Foto: www.project-syndicate.orgKineska poslovica „oboriti kamen na sopstvenu nogu“, ili njen engleski ekvivalent – „pucati sebi u nogu“ – savršeno opisuje samoporažavajuću sklonost diktature. A ništa nije bolji primer za to od nedavnog pokušaja Kine da zastraši američko Nacionalno košarkaško udruženje (NBA).
Metež je počeo kada je glavni menadžer Hjuston roketsa Deril Mori tvitovao (i brzo izbrisao tvit) da podrži prodemokratske demonstrante u Hongkongu: „Borba za slobodu. Stojimo uz Hongkong“. Odgovor je bio hitar. Kineska vlada stavila je Roketse na crnu listu; naredila je dvema državnim TV mrežama da ne prenose dva NBA meča; i instruisala kineske kompanije da prekinu svoja sponzorstva i sporazume sa NBA.
Kao najveće međunarodno tržište NBA, Kina je očekivala da se liga vrati na liniju, izvini zbog vređanja Komunističke partije Kine (KPK) i obeća da grešku nikada neće ponoviti. I NBA je isprva uradila upravo to. „Duboko smo razočarani neprimerenim govorom Morija koji je za žaljenje“, saopštila je liga. „Za nas je poštovanje kineske istorije i kulture ozbiljna stvar“.
Međutim, taj pokušaj ulagivanja Kini izazvao je negodovanje članova američkog Kongresa koji su optužili NBA da novac pretpostavlja ljudskim pravima. „Niko ne treba da primenjuje pravila ćutanja na Amerikance koji podržavaju slobodu“, tvitovao je lider demokratske manjine u Senatu Čak Šumer. NBA je Morija „gurnula pod autobus“ da bi zaštitila svoj pristup tržištu, nadovezao se senator Marko Rubio nazvavši postupak lige „odvratnim“.
Komesar NBA Adam Silver onda je izgleda pod pritiskom promenio stav lige. U intervjuu za japanske novine rekao je da „Mori ima podršku kada je reč o njegovom pravu na slobodu izražavanja“.
Na kraju, Kina je morala da ustukne. Vlasti su dozvolile ranije dogovorenu egzibicionu utakmicu NBA u Šangaju – na radost hiljada kineskih navijača – i naredile državnim medijima da spuste loptu. Lekcija bi trebalo da bude jasna; zastrašivanje je pouzdan način da na Zapadu izgubite prijatelje i napravite neprijatelje.
Kina može biti lukrativno tržište za NBA koja je prikupila milijarde dolara ugovorima o emitovanju i licenciranju; ali NBA je takođe veoma dragocen prijatelj Kine. Veza Kine sa ligom je jedan od najvećih uspeha u njenim kulturnim i trgovinskim odnosima sa Sjedinjenim Državama, kao i snažan primer kinesko-američke „sportske diplomatije“.
Takva diplomatija deo je istorije Kine i SAD. Tokom svetskog šampionata u stonom tenisu 1971. u Japanu, američki igrač Glen Kauen bio je u istom autobusu sa kineskom reprezentacijom. Umesto da ga izbegne, a kineski igrači su bili tako instruisani, vodeći kineski stonoteniser Džuang Cetung započeo je razgovor sa Amerikancem (preko prevodioca). Dva igrača su čak razmenila poklone, što je bio čin dobre volje koji je dobio priličnu medijsku pažnju.
Prepoznavši diplomatsku priliku, Mao Cetung je pozvao američki tim u posetu Kini, uz pokrivene sve troškove. Put o kojem se puno pisalo – i koji je obuhvatio obilazak važnih mesta, prijateljske mečeve, pa čak i prijem kod premijera Džou Enlaja – otvorio je put dvema vladama da započnu tajnu komunikaciju i na kraju normalizuju bilateralne odnose.
Mao i predsednik SAD Ričard Nikson nisu proćerdali priliku koju im je sportska diplomatija pružila. Ali birajući svađu sa NBA, vlada kineskog predsednika Si Đinpinga bi mogla da uradi upravo to. U vreme kada se kinesko-američki odnosi u slobodnom padu, to je poslednje što Kini treba.
Odgovor Kine je donekle verovatno bila pogrešna računica izazvana ohološću. Vlada je bez napora zastrašila neke od najvećih i najpoznatijih kompanija na svetu pošto su one povredile njene političke delikatnosti (Apple i Marriott International stavile su kineske teritorije poput Hongkonga i Tajvana na listu odvojenih država; Cathay Pacific Airways, hongkonški nacionalni avioprevoznik, nije zabranio svojim zaposlenima da učestvuju u prodemokratskim protestima).
Kina je sličnu taktiku koristila da zapadne vlade prikloni svojoj volji. Na primer, prekinula je razmene na visokom nivou i ograničila poslovne ugovore sa Francuskom, Nemačkom i Ujedinjenim Kraljevstvom pošto su te zemlje ugostile Dalaj Lamu.
Slično tome, pošto je 2010. Nobelova nagrada za mir dodeljena kineskom disidentu Liju Sjaobou Kina je prekinula uvoz lososa iz Norveške (iako norveška vlada nije imala uticaj na odluku Nobelovog komiteta). Kina je u gotovo svim ovim slučajevima uspela da se izbori za svoju stvar, dok su zapadni akteri izražavali kajanje i pokušavali da povrate naklonost Kine.
Ali oholost je samo deo priče. Kineski zvaničnici imaju snažnu pobudu da pokažu svoju lojalnost režimu, čak i nauštrb strateških ciljeva. Posledični modus operandi koji bi se u slobodnom prevodu mogao nazvati „radije levo nego desno“ ima uticaj na većinu zvaničnih procena. Odluku o zastrašivanju NBA je najverovatnije doneo neki partijski aparatčik voljan da se dodvori pretpostavljenima u KPK.
Sa zastrašivanjem kojim je kineski sistem isprepleten, izgledno je da će se takvo samoporažavajuće ponašanje nastaviti – i skupo koštati KPK. Što više Kina prijatelje pretvara u neprijatelje, bilo iz oholosti ili instinkta, to će Sjedinjenim Državama biti lakše da okupe široku koaliciju da zadrže svoju moć i ambicije. Tada će omiljena kineska taktika zastrašivanja radi odbrane svojih interesa imati još slabiji učinak.
Autor je profesor uprave na koledžu Claremont McKenna i saradnik Nemačkog Maršalovog fonda u Sjedinjenim Državama
Copyright: Project Syndicate, 2019.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
