim ostrvima do zida na granici Mađarske, način na koji su pojedine države reagovale na migrante i izbeglice govori o njima koliko i o Evropskoj uniji.

U Bosni, evropska izbeglička kriza ukrstila se sa neuspehom države. Način na koji ta zemlja tretira hiljade stranih državljana koji traže dom drugde u svetu bio je nagovešten načinom na koji je tretirala hiljade sopstvenih državljana, koji čekaju na dom 25 godina.

’Izgubili smo dragoceno vreme.’

Poslednji napor da se skuće stanari kolektivnih centara pokrenut je 2013. godine preko Razvojne banke Saveta Evrope (CEB), organizacije sa sedištem u Parizu koja je osnovana kako bi obezbedila smeštaj izbeglicama nakon Drugog svetskog rata. Projekat ove banke za Bosnu, pod nazivom CEB II, podrazumevao je ulaganje 104 miliona evra u izgradnju socijalnih stanova koji bi zamenili 121 od 158 kolektivnih centara koji su i dalje u upotrebi. Više od polovine tih sredstava, oko 60 miliona evra, sakupile su države članice CEB, većinom zemlje EU, i to je ponuđeno kao beskamatni zajam. Ostatak sredstava trebalo je da sakupe lokalne vlasti u Bosni.

Međutim, projekat kasni bar pet godina. Prvobitni rok za njegovo sprovođenje pomeren je sa 2017. na 2022. godinu. Do sada, samo je osam od 121 centra zatvoreno. Menadžerka CEB u Bosni Karin Lep rekla je za BIRN da ta banka nije odgovorna za sprovođenje projekta. „Na bosanskim vlastima je da iskoriste pozajmljena sredstva“, rekla je ona. „Mi nemamo nikakav mehanizam kojim bismo ostvarili pritisak na državu“.

Šta god bude od projekta na kraju, doći će prekasno za Grozdana Cvijanovića. Taj 59-godišnji bivši vojnik preminuo je prošlog februara. Poslednje mesece svog života proveo je sam, vezan za krevet, bez kontrole nad probavom, u drvenoj straćari na obodu Zvornika, u istočnoj Bosni. Njegova straćara deo je kompleksa nalik barakama koji je podignut da bi u njemu boravili radnici obližnje aluminijumske fabrike. Kompleks je izgrađen u vreme Jugoslavije, a od rata je služio kao kolektivni centar.

Grozdanovi susedi kazali su za BIRN da se njegovo loše fizičko i psihičko zdravlje naglo pogoršalo nakon smrti njegove majke. Kako je postao vezan za krevet, njegove prostorije su preplavili pacovi, privučeni ostacima njegovih obroka.

Pred kraj života, Grozdan se oslanjao na pomoć suseda kako bi se izborio sa napastima. Milan Petrović, koji živi u obližnjoj kućici, priča kako je video pacova da skače sa Grozdanovog kreveta i beži u susednu sobu. „Kad je krenuo nazad pacov je pokušao da prođe pored mene“, rekao je on za BIRN. „Rekao sam, e nećeš vala, i ubio ga na mestu“.

Zašto ljudi žive i umiru u ratnom skloništu punom pacova 25 godina nakon kraja rata?

Odgovor na to pitanje nalazi se u komplikovanom političkom sistemu koji je napravljen na osnovu Dejtonskog sporazuma.

Sistem je ispoštovao glavni cilj sporazuma: omogućio je akterima trostranog sukoba da dobiju udeo u miru. To je postignuto podelom Bosne na entitete otprilike iste veličine – Republiku Srpsku, gde su Srbi u većini, i Federaciju Bosne i Hercegovine gde su većina Bošnjaci i Hrvati.

Ovi entiteti imaju srednji nivo administracije između centralne vlade i lokalnih vlasti. Da se stvari dodatno zakomplikuju, Federacija ima dva nivoa lokalnih vlasti, opštine i kantone, dok Republika Srpska ima samo jedan nivo – opštine.

Mnoga ovlašćenja države, kao što su stambena izgradnja i obrazovanje, preneta su svim ovim nivoima vlasti, kako bi se pomirili zahtevi za širokom autonomijom i podelom moći. Međutim, u praksi ovo je dovelo do dupliranja i disfunkcionalnosti. Zadaci države su zanemareni i njeni resursi protraćeni, a niko ne zna ko je odgovoran.

„Stvari propadaju kroz pukotine između različitih nivoa vlasti“, kaže za BIRN Boris Divjak, osnivač bosanskog ogranka antikorupcijske organizcije Transparency International. „Na kraju svako optužuje svakog za neuspehe ili manjak transparentnosti“.

Karin Lep iz CEB kaže da lokalne vlasti širom Bosne snose najveću odgovornost za zatvaranje kolektivnih centara. Sledeći najodgovorniji su entiteti, dok centralna vlast ima „organičene nadležnosti“ u sprovođenju CEB II.

U Zvorniku, gradonačelnik Zoran Stevanović prihvata da je konačna odgovornost na opštini da zatvori kolektivni centar pored fabrike aluminijuma.

Kaže da lokalne vlasti prvobitno nisu tretirale centar kao prioritet, jer su bili preplavljeni zahtevima za smeštaj raseljenih ljudi nakon rata. Tek 2011. su se prijavili za kupovinu novih stanova za stanovnike centra, ali, kaže Stevanović, entitetske vlasti Republike Srpske su četiri godine razmatrale njihovu prijavu da bi je na kraju odbacile. „Hteli smo da rešimo problem što je pre moguće, a izgubili smo dragoceno vreme“, rekao je on za BIRN.

Vlasti Republike Srpske nisu komentarisale konkretan slučaj kolektivnog centra kraj aluminijumske fabrike. Ali Dragan Štrbac, najviši državni zvaničnik odgovoran za udomljavanje raseljenih, kaže da „nema nikakvih problema“ u sprovođenju CEB II u Zvorniku. Takođe tvrdi da projekat napreduje bez smetnji širom tog entiteta. „Sve se razvija prema prvobitnom rasporedu“, rekao je za BIRN.

Zvaničnik centralne vlade odgovoran za sprovođenje CEB II, bosanska ministarka za ljudska prava i izbeglice Semiha Borovac, nije odgovorila na zahtev BIRN-a za intervju. Umesto toga ministarstvo je u mejlu poslalo izjavu u kojoj kaže da je projekat usporen zbog svoje „složenosti“ i zato što „opštine menjaju svoje zahteve“ za pomoć.

‘Subvencija za korupciju’

Rat u Bosni prisilio je oko 2,2 miliona ljudi – više od polovine stanovništva zemlje – da napusti domove. Kad se sukob završio 1995. godine, UNHCR je procenio da se u kolektvnim centrima širom države nalazi oko 50.000 ljudi. Preostalih 8.000 koji su i dalje u njima, raštrkani u 158 lokacija, su oni koji nisu imali gde drugde da odu. Većinom su siromašni, stari i nemoćni, a u nekim slučajevima tu je i omladina koju su oni odgojili. Nemaju prijatelje u politici i za razliku od ratnih veterana ne čine lobi. Njihova država ih je izneverila.

„Svako pitanje u Bosni je sada ispolitizovano, i ovo je takođe pitanje političkih priorieta“, kaže Dr Barton-Hronesova sa Odseka za međunarodni razvoj Univerziteta u Oksfordu. „Ovih 8.000 ljudi neće odlučiti nijedne izbore. Tako da, budimo iskreni, nikoga nije briga za njih“.

Bosna je neuspešna na mnogo frontova. Ne funkcioniše kao jedinstvena država jer je njeno političko ustrojenje očuvalo ratne podele. Nakon izbora 2018. administracija države bila je paralizovana više od godinu dana, dok su se lideri svađali oko sastava buduće vlade. Istovremeno, najsposobniji državljani beže u inostranstvo, kako bi pobegli od jedne od najvećih stopa nezaposlenosti mladih na svetu. Privreda opterećena korupcijom održava se na površini putem pomoći, doznaka iz inostranstva i zajmova.

U kolektivnom centru u selu Mihatovići, u Federaciji Bosne i Hercegovine, mlade porodice brinu se kako će odgojiti sledeću generaciju usred bede i rasprostranjene zavisnosti od droge. Sa oko 500 stanovnika ovaj centar je najveći u Bosni. Njegovi stanari uključuju mnoge pripadnike osiromašene zajednice Roma, koji žive u oronulim bungalovima čije se fasade ljušte i prekrivene su travom i buđi.

„Bilo je teško odrastati ovde“, kaže Adnan Mekić, 25-godišnji stanovnik centra, navodeći problem sa drogom. Svom ocu, starijem čoveku koji hoda uz pomoć štaka, duguje zahvalnost što je držao njega i njegove sestre „dalje od nevolje“. Sada kad je i sam odnedavno otac, Adnan redovno ide u Nemačku da radi kao varilac.

Bosna ima obavezu da preseli stanovnike kolektivnih centara u okviru svojih obaveza iz Dejtonskog sporazuma, koji garantuje pravo raseljenih da se vrate u svoje domove. Ali za njen neuspeh da ispoštuje tu obavezu nije kriv samo politički sistem proistekao iz sporazuma. To je takođe krivica više generacija bosanskih političara.

Senad Bratić, bivši predsednik komiteta Vlade Republike Srpske zaduženog za prava izbeglica, kaže da CEB II nije sproveden zbog nedostatka političke volje. „Sredstva postoje, ugovori su potpisani, tenderi najavljeni“, kaže on za BIRN. „Ali ljudi takođe moraju da imaju volju da odrade posao“.

Korupcija je uvek igrala ulogu u neuspehu da se rasele kolektivni centri, mada ne u očiglednom smislu: nema dokaza da je novac iz inostranstva opredeljen za projekat proćerdan. Međutim, Boris Divjak iz Transparency International kaže da je potreba Bosne za sredstvima iz inostranstva simptom endemskog rasipanja drugde u sistemu.

„Novac koji dolazi od međunarodnih tela služi kao subvencija za korupciju“, kaže Divjak. „Kada u Bosni ne bi bilo korupcije, kada bi država bila transparentna, novac od poreskih prihoda i doznaka bio bi dovoljan da mašina nastavi da kuca“. Ovo se odnosi na svaki sektor, uključujući stambenu izgradnju. „Bilo je dovoljno novca da se do sada zatvore kolektivni centri, lokalno i na nacionalnom nivou“, rekao je on.

Kao što je demonstrirala Anđelina Džoli, preseljenje kolektivnih centara ne mora da bude naročito skup zadatak. Lenin novi dom u Rogatici izgrađen je u roku od dve godine nakon što je vlada SAD za tu svrhu izdvojila 500.000 dolara (453.000 evra). Kada je usputna poseta holivudske zvezde postigla ono što bosanske vlasti nisu mogle da postignu decenijama, to je govorilo više o mrtvilu posleratne države nego o uticaju slavne ličnosti.

Kiša i šuga u Vučjaku

Tokom prošle godine desetine hiljada ljudi ponovo je bilo u pokretu u Bosni. Ostavili su za sobom rat i siromaštvo u zemljama poput Avganistana, Pakistana, Sirije i Iraka, u potrazi za boljim životom u Evropskoj uniji.

Njihova najbolja putanja vodila ih je preko granice Hrvatske, ali mnoge koji pokušaju da pređu zarobi hrvatska policija i prisilno vrati u Bosnu. Ova oštra taktika, poznata kao „potiskivanje“, nedvno je dovela Bosnu do ivice prve humanitarne krize od kraja rata.

Od 50.000 izbeglica i migranata, koliko se procenjuje da je prošle godine ušlo u Bosnu, nekih 8.000 zarobljeno je u zemlji zbog potiskivanja. Mnogi na kraju spavaju u planinama blizu granice ili u prepunom, nesanitarnom kampu kod Vučjaka, blizu Bihaća na severozapadu.

Kamp su izgradile prošlog leta vlasti u Bihaću na lokaciji bivše deponije okružene minskim poljima, bez pristupa vodi i električnoj energiji. Kada je jesen donela kišu i ledeno vreme, humanitarne agencije upozorile su da je lokacija postala previše opasna za njihovo osoblje i za izbeglice i migrante koji se oslanjaju na njih. Jedno vreme tokom oktobra Vučjak je udomio oko 2.500 ljudi – trostruko više od svojih kapaciteta. Kamp je takođe zahvatila epidemija šuge.

Niz međunarodnih humanitarnih organizacija i agencija za ljudska prava – od Crvenog krsta do Amnesty International – apelovao je na lokalne vlasti da zatvore lokaciju i premeste njene stanovnike, dok je Evropska unija obećala sredstva za uspostavljanje alternativnog kampa.

Međutim, svim pokušajima da se pronađe druga lokacija odupirale su se lokalne zajednice, nevoljne da prime izbeglice i migrante. Tako je kamp ostao otvoren mesecima, dok su se zimski uslovi pogoršavali a upozorenja nastavila da stižu.

U intervjuu za BIRN prošlog novembra gradonačelnik Bihaća Suhret Fazlić kritikovao je lokalne političare koji su blokirali pokušaje da se kamp premesti. Takođe je kritikovao državne vlasti u Bosni jer su prebacili posao brige o migrantima i izbeglicama na opštine poput njegove, blizu granice s Hrvatskom. Država, rekao je on za BIRN, bi trebalo da registruje migrante, udomi ih i obradi njihove prijave. Umesto toga, kako kaže, ona ih je samo „poslala dalje u Bihać“.

Vučjak je na kraju zatvoren početkom decembra kada je ustanova u prestonici, Sarajevu, pristala da udomi njegove stanovnike.

‘Nisam optimističan’

Ljudi u kolektivnim centrima nisu u očajničkom položaju kao izbeglice i migranti. Njihova mesta stanovanja, mada neuslovna, su toplija od šatora u Vučjaku. Većinom imaju pristup tekućoj vodi i električnoj energiji, i više nisu u pokretu. Ali priča o Vučjaku ilustruje ono što su stanari kolektivnih centara odavno znali: potrebno je više od novca da biste obezbedili sklonište u Bosni; takođe morate imati na svojoj strani politički sistem.

„Drže nas ovde kao stoku“, kaže Jasmin Rizmanović, stanar kolektivnog centra u sarajevskom predgrađu Hrasnica, u Federaciji Bosne i Hercegovine. „Tone strane pomoći su poslate da nam se pomogne ali mi nismo videli nikakve koristi“.

Jasminova porodica izbegla je iz većinsko srpske istočne Bosne kada je imao 12 godina. Sada je u tridesetim, i podiže sopstvenu decu u oronuloj zgradi punoj buđi koja je dom za oko 50 ljudi. Njegova snaja, Amina Rizmanović, kaže da često vidi bubašvabe kako puze preko članova porodice dok spavaju.

Borislav Bojić, bivši predsenik bosanske državne komisije za ljudska prava, kaže da ističe krajnje vreme da se pitanje reši. „Većina ljudi u kolektivnim centrima su stari, neće živeti 150 godina“, rekao je za BIRN. „Ovaj problem bi trebalo da se odmah reši, ali ja nisam optimističan“.

Lena Babić i njeni susedi u Rogatici smatraju da su imali sreće. Nekada su delili toalet u kolektivnom centru u zgradi nekadašnje škole. U svom novom domu, nazvanom Vila Anđelina po njihovom dobročinitelju, stanovi imaju kupatila, frižidere i mašine za pranje veša.

„Istrulili bismo odavno da nije bilo Anđeline“, kaže Persa Radović, Lenina prva susetkinja, koja je takođe u svojim osamdesetim. Dve žene sastaju se svakogjutra na kafi, što je drugi od njihova dva zajednička dnevna rituala. Dan im počinje prvim: lupkanjem u zid između svojih stanova, i čekanjem na lupkanje kao odgovor. „Kad to čujem“, kaže Persa, „Pomislim dobro je, Lena je još živa!“