Kako je Putinova „specijalna vojna operacija“ postala „narodni rat“?

Ova formula, kako piše Andrej Kolesnikov, ruski novinar i saradnik moskovskog Karnegi centra, opisuje autoritarni model u kojem je „jedenje i ćutanje“ dovoljno da većina stanovništva izgleda kao da poštuje zakon.

To je donedavno bio model koji je važio u Rusiji: u zamenu za relativno pristojne uslove, obični ljudi su ćutali, držali se na strani vlasti i automatski glasali za bilo koju inicijativu.

Nakon delimične mobilizacije Rusije prošle godine, model društvenog ugovora se promenio. Sada se od Rusa očekuje da podele odgovornost sa autokratom i da sve češće izraze svoj glas u podršci njegovim akcijama.

Nije slučajno što su optužbe nova društvena norma, zajedno sa nasiljem i sve većim pričama o nuklearnim udarima. Kako Rusija napreduje ka hibridnom totalitarnom modelu, ovo ponašanje se efektivno podstiče.

Kako se Putinov režim približava punoj zrelosti, od Rusa se očekuje da plate svoje dažbine: svojim telima (u okviru delimične vojne mobilizacije), korektnim ponašanjem (uključujući optužbe), ili svojim novcem – sada se očekuje da će veliki biznisi doprineti sa pet odsto viška profita državi koja gubi prihode usled velikih vojnih rashoda.

Ovo postavlja mnoga pitanja, među kojima je i: Šta se računa kao višak profita? Gde u zakonu piše da firme treba da predaju pet odsto državi? Da li je ovo jednokratni namet ili trajni danak za bezbednost i odbranu?

Ali ono što je važno jeste da država uključuje izuzetno različite slojeve društva i grupe u svoju „specijalnu operaciju“, koja izgleda da će se odugovlačiti godinama.

Kremlj je uspeo da transformiše „specijalnu operaciju“ u „narodni rat“, zajednički zadatak koji treba da ujedini naciju. Protiv svakog ko je protiv Kremlja – „nacionalnih izdajnika“, po Putinovim rečima – mora se boriti.

Ranije je manekenka bila jedna od „nas“ na dnu društvene piramide, a „oni“ na samom vrhu – dobro je živela sa svojim jahtama i palatama. Sada je ta vertikalna konstrukcija napravljena horizontalno. „Mi“ Rusi smo svi zajedno i borimo se protiv „njih“-  Ukrajinaca, NATO-a, Sjedinjenih Država, EU i kolektivnog Zapada.

Novo „mi“ razvija kolektivni cilj koji se, baš kao i komunizam pod Sovjetima, zauvek gura dalje u daljinu, ali se ipak može nazreti na horizontu.

Cilj je pobeda nad Zapadom. Konkretni parametri kako bi takva pobeda izgledala ili kako bi se mogla postići ostaju potpuno nejasni, ali ostatak večnosti se može provesti krećući se ka tom horizontu.

Kretanje ovog novog „mi“ ka meti koja se neprestano povlači opravdava određene socioekonomske nedostatke. Ovo poluratno doba zahteva razumevanje javnosti, a da obični Rusi stežu kaiš, jer iscrpljivanje državnog budžeta postaje sve hitnije.

Mantre o uspehu zamene uvoza, što  znači da se zapadna roba i tehnologije zamenjuju kineskim ekvivalentima, su nedovoljne.

Kako se savezni i regionalni budžeti proširuju kako bi pokrili sve veći broj ljudi koji su uključeni u rat, nema sigurnosti da oni mogu izdržati ovaj teret.

To nije toliko socijalno, vojno ili finansijsko opterećenje koliko psihološko, jer su velike mase stanovništva sada direktno uključene u specijalnu operaciju: porodice regrutovanih tokom mobilizacije, onih koji su poginuli i ranjeni i vojnici koji se iz rovova vraćaju u raznim psihičkim i fizičkim stanjima.

Šta se dešava u glavama i dušama onih koji su bili svedoci borbi iz prve ruke; koji su ranjeni; koji su izgubili svoje očeve, braću i sinove? Hoće li ove grupe ljudi postati politička snaga? Hoće li podržati Putinov režim ili će postati „peta kolona“ na konzervativnom, a ne liberalnom krilu?

Odgovora na ova pitanja za sada nema.

Zapanjujuće je da je savremeno, modernizovano i urbanizovano društvo sposobno da degradira takvom vrtoglavom brzinom, posebno etički i psihološki.

Čak i ako pretpostavimo da veliki deo tog društva ne podržava Putina i specijalnu operaciju, samo mirenje sa tim, ne pružanje otpora i prilagođavanje spoljnim okolnostima ipak izgleda kao podrška u praktičnom smislu.

Putinova jedinstvena prodajna tačka za naciju – „specijalna operacija“ i podela odgovornosti za izolaciju i nazadovanje zemlje – ispostavilo se da je toliko netipična za dvadeset prvi vek da je šok odjeknuo kroz sve normativne modele ponašanja u savremenim potrošačkim društvima.

Zemlja je vraćena ne samo četrdeset godina unazad – u vreme kada su se obrasci ponašanja uglavnom sastojali od prilagođavanja padu sovjetskog sistema – već sedamdeset do sedamdeset pet godina: do početka Hladnog rata, borbe protiv „kosmopolita“ i svako „poklanjanje Zapadu“, do epidemije denuncijacija i novih talasa represije.

Ono što je ovde jedinstveno je to što se karakteristike totalitarnih režima dvadesetog veka ponavljaju u društvu koje bi se u godinama koje su se zalagale lako moglo opisati kao otvoreno i koje funkcioniše kao tržišna ekonomija, sa slobodnim kretanjem ljudi, ideja, tehnologije, i kapitala.

Ako društvo posmatramo kroz trijadu opcija otvorenih za nezadovoljne potrošače ili građane nemačkog ekonomiste Alberta Hiršmana, model „Izlaz, glas i lojalnost“, onda je na signal koji je Putin poslao 2022. odgovorila većina stanovništva u različitim stepenima agresije i ravnodušnosti, ali i sa „lojalnošću“.

U vojno-policijskoj državi, opcija „Glas“ kojom se pokušavaju poboljšati stvari putem komunikacije brzo je potisnuta, o čemu svedoči sve šokantnija statistika za krivično gonjenje neistomišljenika. Ali ta opcija i dalje postoji: „Glasovi“ naroda se mogu čuti ne samo iz inostranstva, već i unutar same Rusije.

Posle „Lojalnosti“, najpopularniji model ponašanja bio je „Izlaz“. Za neke je to bilo izraženo u politički motivisanoj emigraciji ili bekstvu od krivičnog gonjenja i mobilizacije.

Za druge, „Izlaz“ znači „unutrašnja emigracija“: pokušaj da se proživi mračnija vremena skrivajući se ili imitirajući poslušno ponašanje.

Za ljude koji su u određenoj meri uključeni u administrativne prakse, bilo kao birokrate, poslanici ili službenici za sprovođenje zakona i pravosudnog sistema, „lojalnost“ podrazumeva javne demonstracije ultra-poslušnosti.

Svaki šef, istražitelj i sudija sebe vidi kao minijaturnog Putina, pogotovo što su tokom godine u kojoj je „specijalna operacija“ u toku, dobili široke mandate i njihova moć je uglavnom neograničena.

Na kraju krajeva, svaki oblik totalitarizma mora da bude „popularan“, zasnovan na odobravanju i glasnoj aklamaciji oličenim masovnim mitinzima na moskovskom stadionu Lužnjiki, gde ljudi u masi pokušavaju da pokažu lojalnost, bilo da su stvarni ili lažni.

Ova „popularna“ država minijaturnih Putina je ono što na kraju formira zastrašujuću većinu kojoj je obični Rusi teško da izbegnu da se pridruže: neki iz razloga udobnosti, neki zato što se iskreno plaše. Prema unutrašnjim pravilima Rusije, „dobar Rus“ je neko ko u najmanju ruku ne ljulja čamac.

Država hrani ovu poslušnu masu ritualima jedinstva, nacionalnom istorijom neprekidnih pobeda i ideologijom imperijalizma. Shodno tome, umor od „specijalne vojne operacije“ nije izražen u pozivima na mir i više transparentnosti u Rusiji, već u agresivnijoj ili pasivnijoj, neizlečivoj podršci vlasti.

Razmere ove prilagodljivosti su takve da rusko društvo Putinu daje carte blanch da nastavi kako svoj rat na granicama zemlje, tako i represivne prakse unutar nje.