Kako Rusija i Kina instrumentalizuju istoriju?

„Onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost. Onaj ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.“ Ovaj citat iz svetski poznatog romana Džordža „1984“ u jednoj rečenici opisuje važnost istorije za politiku. Novinarka Kejti Stalard je citirala ovu misao u svojoj najnovijoj knjizi „Dancing on Bones“. U njoj opisuje kako moćnici u Rusiji, Kini i Severnoj Koreji koriste istoriju u vlastite svrhe.

U intervjuu za DW ona kaže: „Autoritarni režimi poznaju moć istorije. To je ključno sredstvo za dobijanje podrške naroda.“ Istorija, kako kaže dalje, stvara legitimitet, usko je povezana s identitetom građana i ima prednost za autoritarne vladare da se njom može manipulisati prema potrebi.

„Uspesi vlasti dolaze i prolaze. Istorija je ono na šta se možete osloniti“, kaže Stalard.

Istorija kao opravdanje ukrajinskog rata

Da revizionističko shvatanje istorije može imati smrtonosne posledice trenutno pokazuje ruski agresorski rat u Ukrajini. I pre izbijanja rata Putin se okušavao kao istoričar. U julu 2021. objavio je esej pod naslovom „O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca“. U tekstu iz 2021. on optužuje Zapad zbog „opasnog revizionizma“.

Prema rečima istoričara Andreasa Kapelera u analizi za časopis „Osteuropa“, Putin se tome želi suprotstaviti kao „sveznajući državnik“ koji zna „jednu istorijsku istinu“. Istina, koja prema Putinu glasi: Rusi i Ukrajinci oduvek su bili jedan intelektualni entitet. Zapad je taj, prema Putinovom mišljenju, koji pokušava Ukrajinu pretvoriti u „anti-Rusiju”. Rusija to, prema njegovim rečima, nikada neće dopustiti i, ako je potrebno, sprečiti će to silom i upotrebom oružja. Dana 9. maja kada Rusija, sledeći tradiciju Sovjetskog saveza, slavi pobedu nad nacističkom Nemačkom, Putin je ponovio svoje stajalište i otišao korak dalje, tvrdeći da Zapad planira napad na Rusiju.

Putinov sovjetski svetonazor

Narativ o navodnom rusko-ukrajinskom jedinstvu koje Zapad osujećuje deo je bipolarnog svetonazora i razmišljanja u kategorijama velikih sila, kaže Kapeler. Za Putina, samo moćne zemlje – poput Rusije, SAD-a i Kine – igraju ulogu, a „male“ države poput Ukrajine nemaju svoju agendu. Velike sile su pak uključene u ideološko takmičenje koje se vodi svim sredstvima.

Ovaj Putinov pogled, koji Kapeler u ključnim tačkama kvalifikuje kao teoriju zavere, povezuje se s etničkim nacionalizmom i tezom da su nacisti navodno preuzeli vlast u Ukrajini. Preko navodnih nacista se gradi most do onoga što je, prema Kapeleru, „najvažniji element ruske integracijske ideologije: sovjetska pobjeda nad Hitlerovom Nemačkom“. Putinov je svetonazor onaj koji ima agent tajne službe u nestalom Sovjetskom Savezu.

Si Đinping: Kormilar istorije

Mnogi obrasci etno-nacionalističkog pogleda na istoriju, koji imaju Putin i njegove pristalice u Kremlju, takođe se mogu pronaći među kineskim funkcionerima. Pritom Kina želi proći bolje od Sovjetskog Saveza, koji kineski predsednik Si Đinping više puta navodi kao upozoravajući primer. Sovjetski Savez se, kako on kaže, raspao jer njegovi čelnici nisu uspeli iskoreniti „istorijski nihilizam“ koji je potkopavao veru u komunističku stvar.

Između ostalog, kako bi izbegla sudbinu Sovjetskog Saveza, Komunistička partija Kine (KPK) je 2021. izradila ažuriranu službenu istoriju stranke, uveliko u skladu s mišljenjem Si Đinpinga. „Kineski narodni dnevnik“, partijsko glasilo, piše o kineskim čelnicima: „U ovoj novoj eri glavni sekretar Si Đinping nam je pomogao da razumemo mehanizme evolucije i zakone istorije koji deluju u dugom mukotrpnom toku vremena i globalnoj oluji. On je na svakoj raskrsnici doneo ispravnu odluku.“ Narativ KPK se širi u medijima, na društvenim mrežama, u bioskopima i kompjuterskim igricama. Alternativni pogledi su protivzakoniti.

Stranka jamči jedinstvo

Službena stranačka istorija godinama određuje šta se sme misliti i pisati u Kini. U suštini radi se o „ideološkom okviru koji opravdava sve veće i dalekosežnije intervencije stranke u politici, ekonomiji i spoljnoj politici“, smatra bivši australijski ministar spoljnih poslova i dobar poznavatelj Kine Kevin Rud.

Moć Komunističke partije Kine istorijski je opravdana, tvrdi se u partijskoj doktrini: pre nego što su komunisti preuzeli vlast, Kina je bila slaba i podeljena. Nejedinstvo je omogućilo Zapadu da ponizi zemlju. Samo je KPK, prema tom tumačenju, u stanju ujediniti zemlju i tako joj vratiti staru snagu.

KPK time nastavlja ono što su kineski nacionalisti započeli u 19. veku, o čemu svedoči Bil Hejton u svojoj knjizi „The Invention of China“. U to je vreme multietnička Kina retrospektivno reinterpretirana kao han-kineska uniformna kultura. Tradicije Mandžura, Mongola i mnogih drugih naroda izbrisane su iz istorije kako bi se napravilo mesto za viziju oduvek ujedinjene Kine. To danas osećaju Ujguri i Tibetanci koji su zatvoreni u logore za „preodgoj“, čiji su jezik i kultura potisnuti.

Tu se uklapa to da je Si Đinping, govoreći u Centralnom komitetu CPC 2013. o važnosti istorije, citirao konfučijanskog učenjaka Gong Žišena koji je rekao: „Da bismo uništili zemlju, prvo moramo izbrisati njezinu istoriju.“ Mislio je to kao upozorenje svima onima koji dovode u pitanje 5000-godišnje jedinstvo Kine, kako to interpretira KPK, mada je to fikcija. Iako je, naime, istina da je postojao određeni kontinuitet jezika i konfučijanske doktrine, nije istina da je kineska kultura Han uvek bila dominantna na današnjoj teritoriji Narodne Republike. Zapravo, dinastija Ming (1368-1644) bila je poslednja u kojoj su vladali Han Kinezi. Vekovima ranije dinastije drugih naroda, kao što su Mongoli, vladale su najvećim delom današnje Kine. Poslednju dinastiju osnovali su Mandžuri i vladali su od 1644. do proglašenja republike 1. januara 1912. godine.

U želji da stvori jedinstvenu istoriju iz koje su bez prekida proizašle današnja Rusija i Narodna Republika Kina, krug oko Putina negira ili iskrivljuje istoriju Ukrajine kako bi Ruse i Ukrajince mogao proglasiti jednim narodom.

„Ponovo vraćeno područje“

U oba sistema takođe postoji opsesija teritorijalnim pitanjima. Putinova istorijska svedočanstva uveliko zanemaruju zločine iz Staljinove ere, ali posvećuju značajnu pažnju teritoriju Sovjetskog Saveza, koja je takođe uključivala Ukrajinu, Bjelorusiju, baltičke države, države srednje Azije i druge.

Kina, na primer, stanje u Južnom kineskom moru godinama argumentuje istorijom. Ona tako svojom teritorijom proglašava ovo more pozivajući se na upitne istorijske dokaze. Istovrmeno, odbija da prizna odluku Međunarodnog arbitražnog suda koji je sve istorijske zahteve proglasio ništavnim.

Za Stalard okretanje teritorijalnim pitanjima ima dve funkcije: s jedne strane, ističe poniženja iz prošlosti koja glase: oduzeto nam je nešto što je s pravom naše. I to ujedno naglašava snagu sadašnjih lidera pod motom: uzimamo ono što je naše. „Radi se o obrani svog suvereniteta, osećaju snage i ponosu što braniš svoju zemlju“, kaže Stalard.

Nema suprotstavljenih pogleda

Čak i ako postoje značajne razlike u razvoju istorijskih narativa u Rusiji i Kini (na primer, izraženiji kineski kult ličnosti oko Sija), mustre i obrasci su jasni. Oba sistema iznose tvrdnje o jedinstvu i kontinuitetu koji nikada nije postojao. Svako ko to propituje u Rusiji ili Kini suočava se s teškom kaznom. Vlastodršci konstruišu spoljnog neprijatelja – Zapad – od kojeg samo oni – Putin ili Si – mogu zaštititi naciju i povezati istoriju s teritorijalnim zahtevima. Stalard o tome piše: „Želja da se manipuliše istorijom u političke svrhe ne nalazi se samo u autoritarnim sistemima.“ Ali samo autoritarni sistemi preduzimaju mere protiv drugačijih mišljenja.