„Kako sam probušio pluća jedući žitarice“

Nesreće mi se dešavaju stalno – slomio sam leđa, iščašio čašicu kolena, pocepao prepone i imao upalu slepog creva. Ali parče žitarica me je najviše uplašilo.

Imao sam 16 godina, na porodičnom odmoru u Maleziji 2015.

Moji roditelji i ja smo boravili u odmaralištu u Kuantanu na istočnoj obali. Tog jutra smo bili samo ja i tata u bifeu; Želeli smo da pripremimo brzi doručak kako bismo mogli da rezervišemo mesto pored bazena pre nego što postane previše zauzeto.

Tata je odrastao u Maleziji, tako da smo često dolazili u posetu, i kad god bih bio tamo, radovao bih se lepoj činiji žitarica. To je bila moja tradicija.

To su slatke granule sa ukusom meda u obliku zvezde – poslastica za mene tinejdžera koji sam bio u razvoju. Imao sam ih svako jutro na putovanju na isti način na koji jedem sve žitarice: bez mleka. Nikada se nisam ukrcao na vagon mleka i žitarica jer sve to čini previše mokrim, iako vlažno ne bi bio smak sveta, s obzirom na ono što se sledeće dogodilo.

Bio sam otprilike na trećini puta do jedne doduše ogromne činije kada sam iznenada, na pola usta, osetio neopisivi bol ispod lopatice; kao da je neko prišao s leđa i ubo me nožem.

Za nekoliko sekundi, moje stenjanje izazvalo je okretanje glava. Tata mi je stalno govorio da se saberem jer je pola odmarališta zurilo u nas, ali bol nije popuštao, pa sam odlučio da se vratim u svoju sobu da pokušam da se sredim.

Vraćajući se, mora da sam izgledao kao da sam popio 15 piva. Pokušavao sam da hodam pravolinijski, ali sam se naginjao na svakih nekoliko metara.

Kada sam bio u svojoj sobi, proveo sam narednih 20 minuta previjajući se na podu, sve dok bol nije prestao naglo kao što je i počeo. Tokom sledeće nedelje osetio sam kratak dah dok sam se penjao i spuštao stepenicama, a kada sam pokušao da zadržim dah pod vodom, osetio bih mali bol u ramenu.

Nisam išao kod doktora jer mi je mama rekla da naša porodica ima istoriju astme kod odraslih, a moj opis bola zvučao je u skladu sa onim što se dogodilo nekolicini mojih tetaka kada su prvi put imale napade astme. Tako da smo odlučili da rešimo moju astmu kada stignemo kući.

Sedam dana kasnije, dok smo bili u Singapuru, tata je otišao u bolnicu zbog upale uha.

Još uvek sam imao kratak dah, pa sam se pridružio. Nakon rendgenskog snimka, doktor je otkrio da je komad suve žitarice ušao u moja pluća i, na opšte čuđenje, izazvao punkciju.

Doživeo sam ono što se zove plućna aspiracija, a to je kada nešto udahnete u dušnik i pluća.

Neprijatan bol koji sam u početku osetio bio je kasniji kolaps mojih pluća. Bol je nestao tek nakon što se potpuno srušio. Od tog doručka, disao sam jednim plućnim krilom.

Hitno su me odvezli na hitnu operaciju. Moj hirurg je diplomirao medicinu u Melburnu, počeo je da mi priča o tome kako su svi Australijanci „odgajani čvrsti“.

Pre nego što sam to shvatio, ubo me dugim instrumentom u obliku vadičepa. Odmah sam se onesvestio.

Probudio sam se pola sata kasnije povezan sa nečim što je izgledalo kao mali vakuum, koji je polako uklanjao višak vazduha iz mojih pluća i ponovo ga naduvao. Zaglavio sam tako pet dana.

Nakon izlaska iz bolnice, morao sam da sačekam još nekoliko dana pre nego što odem kući. Tada me je pogodila ozbiljnost onoga što se dogodilo. Leteo sam iz Malezije u Singapur sa srušenim plućima.

Doktor je rekao da sam imao veliku sreću što nismo stigli na određenu visinu, ili bi morali hitno da slete da bih ostao živ.

U roku od nekoliko nedelja od dolaska kući, sve se vratilo u normalu. Nažalost, probušio sam isto plućno krilo prošlog meseca tokom utakmice. Ali ovaj put sam to odmah sredio.

Ako sam nešto naučio, to je da ako osećate da nešto nije u redu, proverite to. Međutim, iskustvo me nije previše uplašilo, i dalje jedem žitarice bez mleka.