Kako se završava tiranija Aleksandra Lukašenka?: Danas je tri decenije od kada je na vlasti u Belorusiji

Bacio je više od 1.400 političkih protivnika u zatvor. Nekoliko visokih zvaničnika je dovedeno do samoubistva ili je umrlo u nerazjašnjenim okolnostima, ukazuje Politico.

A Lukašenko je vazal: da bi zadržao vlast nakon protesta širom zemlje protiv njegovog reizbora pre četiri godine, obećao je lojalnost ruskom predsedniku Vladimiru Putinu – dozvolivši da teritorija njegove nacije služi kao lansirna platforma za invaziju snaga Kremlja na Ukrajinu u februaru 2022.

Kako danas obeležava 30 godina na vlasti, vladavina brkatog diktatora može izgledati sigurno.

Ali, sa 69 godina, njegovo oslanjanje na ruski novac da bi održao svoj režim na površini otežava izbegavanje direktnog učešća u ratu.

Ako bude primoran da pošalje trupe, najveća pretnja njegovom autoritetu dolazila bi iznutra, kažu insajderi intervjuisani za ovaj članak.

„Bezbednosni aparat je loše pripremljen, a žrtve bi izazvale nepredviđene reakcije lojalista“, rekao je jedan zvaničnik.

Štaviše, odmazda Ukrajine mogla bi da izazove nemire – ne samo među opozicijom već i među pristalicama režima kada bespilotne letelice i projektili udare beloruske gradove.

Uz pomoć BelPola, udruženja bivših policajaca koji su stali na stranu opozicije na protestima 2020. uspeo sam da pošaljem pitanja više od deset ljudi koji trenutno rade u beloruskoj vladi i bezbednosnim službama.

Svi su tražili anonimnost zbog opasnosti od ozbiljnih represalija vlasti.

Rat u Ukrajini je spona iz koje Lukašenko ne može lako da se izvuče – ali to nije njegov jedini problem.

U okviru njegovih sopstvenih krugova moći, situacija je napeta.

Lukašenkova elita će slediti naređenja samo sve dok režim zadovolji njihova finansijska očekivanja. To je krhka pogodba.

Klima straha je sveprisutna.

„Niko ne želi da ide u rat niti da oseća stalnu sumnju“, primetio je Dzianis, drugi zvaničnik koji je tražio da se njegovo prezime ne koristi.

Trenutno nema govora o državnom udaru, ali ako elite vide promenu vlasti ili smanjenje finansijske podrške, mogle bi postati manje lojalne, primetio je on.

Dolazak Aleksandra Lukašenka na vlast

Lojalnost je bila ključna za Lukašenka od 1994, kada je ambiciozni 39-godišnji poslanik Vrhovnog saveta pobedio na prvim – i jedinim – slobodnim izborima u kratkoj istoriji nezavisne Belorusije, nacije od 9 miliona ljudi u sendviču između Rusije i Ukrajine, Poljske, Litvanije i Letonije.

U vreme Lukašenkovog uspona, Belorusija se suočila sa krizom obeleženom slomom njenih ekonomskih, društvenih i političkih sistema, sa visokom inflacijom i zatvaranjem fabrika.

Narod je tražio snažnog vođu za borbu protiv korupcije i odbranu svojih interesa.

I našli su jednog u Lukašenku, harizmatičnom bivšem šefu kolektivne farme koji je osudio nesposobnost vlade i hrabro obećao da će obnoviti stabilnost iz sovjetskog doba.

„Gužve su ispunile čitave stadione da ga čuju kako govori, samouvereno i ubedljivo se obraća svima“, rekao je Valerij Karbalevič, jedan od nekoliko nezavisnih političkih analitičara u Belorusiji.

„Lukašenko je bio vešt govornik i vešt javni političar. Govorio je jasno i razumljivo, koristeći isti jezik kao i obični ljudi“.

„Nije morao da se pretvara da je čovek iz naroda, on je to zaista bio“, dodao je Karbalević.

Lukašenkovi rivali su ga potcenili. Ubrzo je počeo da potiskuje opoziciju, pretvarajući Belorusiju u autoritarni režim.

Kako su disidenti i rivali nestajali, okružio se lojalnim sledbenicima.

Jedan je bio Vladimir Makei, koji je imenovan za ministra spoljnih poslova 2012.

Novinari su ga smatrali liberalom unutar vlade, zalažući se za bliže veze sa Evropom.

Za Lukašenka, Rusija je bila prirodni partner. Međutim, kada bi se odnosi sa Putinom pogoršali, on bi se okrenuo Zapadu, a Makei je igrao ključnu ulogu u ovom zaokretu.

Prema izveštajima medija i poznanicima, devet meseci nakon invazije na Ukrajinu, Makei je izvršio samoubistvo.

Među razlozima koje navode bili su lični problemi i činjenica da je njegov diplomatski kurs počeo da se ruši.

Represija u Belorusiji, od zatvora do smrtne kazne

Ogroman pritisak je suštinski za Lukašenkov politički sistem – posebno od 2020, kada je povezanost sa režimom prestala da bude sigurnosna mreža za elite.

Nakon narodnih protesta te godine, došlo je do masovnih zatvaranja i unutrašnjih čistki.

Najviši opozicioni lideri bačeni su u zatvor. Među njima je bio i Sergej Tihanovski, suprug liderke demokratske opozicije Svetlane Tihanovske.

Nakon njegovog hapšenja, kandidovala se za predsednika umesto njega, da bi bila primorana da ode u egzil nakon što je Lukašenko odneo pobedu.

Pored Tihanovskog, 2020. privedeni su i Viktor Babarika, glavni Lukašenkov protivnik, i njegov sin Eduard, kao i Marija Kalesnikava, muzičarka koja je pocepala svoj pasoš na granici kako bi izbegla prisilnu deportaciju.

Lukašenko je 2023. godine potpisao zakon kojim se izriče smrtna kazna za zvaničnike i vojna lica osuđena za veleizdaju – delo koje se kažnjava jednim hicem u potiljak.

„Svi se trude da se drže podalje od nevolja i ne ističu se, posebno u vezi sa ratom u Ukrajini. Bez obzira na vašu poziciju, diskusija o tome je strogo zabranjena“, rekao je treći insajder.

„Mnogi su se pustili na slobodu 2020. i ne žele da se te akcije pamte. Oni ostaju u sistemu jer žele da budu korisni svojoj zemlji, verujući da će se pre ili kasnije sve promeniti“.

Pritisak je evidentan u prošlogodišnjem osumnjičenom samoubistvu bivšeg ministra saobraćaja Alekseja Avramenka, koji je prema izvorima oduzeo sebi život nakon što su ga snage bezbednosti ispitivale o njegovom radu.

Slično tome, diplomata Dzianis Sidarenka prerano je umro prošlog meseca pod, kako je Ketrin Bruker, otpravnik poslova SAD u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), opisala „nejasnim i veoma zabrinjavajućim“ okolnostima.

Bruker je u izjavi naveo da je Sidarenka navodno izvršio samoubistvo, nakon ispitivanja i poligrafskih testova koje je sproveo beloruski KGB po povratku sa osmogodišnje dužnosti ambasadora u Nemačkoj.

Ona je citirala izveštaje da je njegovo telo pokazalo tragove mučenja.

Sumnja i kontrola u beloruskim snagama bezbednosti

Lukašenko je takođe veoma sumnjičav prema bezbednosnim službama i vojnom aparatu zemlje; izuzetno je teško odustati od ovih usluga ako osoba ne može da navede objektivne razloge kao što su godine ili zdravlje.

Indoktrinacija je toliko intenzivna da liči na kult ličnosti oko Lukašenka, rekli su intervjuisani zvaničnici.

„Među vojskom, otprilike 70 odsto podržava Rusiju u ratu, koristeći narative koji Ukrajince označavaju kao ’fašiste‘ i nazivaju Rusiju ’našom domovinom“, rekao je jedan vojni zvaničnik.

„Oni ne razmatraju mogućnost ruskog poraza i ne vide sebe kao koagresore, ne priznajući svoju odgovornost“.

Vojni izvori intervjuisani za ovu priču rekli su da većina njihovih kolega ne želi da umre, ali ako moraju da se bore, hoće.

Vrlo malo se usuđuje da izrazi neslaganje protiv režima. Na to utiču sveukupni nedostatak obrazovanja u vojsci, propaganda i zabrana nezavisnih medija.

Međutim, primarni razlozi za ostanak su strah i novac.

Izvori u okviru bezbednosnih snaga takođe govore o novcu kao o ključnom – ako ne i jedinom – faktoru u održavanju lojalnosti policije.

Prema rečima jednog policijskog zvaničnika, malo ko vidi alternative svom poslu i nagrade na koje su navikli: „Svi razmišljaju kako da pomognu svojoj deci. Neki su spremni da rade najprljavije poslove za napredovanje u karijeri“.

Kako se završava tiranija Aleksandra Lukašenka?

Smanjenje neslaganja dovelo je do porasta tihog negodovanja prema Lukašenku.

Prema zvaničnicima intervjuisanim za ovaj članak, postoji podela između policije i javnosti, sa ljudima koji se udaljavaju od policajaca u javnom prevozu.

Oni koji ostaju unutar sistema osećaju pritisak, ali se zbog straha i represije niko ne usuđuje da progovori.

„Da bi to bilo moguće, mora postojati novi, stabilan centar moći koji nudi različite mogućnosti postojanja“, rekao je drugi izvor u službama bezbednosti.

„Najvažnije, plan šta će nam se dogoditi nakon što alternativna sila dođe na vlast je od suštinskog značaja, jer mnogi ljudi u sistemu strahuju od posledica.

Pored toga, moramo da vidimo dobro osmišljen plan amnestije za one službenike bezbednosti koji su počinili umerene zločine po političkoj osnovi“.

Egzistencijalna kriza bi bila neophodna za istinski rascep unutar sistema, tvrdi Artjom Šrajbman, beloruski analitičar i nerezidentni naučnik u Karnegi ruskom Evroazijskom centru.

To bi moglo uključivati brzo pogoršanje odnosa sa Rusijom, ogromnu ekonomsku krizu i povezane masovne proteste, kao i direktno uvlačenje Belorusije u rat u Ukrajini.

„To verovatno ne bi bila direktna nasilna pobuna birokratije, već bi mogla da uključi sabotažu i intenziviranje prebega“, rekao je Šrajbman.

„Preterana reakcija na ovaj slom mogla bi dovesti do onoga što bi se moglo opisati kao podela, izazivajući domino efekat loših reakcija vlade i unutrašnjih sukoba“, zaključio je.