Kako možemo dokazati da politike odvraćanja funkcionišu?

Razmotrimo aktuelni rat u Evropi.

Počev od decembra 2021, američki predsednik Džozef Bajden upozporio je, bez uspeha, da će se ruski predsednik Vladimir Putin i Rusija suočiti sa ozbiljnim sankcijama budu li izvršili invaziju na Ukrajinu.

Potom su SAD i njihovi evropski saveznici osujetili planove Rusije obezbeđivanjem oružja Ukrajini, pa je Putin počeo da preti nuklearnom opcijom.

Zapadna pomoć Ukrajini je ipak nastavljena.

Da li je odvraćanje propalo ili uspelo?

Odgovor na ovo pitanje predstavlja izazov jer zahteva procenu šta bi se dogodilo da nema pretnje.

Ako sam stavio znak na svojim ulaznim vratima na kojem piše: „Nema slonova“ a u mojoj kući nema slonova, da li sam ih odvratio?

Zavisi na prvom mestu od verovatnoće ulaska slonova koji su pismeni.

Rat u Ukrajini pokazuje kako smanjenje rizika nije uvek izbor ili ili već često pitanje stepena.

Možda je Putin računajući na slabu zapadnu alijansu verovao da će sankcije propasti.

Ali on se do sada uzdržavao od udara na linije snadbevanja u zemaljama NATO-a.

I dok je Zapad, sa svoje strane, nastavio da naoružava Ukrajinu uprkos Putinovom zveckanju nuklearnom sabljom on nije bio voljan da obezbedi raketne sisteme većeg dometa ili moderne ratne avione.

Kredibilitet je od suštinskog značaja da bi odvraćanje funkcionisalo: pretnja maksimalnim odgovorom za odbranu manjeg interesa napreže lakovernost.

Ovo je posebno tačno kada nuklearna sila obećava da će ‘otvoriti svoj kišobran’ da brani udaljenu zemlju.

Tokom Hladnog rata, SAD i Sovjetski Savez su verodostojno proširili svoje nuklearno odvraćanje na Zapadnu i Istočnu Evropu.

Dok su neki analitičari bili skeptični da će SAD rizikovati Njujork da bi odbranile izolovanu enklavu Zapadni Berlin pretnja je uspela, delom zbog američkih trupa koje su tamo bile stacionirane.

Iako je takozvana berlinska brigada bila premala da bi se branila od svojetske invazije ona je osiguravala da bi nuklearni napad na grad rezuiltirali američkim žrtvama.

(U isto vreme, američke snage u Evropi, i nuklearne i konvencionalne, nisu bile kredibilan faktor odvraćanja od sovjetske vojne intervencije u Mađarskoj 1956. ili Čehoslovačkoj 1968.)

Ova istorija je relevantna za trenutnu situaciju u Koreji gde Severna Koreja ima nuklearno oružje a Južna Koreja ostaje vezana Ugovorom o neširenju.

Jedno nedavno istraživanje javnog mnjenja pokazalo je da više od 70 odsto Južnokorejanaca zagovara da njihova zemlja razvija sopstveni nuklearni arsenal.

Umesto toga, kada su se u aprilu sastali južnokorejski predsednik Jun Suk-Jeol i američki predsednik Džozef Bajden saglasili su se da će SAD stacionirati nuklearnu podmornicu u blizini Korejskog poluostrva i produbiti konsultacije sa Južnom Korejom o nuklearnom i strateškom planiranju slično američkom angažmanu sa NATO saveznicima tokom Hladnog rata.

Kredibilitet odvraćanja koje su proširile SAD, u ovom slučaju, slično kao i u primeru Berlina pojačan je prisustvom 28.500 američkih vojnika u Južnoj Koreji.

Dve zemlje su zatvorene u „sudbinskoj zajednici“ jer Severna Koreja ne može da napadne Južnu Koreju bez ubijanja Amerikanaca.

Napredne baze u Japanu nude istu garanciju. Zato su česta razmišljanja bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa o povlačenju trupa iz Japana ili Južne Koreje bila toliko štetna.

Trampovo predsedništvo je, takođe,  istaklo neefikasnost nuklearnog zastrašivanja i podmićivanja.

Kada je Severna Koreja uspešno testirala interkontinentalnu balističku raketu 2017. Tramp je zapretio „vatrom i besom kakve svet nikada nije video“ ali bez efekta.

Zatim je pokušao direktnom diplomatijom.

Nakon sastanka sa severnokorejskim diktatorom Kim Džong Unom 2018. – što je dugo bio željeni spoljnopolitički cilj Severa – on je drsko predvideo brzu propast nuklearnog programa zemlje.

Na ničije iznenađenje, Severna Koreja se nije razoružala.

Kako Kim to vidi, njegova reputacija i sudbina njegove porodične dinastije zavise od nuklearnog oružja.

Slučaj Tajvana, koji Kina smatra svojom teritorijom, pokazuje kako promenjive okolnosti mogu testirati isprobane strategije odvraćanja.

Kada su se predsednik Ričard Nikson i predsednik Mao Cedong sastali 1972. da bi obnovili odnose SAD i Kine, nisu se sastali da bi razgovarali o statusu Tajvana.

Na kraju, dve strane su osmislile formulu za odlaganje stvari: SAD bi priznale „jednu Kinu“ Narodnu Republiku na kopnu ali bi priznale samo da su ljudi s obe strane Tajvanskog moreuza bili Kinezi.

SAD su obezbedile oružje Tajvanu u skladu sa Aktom o odnosima sa Tajvanom ali ga nisu priznale kao suverenu državu.

Godinama su SAD odbijale da kažu da li će braniti Tajvan.

Kada sam posetio Peking kao zvaničnik Pentagona u Klintonovoj administraciji moji domaćini su me pitali da li bi SAD ušle u rat radi Tajvana.

Odgovorio sam da to niko ne može znati napominjući da iako državni sekretar Din Ačeson u svom govoru od 12.januara 1950. nije uključio Južnu Koreju u američki odbrambeni perimetar SAD su ušle u Korejski rat šest meseci kasnije.

Oslanjajući se na ono što je teoretičar odvraćanja Tomas Šeling nazvao „pretnjom koja nešto prepušta slučaju“ upozorio sam Kineze da nas ne testiraju.

Ono što neki nazivaju politikom „strateške dvosmislenosti“ bolje bi se moglo opisati kao „dvostruko odvraćanje“ osmišljeno ne samo da spreči Kinu da upotrebi silu protiv ostrva već i da odvrati Tajvan da proglasi de jure nezavisnost.

Sada se neki analitičari brinu da ova strategija erodira kako kineska vojska raste a sve veći broj američkih zakonodavaca posećuje Tajvan.

U četiri odvojena navrata Bajden je izjavio da će SAD braniti Tajvan da bi Bela kuća svaki put nastavila sa izjavom kojom se potvrđuje privrženost politici „jedne Kine“.

U ovom kontekstu usmeravanje na putu kojim se izbegava projektovanje slabosti ili izazivanje eskalacije biće odlučujuće za izbegavanje sveopšteg rata.

Istorija nas podseća da procena uspeha odvraćanja može biti teška.

Postoje neki faktori, poput kredibiliteta, koji su ključni za postizanje željenih rezultata.

Ali kako dileme odvraćanja nastavljaju da se razvijaju i množe, proučavanje ograničenja strategije je podjednako važno za pronalaženje pristupa koji funkcioniše.

Autor je profesor istorije na Univerzitetu Harvard i bivši američki državni sekretar za odbranu. Njegova poslednja knjiga nosi naziv „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa (Okford University Press, 2019).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org