Kako je Rusija izgubila glavno oružje protiv Zapada?

Izvesno je da obe strane trpe ogromne gubitke, a rat je odavno ušao u fazu iscrpljivanja. Na terenu se odvija sporim napredovanjem vojnih jedinica, bjesomučnom borbom za svaki grad i svako selo, a ovde bi Ukrajina teško da bi mogla da parira količini ljudstva i tehnike koju Rusija može da proizvede bez pomoći Zapada.

Drugi front, ništa manje važan za ishod rata, je ekonomski. A ovo je rat na iscrpljivanje, i svaka strana ima svoje ofanzivne i odbrambene mehanizme. Na tom frontu se prvenstveno vodi sukob Rusije i Zapada.

Prvo oružje koje su SAD, EU i druge zemlje, poput Japana i Australije, uperile protiv Rusije bile su sankcije i izbacivanje Rusije sa međunarodnih finansijskih tržišta i njeno prisiljavanje u (tehnički) bankrot. Ako se sankcije smatraju ofanzivnim oružjem, onda se Rusija branila raznim metodama kao što su kontrola toka gotovine i berzanske trgovine (koja kontroliše kurs rublje), veća trgovina sa Kinom, indirektno vezivanje rublje za zlato, i ogromna ulaganja.

U svom arsenalu Rusija je imala ništa manje ubojito oružje, potencijalno opasnije, a to su ogromne rezerve energetskih resursa, posebno nafte i gasa. Zavisnost EU od uvoza iz Rusije, koja se razvijala decenijama, davala je nadu da bi mogla da uceni EU i natera je da prestane da podržava odbrambeni rat Ukrajine.

Ključna stvar koja je trebalo da se desi da bi rusko oružje bilo efikasno jeste veliko povećanje cena sirove nafte i prirodnog gasa, što bi desetkovalo industriju širom EU, osiromašilo građane, dovelo do sve većeg povećanja cena i na kraju do ekonomskog kolapsa. .

Ali to se nije desilo. Stopa inflacije opada poslednjih nekoliko meseci, privreda se drži relativno dobro i još nije ušla u recesiju, cene sirove nafte i prirodnog gasa su se vratile na predratne nivoe u Ukrajini. Ukratko, Rusija gubi energetski rat protiv Zapada.

Višedecenijska zavisnost EU od energenata iz Rusije naglo je prekinuta

Fatih Birol, izvršni direktor Međunarodne energetske agencije (IEA), predvideo je krajem oktobra prošle godine da će Rusija izgubiti energetsku bitku koju vodi protiv Zapada.

„Neposredno pre invazije na Ukrajinu, oko 65 odsto ukupnog ruskog izvoza gasa otišlo je u Evropu, a 55 odsto ruskog izvoza nafte u Evropu. Evropa je bila daleko najveće tržište, najveći ruski klijent, a Rusija je zauvek izgubila svog najvećeg klijenta. “, rekao je.

Na pitanje da li Rusija može da zameni evropske klijente onima iz drugih regiona, Birol je rekao da to neće biti lako jer veliki deo ruskog gasa potiče iz Zapadnog Sibira, a zatim gasovodima otiče u Evropu. On je potvrdio da bi izgradnja potpuno novih cevovoda do Kine ili Indije mogla da potraje i do 10 godina i da će zahtevati mnogo tehnologije i ulaganja.

„Mi smo usred prve istinski globalne energetske krize. Naš svet nikada, nikada nije bio svedok energetske krize ove dubine i složenosti. Sedamdesetih godina prošlog veka imali smo naftnu krizu, ali to je bila samo nafta. Sada imamo naftu, prirodni gas, ugalj, struja. Razlog je vrlo jednostavan: Rusija je najveći izvoznik energije na svetu“, rekao je šef IEA.

Koliko se može zaključiti, Birol je pre svega mislio na dugoročnu perspektivu Rusije u izvozu energenata. Ekonomski je bolno izgubiti glavnog dobavljača (za EU), ali i glavnog kupca. Decenijama je izgrađena mreža hiljada kilometara gasovoda i naftovoda od ruskih izvora u Sibiru do kupaca u EU. Samo naftovod Družba ima oko 5.500 kilometara.

Rusija traži nova tržišta, potrebno je vreme i skupo je

Naftovodi i gasovodi su najekonomičniji način transporta ovih energenata, ali su to ogromne investicije za koje su potrebne godine da se izgrade. Izgradnja gasovoda Severni tok 2 trajala je deset godina (2011-2021).

Ovaj proces je već započeo završetkom izgradnje gasovoda Snaga Sibira 2019. U planu je izgradnja još jednog gasovoda Snaga Sibira 2, koji bi bio još duži, a izgradnja bi trebalo da počne 2024. Rusija je definitivno planira da diverzifikuje svoje tržište, rat u Ukrajini i sankcije EU samo su dodatni podsticaj.

Kao privremeno rešenje, Rusija se ponovo fokusirala na izvoz morem, a tokom 2022. godine izgradila je više od 100 tankera kao odgovor na sankcije. Reč je o svojevrsnoj „floti u senci“, stvorenoj da snabdeva naftom zemlje poput Indije, Kine i Turske, koje su postale veliki kupci ruske nafte u trenutku kada Evropa smanjuje uvoz.

Reč je o brodovima starim između 12 i 15 godina, za koje se očekivalo da će narednih godina završiti u brodogradilištu, pa je to privremeno rešenje do okončanja rata i ukidanja sankcija. Malo je verovatno da će ovi brodovi izdržati u voznom stanju dok se ne naprave novi naftovodi i gasovodi, a stariji brodovi povećavaju mogućnost kvarova, što poskupljuje osiguranje.

Ruska nafta se od početka rata u Ukrajini prodaje sa ogromnim popustom

EU, SAD, Australija, Japan i zemlje G7 uvele su 5. decembra 2022. ograničenja cene sirove nafte iz Rusije na 60 dolara. O toj ideji se razmišljalo od početka rata, ali je trebalo vremena da se zemlje koje su pristale na ograničenje slože i pregovaraju.

Osnovna ideja koja stoji iza gornje granice je da zemlje koje su ga uvele mogu diktirati uslove svojom veličinom, odnosno udelom na tržištu sirove nafte. Oni čine preko 40 odsto svetskog uvoza ovog energenta.

Od zapadnih kompanija, koje učestvuju u trgovini naftom u različitim delovima trgovinskog lanca, traži se da ne učestvuju u izvozu nafte iz Rusije u druge zemlje sveta, osim ako je cena po kojoj se trguje ispod maksimuma koji je odredila EU. , zemlje G7 i Australiju.

Ovo je posebno usmereno na tržište osiguranja pomorskog transporta nafte, koje gotovo u potpunosti kontrolišu kompanije koje stoje iza zemalja koje su uvele restrikciju. A to je jedna od ključnih usluga u svetskoj trgovini naftom, jer ni jedan tanker ne isplovljava bez ugovorenog osiguranja.

Iako su se države koje su uvele ograničenje cena brzo pohvalile da njihov plan funkcioniše, dugoročni podaci nude drugačiji pogled. Ruska nafta, čija je glavna referentna cena Urals – mešavina sirove nafte proizvedene u regionima Urala i Volge i zapadnom Sibiru – od prvog dana rata u Ukrajini se prodaje sa ogromnim popustom.

Prethodnih godina bilo je uobičajeno da razlika između cene Urala, glavne referentne cene nafte iz Rusije, i cene Brent, glavne referentne cene na svetskom tržištu, iznosi nekoliko dolara. Tačnije, ruska nafta je uvek bila jeftinija od svetskog proseka za par dolara po barelu, retko i do 5 dolara po barelu.

Od rata u Ukrajini razlika je naglo rasla, u jednom trenutku čak i više od 37 dolara. To znači da je Rusija morala da proda svoju naftu sa ogromnim popustom da bi uopšte mogla da je proda. Pretpostavka je da su Kina i Indija znale da će Rusija imati velikih problema sa prodajom jer je izgubila svog glavnog kupca (EU), pa su mogle da ucene Rusiju da im prodaje uz ogroman popust.

Ali cena sirove nafte je bila toliko visoka sredinom godine da je Rusija i dalje zarađivala mnogo više nego 2021, uprkos sniženju od 30 dolara po barelu. Od početka novembra svetska cena nafte pala je na manje od 90 dolara za barel, na isti nivo kao pre ruskog napada na Ukrajinu. A popust se ne smanjuje, ostaje oko 30 dolara.

Do sada je cena pala na oko 80 dolara po barelu, što znači da Rusija većinu svoje nafte prodaje po oko 50 dolara. Zbog toga je Rusija najavila smanjenje proizvodnje za 5 odsto do kraja marta, oko 500.000 barela dnevno.

Cena gasa u EU se vratila na predratne nivoe

Drugi najvažniji izvor energije je prirodni gas. Situacija je bila mnogo gora jer, za razliku od nafte, nije bilo mnogo alternativnih dobavljača.

U 2021. godini 39,7 odsto prirodnog gasa u EU uvezeno je iz Rusije, a prirodni gas je drugi najvažniji izvor električne energije za EU. Postojala je realna opasnost da nestašica gasa ili njegova veoma visoka cena zaustavi celokupnu ekonomiju EU.

Osim toga, proizvodnja električne energije je dosta zavisila od ovog energenta. Gašenje nuklearnih elektrana, posebno u Nemačkoj, koja je do početka rata u Ukrajini zatvorila sve osim tri, stvorilo je veliku neravnotežu.

Problemi su se gomilali jedan za drugim, pa su mnoge nuklearne elektrane u Francuskoj morale da se remontuju, a suša je drastično smanjila proizvodnju električne energije u hidroelektranama. A skladišta gasa su bila poluprazna, pa zemlje EU nisu mogle odjednom da prestanu da kupuju od Rusije.

Skladišta počinju da se brzo pune, što dovodi do velikog povećanja cene prirodnog gasa na holandskoj berzi, glavnoj evropskoj. Do početka zime, međutim, uspevaju da popune sva skladišta i drastično smanje uvoz iz Rusije.

EU pomaže neuobičajeno topla zima, zbog koje je potrošnja gasa i struje bila znatno manja od očekivane. Visoke cene su navele izvoznike LNG tankera da preusmere pošiljke koje su se uputile ka Aziji ka EU, što je stabilizovalo cene.

Nedeljni uvoz iz Rusije nastavio je da opada tokom 2022. godine, a u nedelji od 3. do 9. oktobra uvoz je pao na 501 milion kubnih metara, manje od petine ukupnog uvoza u istoj nedelji 2021. Trenutno samo 3 odsto prirodni gas se dobija iz Rusije, 50 odsto iz zaliha, 22 odsto iz LNG-a i 15 odsto iz Severnog mora.

Ne samo da je cena gasa na glavnoj evropskoj berzi u Holandiji niža nego što je bila pre rata, već je i najniža od avgusta. Za isporuke u februaru 2023. poslednja zabeležena cena bila je 55,16 evra/MVh, a tokom većeg dela prošle godine kretala se između 100 i 250 evra/MVh, ponegde i preko 300.

Putinova oštrica je otupela

Kombinacija sreće (topla zima), saradnje (bolja povezanost energetske mreže između zemalja EU), diverzifikacije i tržišnih principa (poskupljenje u EU dovelo je do promene smera LNG tankera koji je trebalo da budu izvozi na azijsko tržište) otupio je oštricu Putinovog glavnog oružja, energije .

Inflacija u evrozoni je u padu, pre svega zbog pada cena energenata, recesija se i dalje izbegava i očekuje se da će biti blaga, nije bilo protesta zbog rasta troškova energenata koji bi mogli da destabilizuju EU na duže vreme, zima je dovoljno blaga da kapaciteti za skladištenje, Severno more i LNG tankeri mogu lako da ispune kapacitet.

Sasvim se sa sigurnošću može reći da je energetska kriza izbegnuta, bez većih ekonomskih, političkih i društvenih posledica.

Putin je izgubio svoj glavni pregovarački adut i nema više čime da ucenjuje članice EU.