Kako je Vladimir Putin izgradio svoju karijeru na vođenju ratova: Od Čečenije do Ukrajine

“Ubio je 30 odsto mog naroda. Kadirov (Ramzan) je njegov projekt, Putin ga je stvorio. Iako neki ruski eksperti tvrde da su ga Čečeni izabrali, to nije tačno. Povucite svoju vojsku pa ćete videti koga ćemo izabrati na slobodan način”, istakao je Abdurakmanov.

Smatra da je ukrajinska vojska moćna i pruža snažan otpor, dok njegovi Čečeni nisu imali ništa. “Mogli smo se jedino kriti. Ukrajinci se ne sakrivaju, oni obaraju avione. Oružje koje smo imali je bilo ili oduzeto, ili kupljeno od Rusa. Nismo imali artiljeriju ili oklopna vozila.

Postoji još i kolosalna razlika u podršci. Nas niko u svetu nije podržavao”.

Dobar deo stručne javnosti smatra da je invazija na Ukrajinu ambicioznija i rizičnija od bilo čega što je ruski predsednik ranije pokušao.

Drugi čečenski rat (1999-2000)

U septembru 1999, mesec dana nakon što je Putin postao premijer, u eksplozijama bombi u stambenim zgradama u Moskvi i još dva grada poginulo je više od 300 ljudi. Putin je okrivio čečenske separatiste (koji su to negirali). Nakon ovih ekpslozija, Putin će narediti vazdušno bombardovanje Groznog – početak drugog čečenskog rata kada je poginulo gotovo 8.000 civila.

Aleksandar Litvinjenko, bivši agent FSB-a u Londonu je 2006. tvrdio da je FSB podmetnuo bombe u zgradama u rusiji, uz Putinovo saučešće, kako bi mu pomogao da mu dođe na mesto predsednika. To je bio dovoljan motiv za njegovo trovanje.

I pored toga, Putinu su trebale godine da od Čečenije napravi poslušnu republiku koja će slepo slediti naredbe Moskve, a to je učinjeno tako što je Putin na čelo republike postavio Ahmada Kadirova, a 2004. i njegovog sina Ramzana.

Dok su borci za nezavisnost Čečenije na ovaj potez gledali kao izdaju, Putin je vrlo dobro znao da postavljanjem Kadirova, uz određene povlastice, rešava pitanje Čečenije duži period.

Invazija na Gruziju 2008.

Kao i danas u Donbasu, separatističke snage u otcepljenim gruzijskim regionima Južna Osetije i Abhazije borile su se protiv vladinih snaga u avgustu 2008. Kada je tadašnji predsednik Gruzije Mihail Sakašvili poslao trupe da uspostavi red, Putin je rasporedio ruske snage da podrže separatiste.

Puna ruska invazija na neospornu gruzijsku teritoriju usledila je u, kako je Putin nazvao, operaciji “nametanja mira“.

Iz nje su proizašle dve samoproglašene republike – Abhazija i Južna Osetija.

Mnogi su ovaj rat videli kao početak vojnog jačanja Rusije, a Putinu je u tom periodu na ruku išla i činjenica da je Zapad u tim trenucima imao mnogo važnijeg posla u kontekstu „širenja demokratije i zapadnih vrednosti“ na Bliskom istoku.

Invazija na Ukrajinu 2014.

Ljubav s Ukrajinom trajala je sve do 2014. kada je usled protesta smenjen Viktor Janukovič, proruski orijentisani predsednik Ukrajine. Protesti za smenu vlasti, koje je podržala, ali i katastrofalno iskoordinirala Evropska unija, bili su znak kako Ukrajina traži zaokret u politici.

Ponovo delujući pod izgovorom da brane etničke Ruse, snage pod Putinovim rukovodstvom pomogle su da preuzmu kontrolu nad delovima Luganske i Donjecke oblasti u istočnoj Ukrajini (deo regiona Donbas) 2014.

Dva separatistička entiteta proglasila su svoju nezavisnost februara ove godine. Putin je anektirao i ukrajinsko poluostrvo Krim. Procenjuje se da je oko 14.000 ljudi poginulo u borbama koje su dovele do sadašnjeg sukoba.

Baš kao i sada, pa kao i u periodu rata u Gruziji, Putin je podigao snage za nuklearno odvraćanje u stanje borbene gotovosti, govorio je o „specijalnoj vojnoj operaciji“, a Zapad je i tada strahovao od mogućeg trećeg svetskog rata i sukoba NATO-a i Rusije.

Sirija 2015.

Savet Ruske Federacije je 30.septembra 2015. na zatvorenoj sednici jednoglasno odobrio zahtev predsednika Vladimira Putina da se dozvoli upućivanje ruske vojske u Siriju.
Pre nego što je Savet Federacije dozvolio Putinu da upotrebi vojsku u Siriji, Moskva je zvanično negirala mogućnost učešća ruske vojske u bilo kakvim ratnim dejstvima.

Prema verziji Kremlja, bilo je predviđeno da tehniku koja je bila upućena u Siriju koristi isključivo sirijska armija.

U nameri da iskoristi američku slabost, ojača svog saveznika, sirijskog predsednika Bašara al-Asada i ojača stratešku poziciju Rusije na Bliskom istoku, Putin je 2015. rasporedio avione i specijalne snage u Siriju. Oni su još uvek tamo. Rusija sada ima stalnu pomorsku bazu na Mediteranu, u Tartusu.

Kazahstan 2022.

Putin je u januaru ove godine, kada je je već negomilao na desetine hiljada trupa oko Ukrajine, poslao trupe u Kazahstan, još jednu bivšu sovjetsku republiku. Ali umesto da sruše sadašnji režim, njihova misija je bila da pomognu vladarima u zemlji da suzbiju prodemokratske proteste izazvane ekonomskim teškoćama i korupcijom.

U poznatom stilu, Putin je ponovo opisao trupe kao „mirotvorce“.

Moldavija – Prinjestrovlje

Kao i u slučaju Ukrajine, Rusija je dugo težila da zadrži Moldaviju u sferi svog političkog uticaja kao i sa svim bivšim sovjetskim republikama.

Neretko se čuju optužbe da Rusija koristi Pridnjestrovlje kao sredstvo pritiska na Moldaviju.

Ruske trupe stacionirane u separatističkoj regiji Pridnjestrovlju, koju podržava Kremlj, daju Moskvi prostor da unosi nemir u Moldaviju u ograničava aspiracije Zapada.

Moldavija i Pridnjestrovlje su u takozvanom zamrznutom sukobu od raspada Sovjetskog Saveza i rata 1992.

Građanski rat je trajao nekoliko meseci i imao je oko 700 žrtava. Rusija od 1992. održava vojno prisustvo u Pridnjestrovlju, a za svoje trupe kaže da su tu kako bi održavale mir.

Misteriozna eksplozija krajem aprila u Pridnjestrovlju podstakla je strahove da se sukob iz Ukrajine može preliti na druge države. Separatisti u Moldaviji su rekli da su ukrajinski „infiltratori“ odgovorni za eksploziju. Ali je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski okrivio ruske specijalne snage dok je Rusija izrazila zabrinutost.

Ruski zvaničnici navode da je stanovništvo koje govori ruski „ugnjetavano“ što je isti izgovor koji je Rusija iskoristila kako bi 24. februara pokrenula invaziju na Ukrajinu.