Kako su društvene mreže pomogle talibanima da osvoje Avganistan

Mnogi faktori, kao što su problematičan mirovni sporazum, nedostatak političke volje u krugovima bivše administracije u Kabulu da se bori protiv talibana, kao i široko rasprostranjena korupcija, doprineli su brzim osvajanjima militanata i padu Kabula, ali, piše Gardijan, najzapaženiji među njima je uspešna strategija pomoću savremenih medija i društvenih mreža.

U periodu pre 2001. godine, talibani su zabranili upotrebu interneta, onesposobili državne televizijske stanice, naredili građanima da potpuno prestanu da gledaju TV i zabranili muziku.

Ali, kada su ih međunarodne snage svrgnule, grupa je veoma brzo proširila svoje onlajn prisustvo, krenuvši 2003. sa novom strategijom.

Pokrenuli su novu radio stanicu nazvanu “Glas šerijata”, koja ima svoj veb sajt Al Emarah. Uprkos brojnim pokušajima da bude blokiran i uklonjen, Al Emarah je opstao kao zvaničan veb sajt talibana.

Na sajtu se prvenstveno objavljuju vesti i video snimci sa bojnog polja, kao i zvanična saopštenja talibana.

U periodu posle svog poraza, talibani su fokusirali svoje napore da ponovo ožive grupu onlajn, što neki analitičari nazivaju “virtuelnim emiratom”.

Osim toga, talibani su pokrenuli onlajn magazine na više jezika – engleski, paštunski, dari, arapski i drugi – i “iskrojili” svoje poruke na svakom od njih tako da su povezane sa interesima ciljane publike.

Tako se na primer, navodi Gardijan, o religiji piše u arapskim i engleskim izdanjima, pozivi na nacionalizam se upućuju u persijskim tekstovima, a sadržaji na urdu jeziku tiču se lokalnih političkim problema.

Na međunarodnom nivou, talibani sebe opisuju kao “nacionalnu” radikalnu islamističku grupu koja traži društvenu pravdu i samoopredeljenje boreći se protiv imperijalizma.

Osnovna nit njihovih objava je legitimizacija talibana kao održive političke alternative vladi u Kabulu, pri čemu se njihova vojna kompetentnost i strateške pobede ističu kako bi se oni pozicionirali kao značajna regionalna sila.

Formulisanje poruka na takav način da rezoniraju sa lokalnim stanovništvom je taktika u kojoj međunarodne snage nisu imale uspeha. S druge strane, talibani su ostali fokusirani na izgradnju osećaja identieta ukorenjenog u avganistanskoj kulturi.

Upravo ta strategija im je obezbedila veliku podršku među nekim segmentima populacije, uključujući uticajne lokalne ličnosti kao što su mule, verski učenjaci i starešina zajednice.

Tokom proteklih nekoliko nedelja, ovi saveznici su odigrali važnu ulogu u ubeđivanju avganistanskih snaga nacionalne bezbednosti i odbrane (ANDSF) i avganistanskih zvaničnika da se predaju talibanima – “sinovima zemlje” – umesto da se bore protiv njih.

Ironično, pokazalo se da je modernizacija infrastrukture u zemlji u periodu posle 2002. takođe bila od velike koristi za talibane.

Prema nedavnim procenama, 89 odsto Avganistanaca sada ima pristup internetu preko mobilnih telefona, zbog čega je unutar zemlje dramatično porastao pristup talibanskoj onlajn propagandi i njihovim materijalima za regrutovanje.

U okviru povećanog prisustva u oblasti telekomunikacionih tehnologija, talibani i njihove pristalice su takođe izvuklli veliku korist od upotrebe aplikacija: oni koriste komunikacione platforme sa enkripcijom kao što su VotsAp i Telegram da bi se povezali, organizovali operacije, distribuirali izveštaje i uspostavili kontakt sa stranim i lokalnim novinarima.

Takođe, liderstvo talibana, kao i oni koje su regrutovali, je već više od deset godina aktivno na društvenim mrežama kao što su Fejsbuk i Tviter.

Ovi novi, tehnološki osvešćeniji talibani su pomno pratili već uspostavljenu formulu drugih nasilnih džihadističkih grupa, kao što su Al Kaida i Isis, iskoristivši je da pojačaju svoje prisustvo u javnosti pomoću društvenih mreža.

Ove onlajn zajednice su ujedno i značajne alatke za prikupljanje novca i od presudne su važnosti za regrutovanje novih članova.

Povrh toga, zbog njihove decentralizovane prirode i nedostatka oslanjanja na bilo kakvu fiksiranu fizičku infrastrukturu postalo je veoma teško da one budu ugašene ili kontrolisane.

Nije postojala radio stanica koja bi mogla da se bombarduje, ni signal koji bi mogao da se ometa, niti autori objava koji bi mogli da budu uhapšeni.

Kao što je portparol talibana Zabihulah Mudžahid rekao: “Pokušavamo da u najvećoj mogućoj meri iskoristimo moderne tehnologije tako da odgovaraju našim potrebama”.

Medijska strategija talibana je bila uspešna tokom protekle dve decenije zahvaljujući njihovoj spsobnosti da svoje poruke šalju u javnost brže nego njihovi neprijatelji.

Oni su uspeli da objave svoju stranu priče mnogo ranije nego što su avganistanska vlada i međunarodne snage mogli da procesuiraju svoje kroz birokratske kanale.

To se pokazalo naročito efikasnim u oblikovanju narativa oko sporazuma o povlačenju američkih trupa.

Američko-talibanski sporazum iz februara 2020. je “prodat” kao pobeda talibana i početak kraja vlade Ašrafa Ganija. Nespremnost ANDSF da se bore protiv talibana se takođe delimično pripisuje uticaju tog “psihološkog rata” i rezultirajućoj demoralizaciji avganistanskih bezbednosnih snaga.

Nakon osvajanja Kabula, talibani su pokrenuli kampanju za odnose sa javnošću kako bi projektovali drugačiju sliku grupe, distancirajući se od nasleđa brutalne sile i nasilne represije žena i etničkih manjina, šireći poruke u kojima se garantuje bezbednost i sigurnost svih Avgansitanaca.

Iako je talibanima i dalje zabranjen pristup Fejsbuku i Jutjubu, oni su regruto vali uticajne jutjubere sa hiljadama pratilaca da izveštavaju o Kabulu pod njihovom upravom, pomažući da se novi režim pokaže u pozitivnom svetlu.

Pod budnim pogledom moblinih telefona talibani se trude da se lepo ponašaju, ali dok nema očiju koje posmatraju, oni tuku, maltretiraju, vređaju i zlostavljaju ljude na ulicama.

Naravno, zaključuje Gardijan, iste te tehnologije koje su ubrzale povratak talibana na vlast mogle bi i da podriju novi režim: vlada zabrinutost da bi neke društvene mreže mogle da budu zabranjene baš iz tih razloga, a Avganistan ne bi bio prva zemlja u regionu koja je to učinila.

Trenutno su različite platforme društvenih medija osnovno sredstvo otpora talibanskoj vlasti, i za mnoge civile predstavljaju jedini način da se njihov glas i mišljenje čuju.

Ako talibani uspeju da nametnu obuhvatne restrikcije interneta i kontrolu nad protokom informacija u Avganistanu, poslednji prozor nade će biti zatvoren za milione ljudi u zemlji.