Kako spasiti Evropu

Grupa vizionara predvođena Žanom Moneom transformisala je Evropsku zajednicu za ugalj i čelik najpre u Evropsko zajedničko tržište, a potom u EU. LJudi moje generacije bili su entuzijastične pristalice ovog procesa. Lično sam smatrao EU oličenjem ideje otvorenog društva. Bio je to dobrovoljni savez ravnopravnih država koje su se udružile i žrtvovale deo svog suvereniteta zarad zajedničkog dobra. Ideja Evrope kao otvorenog društva i dalje me nadahnjuje.

Egzistencijalna opasnost

Od finansijske krize 2008, čini se da je EU izgubila svoj put. Usvojen je program fiskalnih rezova koji je doveo do krize evra i transformisao evrozonu u odnose između poverilaca i dužnika. Poverioci su postavili uslove koje su dužnici morali ispuniti, ali nisu mogli. To je stvorilo odnos koji nije bio ni dobrovoljan ni jednak – nasuprot kredu na kojem počiva EU.

Posledica je da se mnogi mladi ljudi danas prema EU odnose kao prema neprijatelju koji im je uskratio posao, sigurnost i budućnost. Populistički političari su iskoristili tu ozlojeđenost i formirali antievropske partije i pokrete.

Potom je usledio izbeglički talas 2015. Većina ljudi u početku je saosećala sa neprilikama izbeglica koje su bežale od represije i građanskog rata, ali nisu želele da rasulo u radu socijalnih službi poremeti njihove živote. Vrlo brzo ih je razočarao neuspeh nadležnih da se izbore sa krizom.

Kada se to dogodilo u Nemačkoj, desničarska Alternativa za Nemačku brzo je ojačala i postala najjača opoziciona partija. Italija je doživela slično iskustvo: antievropski Pokret sa pet zvezdica i Liga preuzeli su vladu.

Zaista, cela Evropa je poremećena izbegličkom krizom. Beskrupulozni lideri su to iskoristili čak i u zemljama koje su prihvatile gotovo sve izbeglice. U Mađarskoj, premijer Viktor Orban zasnovao je svoju kampanju za reizbor lažno me optužujući da planiram da poplavim Evropu, uključujući i Mađarsku, muslimanskim izbeglicama. Orban se sada predstavlja kao branilac svoje verzije hrišćanske Evrope, koja je osporavala vrednosti na kojima je zasnovana EU. On pokušava da preuzme vođstvo od demohrišćanskih partija koje čine većinu u Evropskom parlamentu.

SAD, sa druge strane, pogoršavaju probleme EU. Jednostranim povlačenjem iz nuklearnog dogovora sa Iranom iz 2015, predsednik Donald Tramp efektivno je uništio Transatlantski savez. To je dovelo do dodatnog pritiska na ionako opterećenu Evropu. Više nije stilska figura reći da je Evropa u egzistencijalnoj opasnosti; to je surova realnost.

Šta može biti učinjeno?

EU se suočava sa tri problema: izbeglička kriza; politika štednje koja je omela evropski ekonomski razvoj i teritorijalna dezintegracija, kao na primer Bregzit. Za početak bilo bi najbolje uspostaviti kontrolu nad izbegličkom krizom.

Uvek sam zagovarao opciju da bi raspoređivanje izbeglica unutar Evrope trebalo da bude potpuno dobrovoljno. Države članice ne bi trebalo silom da prihvataju izbeglice koje ne žele, a izbeglice ne bi trebalo primoravati da se sele u zemlje u koje ne žele.

Ovaj osnovni princip treba da vodi evropsku migracionu politiku. Evropa mora, takođe, pod hitno da reformiše Dablinsku regulativu, koja je dovela do nepravičnog tereta na pleća Italije i drugih mediteranskih zemalja sa katastrofalnim političkim posledicama.

EU mora zaštititi svoje spoljne granice, ali ih i držati otvorenim za legalne migrante. Države članice zauzvrat, ne smeju zatvarati svoje unutrašnje granice. Ideja „tvrđave Evrope“ zatvorene za političke izbeglice i ekonomske migrante ne samo da krši evropsko i međunarodno pravo već je i nerealna.

Evropa želi da pruži ruku Africi i drugim delovima sveta u razvoju pružanjem značajne pomoći režimima koji naginju ka demokratiji. Ovo je pravi pristup jer bi to omogućilo ovim vladama da obezbede obrazovanje i zaposlenost svojih građana te bi oni tako verovatno manje išli u opasna putovanja ka Evropi.

Jačanjem demokratskih režima u zemljama u razvoju, Maršalov plan za Afriku predvođen EU takođe bi pomogao smanjenju broja političkih izbeglica. Evropske zemlje bi tada prihvatile migrante iz ovih i drugih zemalja da ispune svoje ekonomske potrebe kroz uredne procese. Na ovaj način, migracija bi bila dobrovoljna kako sa strane migranata tako i zemalja koje ih prihvataju.

Ali, sadašnja stvarnost ne pruža održivost ovom idealu. Prvo i najvažnije, EU i dalje nema jedinstvenu migracionu politiku. Svaka država članica ima sopstvenu politiku koja je često u suprotnosti sa interesima drugih.

Drugo, glavni cilj većine evropskih zemalja nije podsticanje demokratskog razvoja u Africi i drugde, već da se zaustavi tok migranata. Ovo preusmerava veliki deo raspoloživih fondova na prljave dogovore sa diktatorima, podmićujući ih ne bi li sprečili da migranti prolaze kroz njihovu teritoriju ili da koriste represivne metode kako bi sprečili odlazak svojih građana. Na duži rok, to će stvoriti više političkih izbeglica.

Odakle novac

Treće, postoji ozbiljan nedostatak finansijskih izvora. Smislen Maršalov plan za Afriku zahtevao bi najmanje 30 milijardi evra godišnje. Države članice EU bi doprinosile samo malom delu ove sume. Odakle bi onda mogli nabaviti novac?

Važno je priznati da je izbeglička kriza evropski problem koji zahteva evropsko rešenje. EU ima visok kreditni rejting, a njeni kapaciteti zaduživanja su u velikoj meri neiskorišćeni. Kada bi se ti kapaciteti mogli koristiti ako ne u egzistencijalnoj krizi? Istorijski, nacionalni dugovi uvek rastu u vreme rata. Doduše, gomilanje državnog duga je u suprotnosti sa preovlađujućom ortodoksijom koja zagovara štednju, ali štednja sama po sebi je faktor koji doprinosi krizi u kojoj se Evropa nalazi.

Sve do nedavno, moglo se tvrditi da štednja funkcioniše: evropska ekonomija polako napreduje i Evropa jednostavno mora da istraje. Gledajući unapred, Evropa se suočava sa propašću iranskog nuklearnog dogovora i destrukcijom transatlantskog saveza, što će imati negativne efekte na njenu ekonomiju i izazvati i druge dislokacije.

Snaga dolara već ubrzava bežanje od valuta sa tržišta u nastajanju. Možda nam preti još jedna finansijska kriza. Ekonomski podsticaj Maršalovog plana za Afriku i druge delove zemalja u razvoju trebalo bi da usledi u pravom trenutku. To me je dovelo do iznošenja predloga za finansiranje. Ne zalazeći u detalje, želim da ukažem da predlog sadrži genijalno sredstvo – specijalno vozilo koje bi omogućilo EU da iskoristi finansijska tržišta po veoma povoljnoj ceni, a da ne preuzme direktnu obavezu na sebe ili državu članicu; to takođe nudi značajne novčane prednosti.

Štaviše, iako je to inovativna ideja, već je uspešno korišćena u drugim kontekstima, odnosno opšti prihodi opštinskih obveznica u SAD-u i tzv. podizanje finansijskih sredstava za borbu protiv zaraznih bolesti. Ali, sa moje tačke gledišta, mislim da Evropa mora učiniti nešto drastično kako bi preživela svoju egzistencijalnu krizu. Jednostavno rečeno, EU mora ponovo da pronađe samu sebe.

Ova inicijativa treba da bude istinski napor. Transformacija Zajednice za ugalj i čelik u EU bila je vrhunski plan. Ali vremena su se promenila. Obični građani osećaju da su isključeni i da ih ignorišu. Sada moramo da udružimo napore koji kombinuju nekadašnji pristup evropskih institucija sa inicijativom koja ide od dna ka vrhu ne bi li se angažovalo biračko telo. Od tri problema koja su se pojavila, posvetio sam pažnju dvoma.

„Evropa na više puteva“

Jedan je teritorijalna dezintegracija na primeru Bregzita. To je izuzetno štetan proces, za obe strane. Ali pat pozicija mogla bi biti pretvorena u situaciju iz koje je moguće da neko izađe kao pobednik.

Razvod će biti dug i verovatno će trajati više od pet godina – naizgled večnost u politici, naročito u revolucionarnim vremenima poput današnjeg. Na kraju krajeva, na Britancima je da odluče šta hoće, ali bi bilo bolje ukoliko tu odluku donesu pre nego kasnije. To je i cilj inicijative nazvane „Najbolje za Britaniju“, koju sam podržao. Ova inicijativa se borila i pomogla pobedi značajnog parlamentarnog glasanja o meri koja uključuje opcije za nenapuštanje pre nego što Bregzit bude završen.

Britanija bi učinila Evropi veliku uslugu ukidanjem Bregzita i izbegavanjem rupe koju je teško popuniti u evropskom budžetu. NJeni građani moraju izraziti podršku ubedljivom većinom kako bi ih Evropa ozbiljno shvatila. Cilj inicijative „Najbolje za Britaniju“ jeste angažovanje biračkog tela.

Ekonomska situacija za preostale članice EU je jaka trenutno, jer će biti potrebno vreme da se potone. Tokom tog perioda EU mora da se transformiše u organizaciju kojoj bi se zemlje poput Britanije želele priključiti u cilju jačanja političke situacije.

Takva Evropa bi se razlikovala od trenutnih aranžmana u dva ključna aspekta. Prvo, jasno bi se napravila razlika između EU i evrozone. Drugo, time bi se priznalo da evro ima mnogo nerešenih problema kojima se ne sme dozvoliti da unište evropski projekat.

Eurozonom upravljaju zastareli sporazumi koji tvrde da se od svih zemalja članica očekuje da usvoje evro ako i kada se kvalifikuju. To je stvorilo apsurdnu situaciju gde se zemlje poput Švedske, Poljske i Češke koje su jasno pokazale da nemaju nameru da se priključe i dalje tretiraju kao kandidati.

Efekti nisu čisto kozmetički. Postojeći okvir pretvorio je EU u organizaciju u kojoj evrozona predstavlja unutrašnje jezgro pri čemu su ostale članice potisnute. Tu je i skrivena pretpostavka da dok se različite države članice mogu kretati različitom brzinom – sve na kraju idu ka istom mestu. Ovo ignoriše realnost da su brojne članice EU eksplicitno odbacile cilj EU „sve bliže uniji“.

Ovaj cilj treba napustiti. Umesto Evrope sa više brzina, cilj treba da bude „Evropa na više puteva“ koja državama članicama omogućava veći izbor. Ovo bi imalo dalekosežni blagotvorni efekat. Trenutno su stanovišta prema saradnji negativna: države članice žele da ponovo potvrđuju svoj suverenitet umesto da se više predaju. Ali ako je saradnja imala pozitivne rezultate, sentiment bi se mogao poboljšati, a neki ciljevi, kao što je odbrana, koju trenutno najbolje obavljaju koalicije voljnih, mogu privući univerzalno učešće.

Surova realnost mogla bi prisiliti države članice da ostave po strani svoje nacionalne interese u interesu očuvanja EU. To je ono na šta je apelovao francuski predsednik Emanuel Makron u Ahenu kada je dobio Karlovu nagradu i njegov predlog obazrivo je prihvatila nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je svesna pozicije sa kojom se suočava kod kuće. Ako Makron i Merkelova uspeju, uprkos svim poteškoćama, oni bi išli stopama Monea i njegove male grupe vizionara. Ali tu usku grupu treba zameniti velikim porastom proevropskih inicijativa koje idu od dna ka vrhu. I moja mreža Fondacija za otvoreno društvo će učiniti sve što može da pomogne tim inicijativama.

Autor je predsednik Fondacije za otvoreno društvo i autor knjige Tragedija EU: Dezintegracija ili oživljavanje

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org