Kako je ubijen El Čino – najbrutalniji ubica zloglasnog kartela Sinaloa

Spomenutom kartelu primarna delatnost bila je naravno trgovinu drogom. Rafael je bio najstariji od sedmoro braće, a brat Bendžamin ga je u kartel uveo 1989. godine, nakon hapšenja Migela Anhela Feliksa Galjarda, jednog od najistaknutijih bosova u Meksiku tokom 1980-ih.

Na proslavi u klubu Ocean House u Los Kabosu ništa nije upućivalo na haos koji je usledio, marijači, puni stolovi i separei, skupe toalete, elegantna muška crna odela. Među zvanicama meksički fudbaler Hared Borgeti, bokser Omar Čaves. Sve po protokolu, dok se na proslavi nije pojavio čovek, obučen u klovna, sa plavom odorom i roze perikom. Odšetao je direktno do Rafaela, ispalio nekoliko hitaca, i odjezdio u crnom džipu sa saučesnikom.

Nije trebalo mnogo vremena da protekne da bi se saznalo ko je ubica. Hose Rodrigo Arečiga Gamboa, najpoznatiji pod aliasom „El Čino Antraks“, meksički narko bos, profesionalni ubica i visokorangirani član Sinaloa kartela, najbrutalnije meksičke kriminalne organizacije.

Brutalni ubica, sikario kako bi rekli Meksikanci.

Loš komšiluk

A ništa nije upućivalo na ovakvu karijeru, posebno ne njegovo detinjstvo u Kuliakanu, srcu Sinaloe. Porodica mu je bila izuzetno poštovana, otac vladin zvaničnik, majka akademski radnik.

Ali prvi obrisi problema kreću rano, iako niko ne bi pomislio da će njihove konture oslikati takvo lice zla. Zbog čega?

Prve komšije bila im je familija Zambada. Ismael „El Majo“ (Mayo) Zambada Garsia bio je jedan od četiri osnivača kartela Sinaloa 1987. godine. Dok je Hoakin Guzman „El Chapo“ još uvek bio aktivan, Zambada je vodio svoju frakciju, a jedini razlog što je manje poznat javnosti je njegov život, privržen ilegali, i zaziranje od očiju javnosti. Jednako nemilosrdan i lukav, poput „El Čapa“, verovatno zbog toga i danas jeste suvereni lider kartela, sa poternicom od 15 miliona dolara koju je za njim izdala američka vlada.

Ismaelova tri sina, Vićente, Ismael Imperial i Serafim, El Činovi su vršnjaci, koji su mu u najvećoj meri popunili ram detinjstva. Škola, sportovi, izlasci. Njih trojica nisu bili zaštićeni od tatinog poslovanja, iz prostog razlog što ovu delatnost smatra porodičnim biznisom.

Arečiga je odrastao, i pored uticaja o koje možemo da pretpostavimo, delovalo je da ga oni nisu trajno oblikovali. Konkurisao je za pilota u meksičkoj vojsci, ali je pao na testu snage, što je bilo povezano sa psorijazom koja ga je mučila. Ni tu nije odustao od normalnog života, upisao se na studije arhitekture. Oženio se, dobio dete.

Nove odgovornosti unele su dramatičan obrt, na gore. Napušta školu u potrazi za boljim finansijama, i za pomoć pita Vićentea. A kako je on jedino mogao da mu pomogne?

Dobrodošao u kartel Sinaloa

Krenulo je polako – vožnje, supervizija. Sve besprekorno, pa su mu otvorena ključna vrata – droga, a pre toga i telohranisanje Vićentea. Tu do izražaja dolazi njegova kreativnost, konkretno metod kako da se krijumčari kokain i marihuana preko granice. To je podrazumevalo stvaranje čitave mreže legalnih biznisa, koje su u svom opusu imale spoljnu trgovinu na relaciji Amerika-Meksiko. Sve to pratile su i legalne transportne kompanije koje su vršile isporuke.

Kako su tone i tone kokaine ulazile u Ameriku, za tili čas Arečiga je postao ozbiljan igrač, do te mere da ga je zapazio i glavni bos „El Majo“. U tom momentu nešto se dogodilo. Prasnulo. Ili je oduvek bilo u njemu.

Na sopstvenu inicijativu kandidovao se da ubija ljude, ulazeći u najkrvoločniju sferu kartela. Ali nisu ga ubistva učinila poznatim u svetu podzemlja, već propratni ritual koji je ubistva pratio. Osakaćena tela visila su sa mostova, uz transparente i preteće poruke. Tada se pričalo da je svako ko je stradao od njegove ruke svoju patnju nastavljao i u zagrobnom životu.

Na iskri Arečiginog nasilja kapitalisao je najviše Ismael Zambada, strah je bio sveprisutan.

Godine 2008. izbio je sukob unutar dva klana u kartelu. „El Majo“ se našao između dve vatre, klana Beltran i El Čapovog narko „gazdinstva“.

Momenat kao savršen za zvanično pozicioniranje Arečiginih talenata. Stvara sopstveni vojni skvadron „Los Antrax“, koji je imao za cilj da pruža bezbednosne usluge šeu familije Zambada, i da ubije svakoga ko im se suprotstavi. Naziv, čista simbolika, smrtonosna bakterija.

Smrt kao jedini epilog u ovom biznisu.

Rame uz rame sa Arečigom „El Činom“ (Kinez) bili su Rene Velaskez Valenzuela poznat i kao „Narednik Finiks“, Hesus „L20“ Penja, Rafael Guadalupe „Čangito Antrax“. Svi su nosili prstenje sa skeletom, to je bilo ravno najvišem vojnom činu.

U narednih pet godina Arečiga postaje neprepoznatljivi monstrum, koji je stao na žulj ne samo drugim kartelima već i meksičkoj vojsci. U odnosu na broj počinjenih ubistva, činjenica da je američka vlada za njim raspisala poternicu zbog trgovine metamfetaminima, kokainom i marihuanom, delovala je kao uspavanka. Ali jedno je bilo jasno, prašina je podignuta.

Društvene mreže, skupa kola, svetlost pozornice

Ali umesto da se tada primiri, ispostavilo se da Arečiga u sebi ima ponešto od Džona Gotija.

Na svojim nalozima na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu postavljao je slike iz svog raskalašnog života. Kola, jahte, oružje, putovanja po Evropi, Las Vegasu, gde je gledao oks meč Manu Pakjaa. Internetom su kružile njegove slike sa Paris Hilton, kao i Serafimom „El Serom“, Zambadinim drugim sinom.

Nekoliko narko balada je snimljeno u njegovu čast, koje su ga predstavljale kao elegantnog tipa u kondiciji koji voli dobro da popije i da se isto tako obuče. Dok su se pili šampanjci, uticaj Los Antraksa kao grupe je splašnjavao, ubijeni su neki od njegovih najbliskijih saradnika, a imidž ekipe smrti nije se dopadao ni Zambadi. Nazirao se slom.

Na svakoj slici video se i zloglasni „Los Antrax“ prsten, a lica na slikama koja su uvek bilo zamućena, ipak su ga razotkrila, te je već 2013. uhapšen u Holandiji. Drugi identitet, ubijenog čoveka (za šta je verovatno on zaslužan), brada, blage plastične operacije. Sve je odradio kako treba, ali nije skinuo prsten. Šljaštenje uvek na kraju košta.

Hapšenje, zatvor, cinkarenje

Godine 2014. biva ekstradikovan u Ameriku, i nakon kratkotrajnog negiranja, okreće se za 180 stepeni, priznaje krivicu i učestvovanje u kartelu Sinaloa, uključujući i objašnjavanje „know how“ za nelegalne isporuke droge. Odgovor na pitanje kako se tako brzo predomislio i zbog čega, stigao je vrlo brzo – dobio je presudu na samo šest godina robije i pet godina uslovno.

Ocinkario je gotovo sve, a njegove informacije su dalekosežno destabilizovale sve pore kartela, što će kasnije dovesti i do hapšenja „El Čapa“. Zlatni dečko postao je pacov. A Meksiko to ne prašta.

Godine 2020. je oslobođen i upućen na dodatno izvršavanje kazne u kućnom pritvoru, u Kalifroniju, sa pravom na radijus kretanja od 500 metara. Ali, pošto mu je to očigledno bilo skučeno, odlučuje se na suludu, samoubilačku ideju da pobegne nazad u Kulijakan, kako bi živeo sa sestrom i njenim mužom.

Ta idila trajala je tačno deset dana. U kuću su im upali neidetifikovani atentatori, Arečiga je uzvratio, na kraju ostao bez municije, te su svo troje postali taoci. Pronađeni su sledećeg jutra u crnom džipu sa plastičnim kesama preko glave, uz vidne tragove mučenja. Bilo je mnogo spekulacija ko je ovo ubistvo naredio. Neki su upirali prstom u suparnički Beltran kartel, neki u bivše saradnike koje je ocinkario. Jedno je sigurno, bez blagoslova vođe familije Zambada ovo ubistvo ne bi bilo izvodljivo, a on se i danas za sve pita. Ostao je i mit, ali i pouka, kako obično završavaju oni koji se mača late. Surovo, baš kakvi su i oni bili prema svojim žrtvama, prenosi N1.