Kako su dve ukrajinske tinejdžerke pobegle iz ruskog višemesečnog zatočeništva

„Rekli su svima da ustanu. Odsvirali su rusku himnu“, priseća se Maša Senčuk, tinejdžerka u smeđem duksu Hari Potera.

„Pa, još nekoliko devojaka i ja nismo ustali za himnu. Tako su nas zadržali tamo i počeli da nas grde.”

Sedamnaestogodišnjakinja iz ukrajinskog grada Hersona opisuje ono što je u početku trebalo da bude ništa drugo do odmor koji su organizovale ruske vlasti: dvonedeljno putovanje iz njenog tada okupiranog rodnog grada do odmarališta na Krimu.

Ali ono što su ona i njena najbolja prijateljica mislile da će biti suncem ispunjen odmor od turobnosti ratnog života pretvorilo se u višemesečno iskušenje nakon što su držani protiv svoje volje, pod pritiskom da uzmu rusko državljanstvo, smešteni u strašnim uslovima u zatvorenom prostoru, pod nadzorom Rusa.

Novinari ukrajinskog centra za članove OCCRP-a, Slidstvo.Info, stupili su u kontakt sa dve ukrajinske devojke prošle jeseni nakon što su saznali za njihovu nevolju iz njihovih postova na društvenim mrežama. Komunicirajući u tajnosti, rekli su da su držani kao virtuelni zatvorenici daleko od kuće nakon što su prevareni da otputuju na Krim.

One i stotine druge ukrajinske dece bili su pod pritiskom da napuste svoj maternji jezik i postanu ruski državljani. Kako su nedelje odmicale, dve prijateljice su opisivale verbalno zlostavljanje i zastrašujuće pretnje, sve dok su pravili fotografije i video snimke svojih „spartanskih“ uslova života.

Činilo se da je pritisak iz dana u dan rastao, a novinari su znali da objavljivanje materijala do kojih su došli može dovesti devojke u ozbiljnu opasnost. Našavši malu pomoć ukrajinskih vlasti, odlučili su da pomognu Nastiji i Maši da pobegnu od Rusa i vrate se u Ukrajinu.

Novi dokumentarac koji je upravo objavio Slidstvo.Info priča priču.

Međunarodni krivični sud je 17. marta izdao nalog za hapšenje ruskog predsednika Vladimira Putina i Marije Lvove-Belove, njegove komesarke za prava deteta. Oni su optuženi da su lično odgovorni za masovnu ilegalnu deportaciju ukrajinske dece na teritorije pod ruskom kontrolom, što je ratni zločin po međunarodnom pravu.

Ukrajinska vlada kaže da je nekoliko stotina hiljada dece nasilno odvedeno u Rusiju i da je identifikovano preko 19.000 konkretnih slučajeva.

Samo nekoliko stotina se vratilo kući, kaže Darija Gerasimčuk, komesarka ukrajinskog predsednika za prava deteta.

„Iza svakog od ovih brojeva stoji sudbina spasenog deteta“, kaže ona. „Kao i složena operacija specijalno osmišljena da ih vrati kući.“

Pre potpune invazije Rusije na Ukrajinu u februaru 2022, Nastija i Maša su studirale kulinarstvo u Hersonu, uspešnom lučkom gradu od skoro 300.000 ljudi.

Ali Herson je bio okupiran u ranim danima rata dok je ruska vojska harala regionom, i svaki izgled da ostane u školi brzo je nestao. Tokom prvih meseci okupacije, Rusi su srušili ukrajinske simbole, okačili ruske zastave i postavili marionetsku administraciju. Neke obrazovne ustanove su napustile su grad; oni koji su ostali bili su pohvatani i potčinjeni.

Međutim, nakon šest meseci, Maša se prijavila da studira na univerzitetu u Hersonu koji su preuzeli Rusi. Iako se nije održavala nikakva nastava, njen prijem je došao sa povlasticama: ponudom besplatnog odmora na moru na Krimu.

Iako su devojke živele samo nekoliko sati vožnje od poluostrva, nekada popularne destinacije za letnji odmor Ukrajinaca, nikada nisu bile tamo. Rusija je zauzela Krim 2014. godine, kada su imale 7 i 8 godina.

„Rekla sam Nastiji da možemo da idemo zajedno“, kaže Maša. „I ona se brzo upisala, i mi smo otišle.“

Maša i Nastija kažu da su otišle bez odobrenja roditelja, a da su im obema nastavnici „pomogli” sa dokumentima o dozvoli. U Mašinom slučaju, prihvatili su dokument koji je potpisala njena rođaka, iako je trebalo da ga popune njeni roditelji. U Nastjinom slučaju, kaže ona, žena se potpisala umesto majke i navela njenu starost kao 17 umesto 18, jer krimsko odmaralište ne bi prihvatilo punoletnu osobu.

„Rečeno nam je da idemo tamo na dve nedelje, samo deca idu na odmor“, kaže Nastija. „Mislili smo: ‘O, super, videćemo Krim, odmorićemo se’.“

Osmog dana okrobra 2022. godine, Nastija i Maša su započele svoje putovanje. Zajedno sa stotinama druge dece, odvezeni su u krimska odmarališta u više od deset autobusa. Dve prijateljice su završile u odmaralištu Zdravnica u gradu Evpatoriji.

Tu je počelo njihovo „prevaspitavanje”: ruske himne, studije ruskog, ruska pravila.

Ipak, seća se Nastija, prvi dani nisu bili tako loši. „Uopšteno govoreći, bilo bi manje-više normalno“, kaže ona, „da smo zaista bili tamo dve nedelje i vraćeni nazad“.

Ali kako se rok približavao, devojke su videle da ih neće dovesti kući. Kada su pitali direktora odmarališta da li mogu da se vrate u Herson, on je rekao ne.

Njegovo opravdanje je bilo da je povratak nebezbedan: ruska pozicija u regionu postajala je nesigurna pod ukrajinskom vatrom.

Zatim, 11. novembra — više od mesec dana nakon što su Maša i Nastija stigle na Krim — ukrajinska vojska je oslobodila njihov rodni grad. Hersonska deca su se obradovala vestima, seća se Nastija. Jedna devojčica je trčala hodnicima i vikala: „Herson je slobodan! Slava Ukrajini!” Ali takođe su shvatili da vest znači da verovatno nikada neće ići kući.

„Okupatorska država je znala šta radi“, kaže Katerina Raševska, pravnica ukrajinske organizacije Regionalni centar za ljudska prava. „Devojčice su dovedene u zabludu… Obaveštene su da je njihovo putovanje bilo na određeno vreme, na Krim, na odmor. U stvari, to su aspekti otmice dece.“

Krajem decembra, Maša i Nastija su iznenada prebačene u obližnji ukrajinski grad Heničesk koji su okupirali Rusi i smeštene u lokalni koledž.

„Doveli su nas u spavaonicu i dali nam najstrašniju sobu“, kaže Maša. „Ušli smo i počela sam da plačem. Bilo je jako hladno.“

Upravo u tom trenutku novinari Slidstva.Info pronašli su devojke preko njihovih objava na društvenim mrežama. Na zahtev novinara, snimile su svoje uslove života. Bio je to vrhunac ledene ukrajinske zime, ali sobe nisu bile zagrejane, rekli su, a administratori su odbili njihove zahteve za još ćebadi i dodatnog grejanja.

„Nastija i ja smo spavale u istom krevetu da bismo se ugrejale“, priseća se Maša. U kupatilima, koje je delio ceo sprat, bila je topla voda samo jednom dnevno, po petnaest minuta.

„Tamo smo bili pod posebnom kontrolom, često su nas proveravali“, kaže Nastija.“ „Obična deca“, lokalni studenti, su mogla da izađu u šetnju, ali kada smo, na primer, izašli, pitali su nas gde idemo. Ja kažem: „U prodavnicu.“ A oni kažu: „Zašto?“

Iako je obema devojkama najprijatnije da govore siržik, mešavinu ruskog i ukrajinskog, bile su pod pritiskom da pređu na ruski.

„U školi smo bili primorani da pišemo na ruskom. Razumela sam šta govore, ali sam ipak pisala na ukrajinskom. Ne znam da pišem na ruskom. Mislila sam da ako naučim da pišem na ruskom, onda ću se odvići od pisanja na ukrajinskom“.

„Uopšte nismo htele da studiramo na tom koledžu“, dodaje Maša.

Jednom prilikom, kaže Nastija, jedan čovek joj je rekao: „Da ti dam rusku knjigu, naučićeš malo po malo“.

„Ja sam rekla, ’ne, hvala’“, priseća se ona. „Vraćam se u Ukrajinu.“ Onda je počeo da priča nešto o naivnosti. Pokušavali su da me ubede da ću, ako odem, biti ili u Rusiji ili nigde.“

Devojke kažu da su administratori koledža rekli svoj ukrajinskoj deci da se prijave za ruske pasoše, jer će na leto imati ispite koje ne mogu da polažu bez ruskih dokumenata.

Ukrajinske vlasti takvo postupanje smatraju znakom genocida — pokušajem da se zbriše čitav jedan narod i njegova kultura. Gerasimčuk, zvaničnica za prava dece, kaže da je vlada, kada je intervjuisala decu koja su uspela da se vrate u Ukrajinu, rekla da su potpuno odsečena od svojih porodica i da su ih pozvali na asimilaciju.

Skoro svoj deci koja su odvedena, Rusi su im odmah oduzeli mobilne telefone, što znači da su učinili sve da spreče decu da se… ponovo spoje sa svojim porodicama“, kaže ona.

„Rusi teraju ukrajinsku decu da uče ruski jezik, kulturu i istoriju, da vole Putina i da mu se zahvaljuju za spas. Stavljajući ih pod brigu ruskih državljana, oni ih što je moguće više „poništavaju“ i brišu njihov identitet kao dela ukrajinske nacije. Oni žele da podignu borce koji će se onda okrenuti protiv Ukrajine.”

Situacija Maše i Nastije je postala napetija. Njihov tretman se pogoršavao: jednog dana su molili novinara da ih „izvede do ponedeljka“.

„Rečeno nam je da ljudi iz ruske vojne komande dolaze u ponedeljak“, rekla je Nastija novinarima.

Vojnici su bili poznati po svojoj agresiji nad decom koja su uzvikivala ukrajinske patriotske parole, rekla je, preteći da će im „zašiti usta crnim koncem“. Čula je da su dva dečaka odvedena u nešto što se zove „jama“.

Očajnički želeći da izvuku devojke, novinari su kontaktirali nekoliko telefonskih linija, uključujući Ministarstvo za reintegraciju, ukrajinskog ombudsmana za ljudska prava i nevladinu organizaciju pod nazivom „Save Ukraine“. Niko ne bi preuzeo odgovornost za uklanjanje maloletnika bez zvanične roditeljske dozvole.

Mašina majka uopšte nije želela da se ona vrati u Ukrajinu, pritiskajući je da dobije ruski pasoš i ostane na okupiranoj teritoriji. Njen otac — kome je Maša želela da se vrati — nije podržavao Ruse, ali se plašio da bi mogla da bude povređena ili ubijena ako pokuša da pobegne.

Novinari su odlučili da je jedini način da sami organizuju bekstvo devojčica. Iskoristivši vikend odmor da posete jednu od svojih majki, Nastija i Maša su napustile spavaonicu.

Ali iako su administratori koledža očekivali da se vrate do ponedeljka, do tada su devojke već krenule kući.

Detalji putovanja ovde se ne mogu otkriti iz straha da druga ukrajinska deca neće moći da koriste iste puteve za bekstvo. Ali njihovo putovanje u Ukrajinu prvo je odvelo Nastiju i Mašu mnogo dublje u Rusiju. U nizu autobusa i privatnih automobila koje su uredili novinari, devojke su putovale četiri dana na kružno putovanje koje je obuhvatalo više zemalja — iako je njihov rodni grad bio samo 200 kilometara od mesta odakle su krenule.

Da bi im pomogli da prođu niz granica i kontrolnih punktova, izmislili su priču da idu na venčanje u Sankt Peterburgu. Upisali su novinarku u telefon kao „tetka Julija“ i komunicirali sa njom kao da je rodbina.

Novinari su znali da bi ruske vlasti mogle da izdaju nalog za pretres, nakon nestanka devojaka. Ako bi poruka stigla na vreme do graničnih organa, devojčicama bi se moglo sprečiti da napuste zemlju kada im nadležni provere pasoše.

Kad god su mogle, devojke su obaveštavale novinare o svom napretku, iako je postojao zastrašujući period kada su bile van mreže.

Najgore je, kažu, bilo na poslednjem ruskom graničnom prelazu pre ulaska u Evropsku uniju.

„Bili smo napolju pet sati, bilo je mnogo provera naših dokumenata. Padao je jak sneg i bilo je veoma hladno“, priseća se Nastija. Posebno su bili zabrinuti za Mašu, kojoj su mogli odbiti prolaz jer je bila maloletna.

„Prva sam išla, Nastija je stala iza mene“, kaže Maša. „Dala sam graničaru svoja dokumenta. Zvao je negde i pitao da li mogu da prođem. Rekli su da, on je pečatirao dokumenta i vratio ih.“

Konačno, devojke su se vratile u Kijev posle 11 meseci pod ruskom okupacijom. Čudili su se što su na ulicama čuli ukrajinski govor i videli cene u prodavnicama u grivnama umesto u rubljama.

Nastija je ostala u glavnom gradu Ukrajine, dok su novinari Mašu, mlađu devojčicu, vratili njenom ocu Vitaliju, koji sada živi u malom gradu u centralnoj Ukrajini.

„Nisam znao da je Maša otišla“, rekao je Vitalij, „Da sam znao, ne bih je pustio“.

Takođe je rekao da je razgovarao telefonom sa jednom od profesorica svoje ćerke na koledžu u Heničesku.

Profesorica se žalila da je Maša napustila studije. „Kažem joj: „Studira u Hersonu. Učila je i još uvek uči“, seća se Vitalij. „Ona kaže, ’ajde da ne ulazimo u politiku“.

„Ubijaju nam decu, trudnice i govore: „Da ne pričamo o politici“.