Kako je Rusija destabilizovala Evropu

Tada je svet praktično jednoglasno osudio aneksiju Krima od strane Rusije i nije promenio svoje stavove, iako je Kremlj bio siguran da će mu se oprostiti, kao što je to bilo sa Gruzijom 2008. godine. Svi vodeći političari, analitičari i advokati se slažu da je Moskva grubo prekršila međunarodno pravo i niko ne sumnja u to da sa pravne tačke gledišta Krim pripada Ukrajini. I to je, naravno, veoma dobro.

Ali zajedno sa tim, mnogi u svetu smatraju da se „čisto sa ljudske strane“ delo Putina može razumeti, pošto su oni negde čuli da je „Krim uvek bio ruski“. Teško je naći apsurdniji i neutemeljeniji mit, ali, za divno čudo, on je pustio svoje korene po celom svetu i može da se proširi i na međunarodnu masovnu svest.

Razlog je, očigledno, taj što je ruska propaganda počela polako da širi tu dezinformaciju već posle mirnog raspada SSSR, kada rat nije bio ni na pomolu. Zbog toga je, kada je došlo do rata, „nezvanično“ međunarodno mišljenje već bilo obrađeno. U ovom članku hteo bih da pokažem istorijske činjenice koje opovrgavaju ovaj mit i čiju tačnost možete proveriti na Vikipediji ili u bilo kojim drugim objektivnim izvorima. Dakle, kako izgledaju činjenice. Autohtoni narod Krima su Krimski Tatari koju su imali svoju vlastitu državu Krimski kanat. To je bila jaka i kulturno razvijena muslimanska država. Što se tiče Rusa, njih uopšte nije bilo na poluostrvu, ako se ne računaju ratni zarobljenici. Na početku 18. veka, zahvaljujući reformama Petra Prvog, Moskovija postaje Ruska imperija, jača i osvaja susedne evropske države. Estoniju i Letoniju su osvojili 1721. godine, Litvaniju i deo Poljske zajedno sa Varšavom 1795, a Finsku 1809. godine.

Danas su ove zemlje suverene nacionalne države, članice UN, Evropske unije i NATO (osim Finske). I da li vredi i treba govoriti da su one „uvek bile ruske“ Krimski kanat je uvršten u listu osvojenih država od Moskve 1783. godine, to jest, sa istorijske tačke gledišta, relativno nedavno. Dakle, govoriti o nekoj vrsti iskonske pripadnosti Krima Rusiji je čist apsurd. To je jednostavno jedna od zemalja, jedan od naroda, koji je tadašnje Rusko carstvo porobilo silom oružja. Jedina razlika između Krima i drugih pomenutih država je da nakon raspada Ruske imperije 1917. godine Tatari nisu uspeli da odbrane svoju nezavisnost. Krim, kao i Ukrajina, bio je porobljen od boljševika i ostao je u strukturi tog ruskog carstva, ali pod imenom SSSR.

Međutim, u Sovjetskom Savezu Krim je „imao manje sreće“ čak i od Ukrajine. Ukrajina je postala „savezna republika“ sa formalnim obeležjima državnog suvereniteta, a 1921. boljševička Moskva dala je Krimu samo status autonomije, i to u ruskoj, a ne u ukrajinskoj republici.

Takva odluka Kremlja očigledno je u suprotnosti sa objektivnom stvarnošću, jer je Krimsko poluostrvo geografski deo Ukrajine, a sa Rusijom nema nikakve teritorijalne veze. Administrativna pripadnost Rusiji, a teritorijalna Ukrajini znatno je otežala ekonomski razvoj poluostrva, čije se snabdevanje praktično u potpunosti odvijalo iz Ukrajine.

Situaciju je ispravila sama Moskva, koja je konačno bila primorana da prizna geografske i geoekonomske realnosti. Kremlj je 1954. godine inicirao transfer Krima iz Ruske u Ukrajinsku republiku. (Kremlj nije mogao da zamisli da će Ukrajina jednom postati nezavisna, tako da je Krim, kao i čitava Ukrajina, i dalje za rukovodstvo SSSR ostao ruski). Posebno bih naglasio: transfer Krima je izvršen uz potpuno poštovanje zakona i procedura SSSR-a. Ruski mali mit da je Krim Ukrajini ilegalno dodelio glupi Hruščov je vulgarna izmišljotina. Godine 1954. Hruščov još nije imao dovoljno moći za sličan poduhvat.

Pa, sada smo razmotrili šta zapravo znači rečenica „Krim je oduvek bio ruski“. Ispostavlja se da on nije ni oko 150 godina u zatočeništvu Ruske imperije (1783-1917), jer bi se takve tvrdnje odnosile i na ostale bivše kolonije, tj. na sadašnje nezavisne države. Ovde je ključno ostajanje u Ruskoj sovjetskoj republici od 1921. do 1954. godine, odnosno samo 33 godine novije istorije!

Slično mišljenje je vladalo među ruskim rukovodstvom od raspada SSSR, tj. da nije bilo 1954. godine, Krim bi ostao u sastavu Rusije. Pritom ih nije brinulo to da nije bilo 1921. on bi bio u sastavu Ukrajine, a da nije bilo 1783. bio bi nezavisna država sa nula odsto ruskog stanovništva. I evo 2014. godine imperijska razvratnost je uzela maha i Kremlj je na banditski način zauzeo Krim, kršeći međunarodno pravo, istorijsku logiku i pravdu. Kao anegdotu navešću još jedan ruski mali mit o Krimu, koji je 2014. godine lično pokrenuo ruski predsednik. On je naveo da „za Rusiju Krim ima sveti značaj i da upravo tamo postoji duhovni izvor formiranja ruskog naroda i države“, pošto je na Krimu hrišćanstvo primio knez Vladimir, koji je zatim krstio celu Rusiju.

Knez Vladimir je zaista kršten 988. godine na Krimu (barem tako kaže Hronika), a iste godine je pokrstio svoju državu. Ali on je bio kijevski, a ne moskovski knez, a pokrstio je Kijevsku Rusiju, a ne Rusiju. Što se tiče Moskve, Rusije i same ruske etničke grupe, u to vreme oni jednostavno nisu postojali. U šumama na lokalitetu Moskve tada su dominirala finsko-ugarska plemena, koja su se posle nekoliko vekova asimilovala u Slovene i postala jezgro savremene ruske nacije.

Dakle, ponovo apsurd! Ipak, čak i tako nespretna lažna istorija sada se predstavlja međunarodnom informacionom prostoru. Procena, očigledno, kao i uvek, funkcioniše zbog činjenice da niko neće posetiti Vikipediju.

Međutim, mit o „ruskom Krimu“ je, nažalost, izgrađen ne samo zbog propagandne lažne i apsurdne distorzije istorije. U maju 1944. godine, Moskva je izvršila kriminalnu operaciju velikih razmera sa ciljem potpunog čišćenja Krima od autohtonog naroda i njegove zamene etničkim Rusima.

Staljinistički režim okrivio je za saradnju sa nacistima koji su okupirali Krim od 1941 do 1944. čitav krimski tatarski narod, i svih 191.000 krimskih Tatara, uključujući i bebe, odvedeni su za dva dana u udaljena azijska područja SSSR. Činjenica je da je Kremlju bilo potrebno etničko čišćenje i optuživanje za izdaju je samo izgovor, što dokazuje činjenica da su porodice i 9.000 Tatara crvenoarmejaca, koji su se tada borili na frontu protiv nacista, poslato u izgnanstvo, a onda – i oni sami.

Osim toga, nakon Tatara, poslate su i druge etničke grupe – Grci, Bugari i Jermeni, koji su vekovima živeli na poluostrvu i koje navodno niko nije optuživao. Na poluostrvu su bili samo Sloveni, odnosno lokalni Rusi i Ukrajinci. Nakon toga, počelo je masovno preseljenje ljudi iz ruskih sela na Krim. Naselili su se u 80.000 praznih domova, koji su ostali od proteranog autohtonog naroda. Upravo potomci ovih ruskih kolonista danas čine osnovni deo tog Krimskog stanovništva, koji podržava rusku aneksiju Krima i na čiju volju Kremlj toliko voli da se poziva. Moskva je do poslednjeg trenutka sprečavala Krimske Tatare da se vrate u svoju domovinu. NJihova masovna repatrijacija počela je za vreme nezavisne Ukrajine. Ukrajina je preuzela sve troškove i brigu za opremanje čitavog naroda. Do 2013. godine 266.000 Tatara se vratilo u svoju domovinu, što je činilo 13,7 odsto stanovništva poluostrva.

Ruska okupacija 2014. godine postala je prava nacionalna katastrofa za krimske Tatare. Oni su pobegli iz gulaga, ali gulag je ponovo došao na njihovu rodnu zemlju. Zato su praktično svi Krimski Tatari u opoziciji sa ruskim okupatorima i ostaju verni Ukrajini. Upravo zbog toga, danas su oni postali glavne žrtve progona i represije od strane osvajača. Do 25.000 Tatara bilo je primorano da ponovo napusti Krim i emigrira u kontinentalnu Ukrajinu. Kremlj je zabranio delatnost Medžlisa, nacionalni krimskotatarski parlament, tatarske medije, obrazovanje, kulturu i religiju su uznemiravali, desetine patriota su zatvoreni. Tako je u decembru 2018. godine, kada je on išao na Krim, okupatori uhapsili tatarskog javnog delatnika Edema Bekirova, koji je želeo da poseti svoju 78-godišnju majku.

Bekirov je težak invalid, ima dijabetes, amputiranu nogu i četiri stenta na srcu nakon prošlogodišnjeg infarkta. Ostanak u pritvoru bez neophodnih lekova i medicinske nege u osnovi je smrtna kazna. Ipak, rusko „pravosuđe“ ga drži u pritvoru. Optužuju ga da je navodno imao nekome da preda torbu sa 15 kilograma eksploziva, iako mu zdravlje nije dozvoljavalo podizanje ni dva kilograma. Iskrena apsurdnost optužbi, drsko traganje za pravnom tiranijom pokazuje da ruska represivna mašina pokušava da zastraši i demorališe Krimske Tatare.

Napominjem da žrtve represije nisu samo Krimski Tatari. Ceo svet već zna ime nezakonito zatvorenog filmskog režisera, etničkog Rusa i istinskog patriota Ukrajine Olega Sencova, koji je otvoreno protestovao protiv aneksije Krima. Volodimir Baluh, etnički Ukrajinac, postao je simbol hrabrosti, bačen iza rešetaka za podizanje ukrajinske zastave nad svojim domom na okupiranom Krimu. Kao što možete videti, pošteni i hrabri ljudi Krima protestuju i bore se protiv brutalnog zauzimanja njihove zemlje od strane ruskih okupatora, bez obzira na nacionalnost. Povrede ljudskih i nacionalnih prava na poluostrvu od strane Moskve su više puta osuđivane od strane OUN i drugih međunarodnih organizacija. Ali sam uveren da bi međunarodna zajednica trebala utrostručiti napore za hitno oslobađanje političkih zatvorenika.

Kao što možete videti, trenutni zločin protiv Krimskih Tatara je direktan nastavak zločina 1944. godine, koji je u svetsku istoriju ušao kao „deportacija“, a upravo tu definiciju trenutno koriste svi naučnici, političari i novinari. Međutim, taj sam po sebi strašan termin je zapravo politički eufemizam, koji daje pogrešnu, ublaženu sliku stvarnosti. Činjenice ukazuju da je 46,2 odsto Krimskih Tatara umrlo tokom prve četiri godine u izgnanstvu zbog izuzetno teških životnih uslova. I to nije samo deportacija, to je pravi genocid. Zbog zamene pojmova krimskotatarski genocid, kao i u svoje vreme i ukrajinski Gladomor nestao je iz istorijskog sećanja čovečanstva, i moramo priznati, ovo je još jedna crna pobeda sovjetsko-ruske propagande.

Stoga je u Moskvi potreban mit „Krim je uvek bio ruski“ kako bi se sačuvali rezultati genocida Krimskih Tatara i naseljavanja, umesto njih, ruskih kolonista. Ovo je takođe jedan od glavnih ciljeva aktuelne aneksije Krima. Prema tome, deokupacija Krima i njegov povratak suverenitetu Ukrajine, pored političkih i pravnih aspekata, imaju snažan moralni imperativ. Međunarodna zajednica nema pravo da dozvoli da se najmanje jedan genocid „isplati“, tako da bi oni koji su to učinili postigli svoj cilj i nakon više decenija.