Kako je Rusija progrešno protumačila rastući uticaj Nemačke?

Rusija je mnogo uložila u 1.200 kilometara dug podmorski gasovod koji je povezuje sa Nemačkom i želela da poveća globalnu prodaju i ekonomsku prednost nad Evropom i njenim energije gladnim teškim industrijama.

Nemačka, vodeći potrošač, je bila za od samog početka.

Vašington nije.

Sjedinjene Države nisu želele da novo podmorsko snabdevanje velikih kapaciteta potisne stare kopnene linije koje su prolazile kroz Ukrajinu, donoseći ključne prihode rukovodstvu u Kijevu koje je sve više naginjalo ka Zapadu, piše Si-En-En.

Rusija je tvrdila da će ako Vašington blokira Severni tok 2, što je na kraju i učinio, to pokazati da evropska moć više ne protiče kroz Berlin, već zapravo ide preko Bele kuće.

Dve godine kasnije, tumačenje transatlantske dinamike u postmerkelovsko doba, naročito posle neuspešne invazije ruskog predsednika Vladimira Putina na Ukrajinu, postalo je jedno od najhitnijih političkih pitanja koja muče Kremlj.

Odbijanje nemačkog kancelara Olafa Šolca da, prema njegovim rečima, „bude primoran“ da sam pošalje tenkove u Ukrajinu – umesto toga je zahtevao da mu se američki predsednik Džo Bajden pridruži u ovom poduhvatu, rizikujući Putinov bes – pokazalo je da se dinamika transatlantske moći promenila.

Evropa je sporo reagovala na duboke pukotine u američkoj politici i neizvesnost koje bi drugo predsedništvo u trampovskom stilu moglo da izazove među saveznicima.

Decenije razumno nepokolebljivog oslanjanja na SAD, ako ne i potpunog poverenja, zamenjene su tvrdoglavim evropskim pragmatizmom – a Nemačka u tome prednjači.

Bivša kancelarka Merkel je bila moralni kompas Evrope.

Na samitu u martu prošle godine, NATO lideri su se složili da opreme, naoružaju i obuče Ukrajinu po NATO standardima.

Iako nije članica, poruka Moskvi je bila jednoglasna: u nrednim godinama, Ukrajina će izgledati i boriti se kao da je u NATO.

U tekoćoj metamorfozi Ukrajine od nasleđa sovjetskih sila ka NATO klonu ne radi se samo o mehanici ili čak diplomatiji nabavke tenkova, borbenih vozila, protivvazdušne odbrane i artiljerije, već se radi o tome da se skoro milijardu ljudi iz država članica NATO usklade sa svojim političarima.

Šolc je to istakao u parlamentu u sredu, kada je, kako navodi Si-En-En, pokazao redak momenat čeličnog liderstva, osvojivši gromoglasan aplauz.

„Verujte nam, nećemo vas dovesti u opasnost“, poručio je on.

Objasnio je da je njegova vlada već izlašla na kraj sa ruskom agresijom i da se strahovi od ledene zime i ekonomskog kolapsa nisu ostvarili.

„Vlada se borila sa krizom. Ali sada smo u mnogo boljoj poziciji“, naglasio je.

Aplauz na svakom koraku njegovog pažljivo osmišljenog govora bio je jednako glasan kao njegove reči.

Ukratko, piše Si-En-En, Šolc je uspeo da za sebe pridobije stanovnike koji su tipično neskloni ratu i projektovanju sopstvene moći i duboko podeljeni oko toga koliko bi trebalo da pomognu Ukrajini u ubijanju Rusa i da potencijalno razljute Kremlj.

Ali, ako u Evropi izgleda da se Šolc izborio sa nekim tragovima uticaja na Ameriku u vezi rata u Ukrajini, u Moskvi ne veruju da se njegova snaga mnogo izmenila.

Andrej Kortunov, generalni direktor Ruskog saveta za međunarodne poslove, kaže da u Moskvi „većina ljudi veruje da Bajden donosi odluke“.

Zapravo, kaže on, umesto da Nemačka ima veći uticaj, „američko rukovodstvo izgleda snažnije nego ikad“.

Bez obzira na to, ruske diplomate svoje neprijateljstvo prema Zapadu gomilaju na obe strane Atlantika.

Ruski ambasador u Nemačkoj rekao je da je odluka Berlina da pošalje tenkove „ekstremno opasna“ i optužio Šolca da odbija „da prizna istorijsku odgovornost Nemačke prema ruskom narodu za užasne zločine nacizma“.

Za to vreme, njegov kolega u Vašingtonu je optužio Belu kuću za „jasnu provokaciju“ a Bajdena da želi „strateški poraz“ Rusije.

Dmitrij Medvedev, bivši predsednik Rusije a sada zamenik šefa Saveta za nacionalnu bezbednost, rekao je da Rusija sebi nikada neće dozvoliti da bude poražena i da će upotrebiti nuklearno oružje ako bude ugrožena.

Začudo, bliže Kremlju, izjave su manje ratoborne, što signalizira da je Putin možda manje nastrojen nuklearnoj eskalaciji.

Reagujući na odluku Bajdena i Šolca o tenkovima, Putinov portparol Dmitrij Peskov rekao je da to „doprinosi porastu tenzija na kontinentu, ali da neće sprečiti Rusiju da ostvari svoje ciljeve“.

Zbog ovih različitih poruka, neki od Moskovljana sa kojima je Si-En-En razgovarao nakon Bajdenove i Šolcove objave o tekovima su postali zbunjeni.

Neki kažu da će Rusija pobediti bez obzira na to i nazivaju SAD i Nemačku gubitnicima, ali veliki deo njih je zabrinut zbog rata, užasnut velikim brojem poginulih i frustriran zbog toga što Putin ignoriše njihovu zabrinutost.

U ovom trenutku nije jasno koliko je Šolc svestan pada Putinove popularnosti i da li smatra da je to značajno, ali njegovi postupci, poput slanja tenkova, bi mogli da pomognu da se ublaži Putinov čelični stisak moći.

Šolc je signalizirao da je Nemačka „u igri“ i da, zapravo, želi da se domogne kontrole.

Nemački kancelar nalazi se na čelu grupe lidera koji žele brz kraj rata i ponovno uspostavljanje ekonomske stabilnosti u Evropi.

Sada će verovatno uslediti dugačke debate o narednim potezima Ukrajine, a snabdevanje oružjem bi moglo da bude više u rukama Nemačke, umesto što njime jednostrano rukovodi Vašington.

Ove promene u dinamici moći možda neće promeniti način na koji se rat vodi ali mogu da utiču na konture finalnog sporazuma i da oblikuju trajni mir kada do njega dođe.