Kako su „lakša“ nesreća i smrt poznatog naučnika uništile karijeru jednog od najboljih fudbalera SSSR-a?

Sevidov je učestvovao u nesreći u kojoj je poginuo naučnik iz sovjetskog raketnog programa i tada se sav državni gnev Sovjetskog Saveza sručio upravo na fudbalera.

„Dajte mu najvišu kaznu, i to je to!“ ovim rečima se, prema memoarima ovog fudbalera, sudu obratila jedna visokopozicionirana žena iz Komunističke partije. Rečeno joj je da član zakona po kome je igrač optužen predviđa maksimalnu kaznu od deset godina zatvora, „Pa, dajte mu onda deset“, odgovorila je zvaničnica čije ime Sevidov nije naveo u svojim memoarima.

Put ka slavi

Fudbalska karijera Sevidova počela je u Stupinu kod Moskve. Njegov otac Aleksandar Sevidov tamo je trenirao lokalni tim u koji je ubacio i svog 14-godišnjeg sina. Jurij Sevidov je istovremeno trenirao i u moskovskom Spartaku, za koji je na dečjim turnirima postigao dosta golova, ali nikada nije dobio poziv u prvi tim. Sevidov je tako umesto za prestonički tim zaigrao za lokalnu „Moldaviju“ na čijem je čelu bio njegov otac.

Već u prvom meču za „Moldaviju“, Sevidov je postigao dva gola, a zatim je počeo da daje golove na svakoj utakmici i brzo privukao pažnju velikih klubova. Moskovski Crveno-beli, kojima je falilo napdača, bili su najuporniji od svih, ali „Moldavija” nije htela ni da čuje za transfer svog najboljeg igrača u moskovski klub . Pitanje transfera je rešeno zahvaljujući intervenciji osnivača i čelnika Spartaka, braće Starostin, koji su uspešno vodili bilateralne pregovore sa Moldavijom i najvišim rukovodstvom sovjetskog fudbala. U sezoni 1960. 17-godišnji Sevidov je ušao u prvi tim Spartaka iz Moskve.

Prve dve sezone za mladog napadača prošle su u adaptaciji, a u sezoni 1962. on je konačno zablistao. Sevidov je sa 16 golova postao drugi strelac sovjetskog šampionata, a njegov Spartak je postao šampion. Naredne sezone napadač je postigao gol manje, a crveno-beli su sezonu završili kao drugi u prvenstvu. Pored toga, Jurij je zajedno sa Moskovljanima osvojio dva Kupa Sovjetskog Saveza. Sevidov je pozvan u olimpijski tim SSSR-a, upoređivali su ga sa legendom sovjetskog fudbala Strelcovim i predviđali mi svetsku slavu.

Nažalost, sudbina talentovanog igrača, kao i njegovog velikog prethodnika, Strelcova, bila je tragična.

Roštilj, konjak i splet čudnih okolnosti

Koban za Sevidova bio je 18. septembar 1965. godine. Tim se ujutru vratio sa putovanja u Brjansk, a Sevidov je zajedno sa dvojicom saigrača, Mihailom Pozuelom i Vladimirom Janiševskim, otišao na roštilj koji su posle zalili konjakom. Sevidov je, međutim, tvrdio da je popio samo čašu, pošto je vozio.

Mladi fudbaler je vozio odličan automobil, pravi američki Ford, koji je kupio uz pomoć svog tasta koji je radio u Ministarstvu spoljnih poslova.

Nakon druženja sa prijateljima, Jurij je otišao kući, ali se u kasnim popodnevnim satima posvađao sa suprugom, izašao iz kuće i ponovo seo za volan. Krenuo je ka nasipu Kotelničeskoj gde je njegov saigrač Pouzelo otišao da poseti svoju devojku, i na nekih 50 metara od zgrade u kojoj je živela Pouzelova devojka Sevidov je udario jednog pešaka.

„Vozio sam se nasipom, grbavim mostom gde se Jauza uliva u reku Moskvu, ispred mene je bio auto. Jedan starac je trčao ispred kola, ugledao me je i stao, zatim je ponovo krenuo da trči. Posle dvadesetak metara, skrećem ispod mosta, uključujem žmigavac i … još uvek ne razumem kako je ovaj čovek završio na mojoj haubi! Možda zato što nikada nije hodao?“ prepričava Jurij Sevidov.

Nakon što je udario pešaka, Sevidov je neko vreme bio u šoku i, iz nekog razloga vozio 200 metara napred, a onda se okrenuo i vratio na mesto nesreće. Međutim, tamo nije bilo nikoga. Pešaka je pokupilo vozilo Hitne pomoći koje je slučajno prošlo i odvezlo ga u obližnju bolnicu. Pešak je zadobio lakše povrede –  prelom noge zbog čega je bila potrebna operacija, ali mu život nije bio ugrožen. Međutim, hirurg koji je bio dežuran nije bio tu, i kao zamenu je ostavio jednog studenta. Doktor početnik je odlučio da preuzme inicijativu u svoje ruke i sam obavi operaciju, ali je pogrešio sa anestezijom. Srce 62-godišnjeg muškarca nije izdržalo i on je tokom operacije preminuo.

Sevidov nije pokušavao da se sakrije. Vratio se na mesto nesreće, sačekao policajce i iz nekog razloga im rekao da je pre sedam sati popio čašu konjaka. Ili je, ipak, bilo više od čaše? Fudbalera nisu pregledali, ali se u protokolu pojavio zapisnik „koji ukazuje na lakši stepen intoksikacije alkoholom“. Ova činjenica je kasnije igrala bitnu ulogu u izricanju presude. U početku, u poverljivom razgovoru, Sevidovu je obećana uslovna kazna, pošto je pešak prešao put na pogrešnom mestu. Igrač je otišao kući da se odmori, a ujutru je otišao vozom do baze Spartaka u Tarasovki. Tamo su za njega stigla čak dva pisma.

Ispostavilo se da je preminuli bio veliki sovjetski naučnik Dmitrij Rjabčikov.

Sav sovjetski gnev na fudbalera

Hemičar se bavio gorivom za svemirske rakete, bio je laureat Staljinove nagrade i heroj socijalističkog rada. Vest o njegovoj smrti izazvala je negodovanje kolega i najvišeg rukovodstva zemlje i iz nekog razloga sav gnev sovjetske državne mašine nije se sručio na lekarskog pripravnika koji je svojom nepažnjom praktično ubio Rjabčikova, već na „podrugljivog“ fudbalera koji je „ vozio u pijanom stanju po gradu, i to u stranom automobilu“.

Prilikom donošenja presude sud nije uzeo u obzir gomilu bitnih faktora. Na primer, činjenica da je Rjabčikov uvek putovao u ličnom automobilu sa obezbeđenjem, a te nesrećne večeri video je svoju mladu ženu sa ljubavnikom, otišao od auta sa „telohraniteljima“ i, u frustrian i tužan, odlutao kući, do nebodera na nasipu Kotelničeskoj . Jedan od Rjabčikovljevih prijatelja je takođe izjavio da je pio sa njim nekoliko sati pre tragedije. Iz nekog razloga, ni pokojnik nije testiran na alkohol.

Međutim, sovjetsko rukovodstvo nije bilo zainteresovano za tako sitne proceduralne detalje. Odozgo je dato uputstvo da se sa fudbalerom obračuna na odgovarajući način način, a naučnici, kolege Rjabčikova, su napisali ljutito otvoreno pismo. Mladi napadač je osuđen na maksimalnu kaznu od deset godina zatvora, iako su sve okolnosti incidenta i materijali istrage ukazivali na blažu kaznu. Shvativši da bi presuda bila nepravedna, nekoliko iskusnih sudija napustilo je slučaj. Kao rezultat toga, našli su mladog sudiju koji je legalizovao odluku donetu na vrhu.

Sevidov nije uspeo da odsluži kaznu bez incidenata. Posle pet meseci u zatvoru, fudbaler je prebačen u Vjatlag, logor za prisilni rad u regionu Kirov. Glavno zanimanje tamošnjih logoraša bila je seča drva.U logoru je bilo mnogo poštovalaca Sevidovljevog talenta, kako među zatvorenicima, tako i među logorskom upravom. Fudbaler je odmah raspoređen da radi kao bibliotekar, a njegovi navijači su mu stalno postavljali stolove i štitili ga od teškog rada.

„Jednom sam sekirom sekao granje, pa su osuđenici umrli od smeha. Rekli su mi: „Bolje, Jurok, čuvaj vatru, inače ćeš osakatiti noge, nećeš moći da igraš“ kaže Sevidov.

Naravno, u logorima se okuplja specifična i veoma raznolika masa, pa je bilo i onih koji nisu imali simpatija prema Sevidovu. Međutim, fudbalera je od mogućih problema zaštitio strastveni navijač i honorarni gruzijski kriminalni bos Zaur sa nadimkom Zver.

Logor kao „fudbalski kamp“ i amnestija

Pokrovitelj fudbalera borio se za vlast u logoru sa ukrajinskim lopovima, koji su Sevidova doživljavali kao Zaurovog najbližeg prijatelja. Kada je došlo vreme da se gruzijac svrgne sa vlasti, Jurij je bio u životnoj opasnosti. Pisao je svojoj majci, koja je uz velike muke uspela da izdejstvuje da njenog sina prebace u logor u Bobrujsku.

U poređenju sa Vjatlagom, ovaj logor Belorusiji je bio kao fudbalski kamp. Sevidovu je bilo dozvoljeno da igra fudbal jednom nedeljno, i počeo je da uči engleski. Njegova supruga ga nije napustila, redovno je dolazila u  bračne posete, nakon čega je par dobio sina. Ubrzo je stigla velika amnestija za 50. godišnjicu Oktobarske revolucije. Fudbaler je pušten na slobodu u decembru 1969. godine.

Nažalost, Sevidov nije uspeo da se trijumfalno vrati u reprezentaciju, kao što je to pre njega učinio Strelcov.

Napadač je karijeru nastavio u Kairatu, sa kojim je izborio ulaznicu u elitnu diviziju. Nakon toga, proveo je sezonu u Šahtjoru iz Donjecka i Spartaku iz Rjazanja, a zatim je odlučio „da okači kopačke o klin“. Sevidov je tada imao samo 32 godine, a povreda ramena zadobijena u logoru ga je sve više zabrinjavala. Sevidov je povređen pod prilično apsurdnim okolnostima: na njega je pao balvan tokom seče drva.

Od fudbalskog trenera do sportskog novinara

Jurij je odlučio da krene stopama svog oca i da postane fudbalski trener, ali nije imao mnogo uspeha na ovom polju. Prema rečima Sevidova, čelnici klubova su ga gledali popreko zbog njegove „mračne“ prošlosti i nisu mu baš verovali.

Devedesetih godina, Sevidov je odlučio da se okuša u sportskom novinarstvu i to mu je išlo sasvim dobro. Fudbaler je tečno pisao, i bio je duboko udubljen u teme o kojima govori i nije se plašio da kritikuje sve one za koje je smatrao da to zaslužuju. Ljubitelji sovjetskog sporta brzo su se zaljubili u njegove tekstove i kritike, Jurij je bio pozvan na radio i televiziju, radio je i kao komentator na nekoliko velikih fudbalskih turnira.

Bivši fudbaler koji je postao popularni novinar preminuo je praktično na poslu. Sevidov je 2010. otišao u Španiju da pokrije trening kamp Lokomotive, gde je u noći sa 10. na 11. imao srčani udar. Legendarni fudbaler Spartaka preminuo je pre dolaska Hitne pomoći. Sahranu u Moskvi pomogao je Jurij Semin, Sevidov saigrač iz doba dok je igrao za Spartak iz Moskve.