Kako je Putin planirao da uvede Rusiju u NATO i zbog čega se to nije desilo?

„Rusija je deo evropske kulture. I ne mogu zamisliti vlastitu zemlju u izolaciji od Evrope i onoga što često nazivamo civilizovanim svetom. Tako da mi je teško vizualizirati NATO kao neprijatelja“.

Ovo nisu reči nekog ruskog opozicionara, nego izjava Putina 2000. godine, tri sedmice pre izbora na kojima je preuzeo predsedničku funkciju, piše Klix.ba.

Tada su Putinove reči protumačene kao pružanje maslinove grančice Zapadu.

Od tada je Putin na vlasti, a u međuvremenu je postao jedini donositelj odluka u zemlji.

Promašena prilika

Iste godine, prema tadašnjem šefu NATO-a Džordžu Robertsonu, Putin je otvoreno upitao: „Kada ćete nas pozvati u NATO?“

Robertson je savetovao ruskom predsedniku da se treba „prijaviti za ulazak u NATO“ i da ne očekuje pozivnicu.

Mnogi smatraju da to nije bila tako nerealna mogućnost da je Zapad ozbiljno shvatio izglede Rusije za članstvo 2000. ili 1990-ih kada su Mihail Gorbačov, poslednji sovjetski čelnik, i prvi predsednik Ruske Federacije Boris Jeljcin takođe lobirali za ulazak Moskve u savez.

Neki smatraju da je Zapad tada bio „opijen“ pobedom u Hladnom ratu te da nisu iskoristili veliku priliku za globalni mir i sigurnost.

Rusiju nisu smatrali ravnopravnom i verovatno su mislili iskoristiti ideju članstva kao sredstvo pristajanja.

Mnogi visoki američki zvaničnici, uključujući bivšeg američkog državnog sekretara, Džejmsa Bejkera, otvoreno su podržavali rusko članstvo u NATO-u, smatrajući to situacijom u kojoj obe strane dobijaju.

Postoje takođe dokazi NATO-ove ozbiljnosti po pitanju ruskog članstva u savezu.

Godine 1993, dokument američkog Stejt departmenta čak je odredio 2005. godinu kao krajnji rok za „pristup Moskve i Kijeva bloku“.

Godine 1997. NATO i Rusija složili su se o osnivanju NATO-Rusija temeljnog sporazuma, koji je definisao načine zajedničkog rada i međusobne saradnje.

Takođe su 2002. godine osnovali NATO-rusko veće za rasprave.

Godine 1992. Rusiji i zemljama bivšeg SSSR-a ponuđena je prilika da se pridruže NATO-ovom „Partnerstvu za mir“ i sve su se pridružile, uključujući Rusiju.

Na Zapadu su se mnogi nadali da će to biti ulazna tačka u NATO i nekoliko članica PFP-a se pridružilo.

Rusija je čak poslala brigadu da služi pod NATO-om u Bosni i Hercegovini 1995. Stvari su izgledale dobro u to vreme.

Šta se isprečilo

Iako je Hladni rat završio raspadom Sovjetskog Saveza 1991, njegova politička filozofija istrajala je u zapadnim, ali i ruskim establišmentima, sprečavajući istinski proces pomirenja između dva tabora.

NATO je tražio reformu i restrukturiranje vojnih i političkih aspekata Rusije, ali vreme je teklo protiv brzo promenjivih geopolitičkih okolnosti istočne Evrope.

Godine 1994. Čečenski rat je eksplodirao na Kavkazu, podstakavši separatističke tendencije protiv Ruske Federacije, koja je svoju borbu protiv Čečena videla kao egzistencijalnu borbu, strahujući da bi druge autonomne regije unutar države takođe mogle tražiti nezavisnost od Moskve.

Dok je Rusija vodila brutalan rat protiv Čečena tokom dva angažmana 1994. i 1999. godine, što je takođe bilo ključno za Putinov uspon na vlast, neki američki zvaničnici izrazili su simpatije prema čečenskoj „stvari“, povećavajući sumnjičavost Kremlja.

Uprkos tome što su Poljska, Mađarska i Čehoslovačka, tri bivša komunistička saveznika Moskve, primljene u članstvo NATO-a 1999. u sklopu programa širenja saveza na istok, ipak nije bilo konkretnog plana za integraciju Rusije u najmoćniju svetsku vojnu alijansu.

Putinova uloga

U ranim godinama svoje vlasti, Putin je video rusku integraciju sa Zapadom i njegovim institucijama kao politički prioritet tog vremena.

Ipak, Putin nije želeo stati u red s mnogim zemljama „koje nisu bitne“ za ulazak u NATO.

Putinov uspon na vlast takođe je bio snažno podržan ruskim sigurnosnim aparatom, koji je uvek bio antizapadnog raspoloženja.

Mnogi Rusi su sa ogorčenjem gledali uspon Amerike do statusa hipersile.

U 21. veku Putin je pokušao oživeti rusku moć.

Trebao mu je neprijatelj protiv kojeg će okupiti nacionalni ponos, a SAD i NATO su ponovo bili najbolji izbor.

Kada se u Gruziji 2003. godine desila „Revolucija ruža“, koja je označila trajnu promenu kursa ove zemlje i okretanje ka Zapadu, to je označilo i konačan kraj ideje o pridruženju Rusije NATO-u.

Pet godina kasnije, Putin je pokrenuo vojnu akciju protiv Gruzije, kavkaske države, podupirući dve pobunjene regije u zemlji, Južnu Osetiju i Abhaziju, da uspostave vlastitu separatističku vlast.

Eskalacija u Ukrajini je udarila i poslednji ekser u kovčeg ideje o ruskom pridruživanju NATO-u, a stvari su vraćene ponovo tamo i gde su bile prije raspada Sovjetskog Saveza.