Kako Rusi odvode civile u zarobljeništvo?

„Svi kažu: ‘Moraš da čekaš.’ A čekamo već godinu dana. Uslovi u zatočeništvu, blago rečeno, nisu najbolji“, kaže Anton Čirkov i poziva nas u svoju dnevnu sobu.

Za velikim stolom sedi nekoliko žena. Anton seda na pročelje, u očevu stolicu. Njegov otac, pogrebnik Oleksandr Čirkov (49) sam jenapravio masivnu stolicu od drveta kao i veći deo nameštaja u kući.

Kuća Čirkovih nalazi se u prijatnom kvartu u blizini sela Dimer, na obali kijevskog akumulacionog jezera – tridesetak kilometara severno od ukrajinske prestonice. Ruska vojska je to mesto zauzela odmah po početku rata prošle godine, kada je napredovala prema Kijevu.

Tokom prve tri sedmice okupacije, kada ovde nije bilo telefona i struje, Antonov otac Oleksandr Čirkov i njegov komšija Dmitro Bohajevski su održali naselje u životu. Tih dana stanovnici su se okupljali oko izvora vode kod Čirkovih.

Stoga su, sumnja njegov sin, Rusi mislili da je Oleksandr Čirkov vođa otpora ruskoj okupaciji. „Kada su 16. marta došli kod nas, prvo su tražili oružje. Ovde to svi imaju. Imali smo tri komada u sefu“, kaže Anton.

Ruski vojnici su sljedećeg jutra pokupili oružje. „A mog tatu su zamolili da spakuje svoje stvari“, prenosi Anton, koji od tada nije video oca.

Istog jutra, iz susedne kuće je odveden i Dmitro Bohajevski. Kada je njegova majka Tatjana saznala za to, otrčala je u Opštinsko veće i pitala gde je njen sin. „Vojnik mi je samo rekao: ‘Ne brini, oni su u odličnim uslovima’“, priseća se žena.

Ukrajinci prebačeni u Rusiju

Svi uhapšeni odvedeni su u livnicu u južnom delu Dimera. U jednu prostoriju nagurano je četrdesetak ljudi. Bez izuzetka su optuženi da su se „suprotstavljali ruskoj specijalnoj operaciji“, kako u Rusiji nazivaju rat protiv Ukrajine.

Neki su morali da kopaju rovove, druge su tukli i ispitivali, tražeći informacije o otporu. Samo nekolicini je dozvoljeno da odu, drugi su odvedeni na aerodrom Hostomel, gde su držani u zatočeništvu u velikim industrijskim kontejnerima za hlađenje.

Rodbina uhapšenih uglavnom je za sve to saznala tek nakon oslobođenja Kijevske oblasti. Krajem marta prošle godine Rusi su pobegli od granatiranja ukrajinske vojske. Ostavili su oko dvadesetak zatvorenika. „Kada smo shvatili da naš sin Dmitro nije među njima, suprug i ja smo ga uzalud tražili po šumama i zgradama“, priseća se Tatjana Bohajevska.

Početkom aprila prošle godine, Volodimir Khropun, volonter Crvenog krsta, pušten je na slobodu prilikom razmene zarobljenika. Izvestio je da je ruska vojska, koja se povlačila sa tog područja, sa sobom povela na desetine ukrajinskih civila.

Oni su navodno preko Belorusije prebačeni u zatvor u Novozibkovu, ruskom gradu, koji se nalazi u graničnom trouglu između Rusije, Belorusije i Ukrajine. Kasnije su neki od njih pušteni na slobodu.

Oni su potom potražili rodbinu ljudi, koji su s njima bili u zatočeništvu, i dali im informacije o stanju njihovih najmilijih.

„Ratni zarobljenici koji su razmenjeni naš su glavni izvor informacija“, kaže Karina Djahuk, suosnivačica organizacije „Civili u zatočeništvu“, koja okuplja rođake više od 350 zarobljenika iz šest regiona Ukrajine .

Optužbe za „špijunažu“ ili „terorizam“

Kada su žitelji Dimera saznali gde se nalaze njihovi najmiliji, pisali su Rusiji – obraćajući se upravama zatvora, vojsci, Ministarstvu unutrašnjih poslova i ruskoj obaveštajnoj službi FSB. Želeli su da znaju šta je potrebno da se zarobljenici puste.

„Niko nije dobio odgovor“, kaže Tatjana Bohajevska, koja vodi spisak od 42 nestale osobe. Šest od njih još nije locirano. Većina je još uvek u Novozibkovu, gde je navodno zatočeno preko 600 Ukrajinaca, civila i pripadnika vojske.

Prema rečima ukrajinskog ombudsmana Dmitra Ljubineca, Rusija drži u zatočeništvu više od 20.000 ukrajinskih civila, uključujući i one zatočene na Krimu, u samoproglašenim republikama Donjeck i Lugansk i u delovima regiona Hersona i Zaporožja koje je okupirala.

Neki od njih su optuženi za špijunažu ili terorizam prema ruskom krivičnom zakonu, kaže advokat Emil Kurbedinov, poznati branilac krimskotatarskih aktivista. Međutim, mnogi civili su zatočeni bez ikakvog opravdanja.

Od civila se prave ratni zarobljenici

Ukrajinske vlasti smatraju ratnim zločinom zatvaranje civila na teritorijama koje je okupirala Rusija.

U aprilskom izveštaju Hjuman rajt voča, naglašava se da se prema Ženevskoj konvenciji interniranje civila može narediti samo ako je to neophodno da se obezbedi vlast onih u čijim rukama su ti ljudi. No i tada moraju imati pristup advokatu, kontakt sa porodicom i pravo na osporavanje pritvora.

Sve je to Ukrajincima uskraćeno, kaže rečima Karine Djahuk iz organizacije „Civili u zatočeništvu“.

Ipak, prošle zime Rusija je počela da registruje ukrajinske civile poput vojnika – kao ratne zarobljenike.

Prema rečima Tatjane Bohajevske, određeni podaci o njenom sinu Dmitru prvi put su se pojavili u januaru na ruskom sajtu Nemesida, na kojem su objavljeni lični podaci pripadnika ukrajinskih vojnih i bezbednosnih snaga. DW je tamo takođe uspeo da pronađe podatke o Oleksandru Čirkovu.

Ukrajinski Štab za koordinaciju, koji se bavi razmjenom ratnih zarobljenika, ne slaže se s takvom jednačinom. Rusija mora osloboditi civile bez razmene i bez postavljanja uslova. „Ako počnete da razmenjujete civile za vojnike, onda će svi ljudi na okupiranim teritorijama postati taoci“, kaže Karina Djahuk.

Na putu ka kakvom-takvom dogovoru?

Ipak, od februara prošle godine u razmeni je oslobođeno 140 ukrajinskih civila, uključujući i oca Karine Djahuk. Ukrajinski štab ne daje nikakve detalje o tome.

„Naši civili su taoci u Ruskoj Federaciji kako bi se Ukrajina naterala na političke pregovore“, kaže Oleksandr Kononenko iz štaba. Dodaje da su razgovori u toku, kako bi se postigao napredak u pogledu povratka civila.

Ured ukrajinskog ombudsmana takođe traži načine da oslobodi ukrajinske civile, koje je zatvorila Rusija. Ranije ove godine, na sastanku sa ruskom zaštitnicom prava građana Tatjanom Moskalkovom u Ankari, on je predložio da Rusija u Ukrajinu vrati starije ljude, žene, ranjene i teško obolele, ali iz Rusije nije bilo reakcije na ovaj predlog.

Na kraju su strane uspele da se dogovore barem oko prvih poseta zarobljenim civilima. Ombudsman Ljubinec se sada nada da će ova praksa, koja je sada uspostavljena, dovesti do procesa oslobađanja civila-talaca i osuđenih zarobljenika.