Kako obuzdati balkanske duhove

Ali geopolitička situacija balkanskih zemalja ne bi trebalo da bude iznenađenje. Najzad, postosmanske frakture – koje se protežu od Bihaća na severozapadu Bosne do Basre na obali Persijskog zaliva u Iraku – više puta su bile izvor regionalne i globalne nestabilnosti od nestanka starih carstava pre jednog veka.

Sa propašću carstava Habzburga i osmanlija krajem Prvog svetskog rata načinjeni su pokušaji osnivanja modernih nacionalnih država na Balkanu uprkos nacionalnoj i kulturološkoj šarolikosti u regionu. Otada se nacionalizam uporno sudarao sa dugotrajnim mozaikom građanskog života u regionu, podstičući konflikt za konfliktom.

Jugoslavija, kao i nacije-države osnovane na Levantu i u Mesopotamiji, stvorene su da bi upravljale ovim političkim protivrečnostima; međutim, masakri – u Smirni, Srebrenici, Sinđaru i drugde – ostali su stalna karakteristika postimperijalnog života.

Jugoslavija se urušila početkom devedesetih godina XX veka pokrećući deceniju brutalnih ratova od Hrvatske do Kosova. Pojava sedam novih – i često uzajamno suprotstavljenih – država učinila je jasnim da će regionalna stabilnost zavisiti od novog okvira, naime, Evropske unije. Zahvaljujući svom uspehu u rešavanju drugih dugotrajnih nacionalnih konflikata, EU je dobila zadatak da premosti dugotrajne nacionalističke podele u regionu i umiri njegove etničke konflikte.

Na samitu EU u Solunu 2003, delegati su se svečano obavezali da će sve balkanske zemlje dovesti u blok kao članice. Kao što je to obećanje bilo važno dati, biće ga jednako teško ispuniti. Kada su trenutni problemi Balkana potisnuti, lideri EU su pretpostavili da su osigurali mir u regionu. Od tada je njihov pristup Balkanu u suštini značio održavanje postojećeg stanja.

Pošto je postao predsednik Evropske komisije 2014, Žan-Klod Junker je potvrdio status kvo obznanjujući da EU neće primati nove članice tokom njegovog petogodišnjeg mandata. Junkerova izjava bila je tehnički ispravna, ali politički katastrofalna. Sa gašenjem svetlosti koja je vodila reformske i integracione napore, nacionalizam u regionu je, predvidljivo, ponovo počeo da jača. A EU je u međuvremenu postala preokupirana svojim finansijskim problemima, kakav je kriza zaduženosti država članica.

Proveo sam puno vremena na Balkanu u godinama posle Bosanskog rata. Bio sam specijalni izaslanik EU za bivšu Jugoslaviju, potom kopredsedavajući Dejtonske mirovne konferencije, visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu i, na kraju, specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za Balkan.

Kada sam prošle godine bio u Bosni neko me je pitao da li se rat vraća u region. Prvo sam odbacio pitanje. „Nema šanse“, odgovorio sam. Ali onda su i drugi krenuli da postavljaju isto pitanje; kod petog puta sam počeo da brinem.

Sigurno sam bio u pravu kada sam rekao da se poslednji ratovi neće vratiti; danas su okolnosti veoma drugačije nego u njihovo vreme. Ali, kao što smo već videli mnogo puta, pojedine usijane glave mogu zapaliti vatre koje je teško obuzdati. Jednog davnog dana jedna osoba po imenu Gavrilo Princip pokrenula je svetski rat izvevši atentat na Franca Ferdinanda, nadvojvodu od Austrije. Danas, region polako postaje sve zapaljiviji i može biti zapaljena nova iskra, ovoga puta možda u Skoplju.

Pa šta onda da se radi? Što se tiče Evrope, jedini put napred je istaknuti njene moći obuzdavanja uz istovremeno ubrzavanje evropske integracije. Da bi odgovorila na rizike koji se pojavljuju na Balkanu EU treba da pokaže da ima volje i sredstava da deluje raspoređujući borbene grupe EU da izvode vojne vežbe u regionu. To bi mogla biti moćna poruka da njene vojne snage nisu tigrovi od papira i da je sposobna upotrebi nešto više od reči.

Dalje proširenje EU je takođe imperativ. Dosad su se samo Slovenija i Hrvatska pridružile bloku i učlanjivanje preostalih balkanskih zemalja će očigledno potrajati. Ali reforme koje su potrebne da ove zemlje učine kvalifikovanim za članstvo mogu i treba da budu ubrzane uz privremene korake koji imaju poverenje među narodima u regionu.

Na primer, treba da napravimo kopiju Istočnog partnerstva EU stvaranjem Balkanskog partnerstva istovremeno držeći članstvo na stolu. U isto vreme EU treba da pojača svoj politički angažman u regionu. Može početi posredujući u nerešenim minornim graničnim sporovima kako se oni ne bi gnojili.

Izazovi Evropskoj uniji namnožili su se prethodnih godina, kao i njeni samiti kojima pokušava da ih reši. Ali evropski lideri na Balkanu imaju očigledan izbor: da rade na problemu, ili da čekaju da on radi na njima.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske

Copyright: Project Syndicate, 2017. www.project-syndicate.org