Kako su „leteće tvrđave“ B1 i B2, umesto Rusije, bombardovale Srbiju?

Proizvodnja ovih vazduhoplova se na obe strane pravdala mogućnošću nuklearnog sukoba, a mnoge od ovih letelica, poput Boeinga B-52 “Supertvrđave” i Tupoljeva Tu-95 “Medveda” su i danas u upotrebi te čine značajan deo snaga strateške odbrane.

Kada je u novembru 1988. godine vazduhoplovna baza Thule na Grenlandu dobila zahtev za hitno sletanje američke letelice, oficiri i osoblje na aerodromu nisu očekivali ništa posebno, budući da je američka polarna baza i služila kao aerodrom za hitna sletanja NATO letelica.

Piloti iz 21. eskadrile, 12. aviokomande, kroz prozor restorana su gledali na pistu, očekujući neki od mornaričkih aviona F-15 ili eventualno neki od aviona F-16 sa pilotom na obuci. Iznenada, ceo objekat se zatresao, a na pisti se digla velika količina snega. Osoblje je pomislilo da je u pitanju transportni C-5 “Galaxy”, koji se srušio usled požara ili otkazivanja motora, piše Al Jazzera Balkans.

Ogroman crni trougao, bez ikakvih oznaka

Kada se veliki oblak snega razišao, piloti su bili zapanjeni – na pisti u bazi Thule je stajao ogroman crni trougao, bez ikakvih oznaka. Kada su se približili, na jednom od poklopaca stajnog trapa je pisalo AFSOC, uz malu američku zastavu u sivoj boji. AFSOC je bila Posebna komanda američkog vazduhoplovstva za specijalne operacije (danas Prvo odeljenje za specijalne projekte).

Dva pilota, u narandžastim skafanderima, sličnim onima koji nose astronauti NASA-e, ubrzo su izašli iz letelice. Na pitanje komandanta baze: “Kakav je ovo avion?”, odgovorili su: “To je poverljivo! Zovite [predsjednika SAD-a Ronalda] Reagana ili već nekoga u Pentagonu.”

U pitanju je bio prototip bombardera B-2 “Spirit” (Duh), koji je, usled pregrevanja jednog od motora, morao da se spusti na najbliži vojni aerodrom.

Američka vojska ima dugu tradiciju tajnih letelica, eksperimentalnih oružja, pa čak i satelita i svemirskih projekata. Ovakav sistem rada je usvojen još ranih pedesetih godina, kada je u američkom vojnom i obaveštajnom aparatu vladalo uverenje da je “barem pet odsto sovjetskih špijuna” te su mnogi planovi bili poznati samo malom broju ljudi. Američki predsednik John F. Kennedy je još na početku mandata pokušao da prekine ovu praksu, navodeći da to dovodi do “velike korupcije u vrhu Glavnog štaba, koji dogovara poslove sa avioindustrijom bez znanja Pentagona, pa čak i same Bele kuće”.

Kennedy, naravno, još ni sam nije bio informisan o špijunskom avionu U-2, koji je u vreme njegovog mandata već pet godina tajno leteo iznad Sovjetskog saveza, ali i iznad Evrope, fotografišući i zemlje NATO-a. Postoje i neke informacije da su avioni U-2 leteli u više navrata iznad SFR Jugoslavije, iz baze Ghedi u Italiji.

Clarence “Kelly” Johnson, jedan od najvećih američkih aviokonstruktora, osnovao je i posebnu pod-kompaniju unutar Lockheed Martina, nazvanu “Skunk Works” (Tajni poslovi). Pentagon je ovo nazivao ADP (Advanced Development, Napredni projekti) i ubrzo su slična “tajna” odeljenja formirana pri svim većim američkim kompanijama iz vojnog sektora.

Radio, video ili satelitsko navođenje projektila

Za vreme administracije predsednika Richarda Nixona vojni planeri su tražili stvaranje novog “flash deployment” bombardera, koji bi neprimećen mogao da dopre duboko unutar teritorije Sovjetskog saveza te izvrši napad strateškim nuklearnim oružjem na vitalne vojne ili civilne mete. U to vreme je već bio testiran napredni bombarder XB-70 “Valkyrie”, ali se od njega odustalo zbog toga što nije mogao da mete gađa sa manjih visina, što je značajno umanjivalo preciznost.

Lekcije naučene u razvoju XB-70 kompanija Rockwell Aviation će upotrebiti u razvoju novog bombardera nazvanog B-1. On je od početka dizajniran da izbegava sovjetske radare te da sa male visine precizno isporuči oružje velike razorne snage. Ipak, zbog primene novih materijala, razvoj B-1 će trajati čitavu deceniju, a do početka osamdesetih i administracije predsednika Jimmyja Cartera, avion još nije bio kompletno završen, a cena je već bila preko 100 miliona (tadašnjih) dolara po letelici. Konačno, 1984. godine, razvoj je završen, a ukupno je proizvedeno 104 letelice (osam specijalnih B-1b za elektronsko delovanje).

B-1 je odavao veoma malo energije i signala zahvaljujući novom AN/APQ-164 pasivnom sistemu komunikacije, čiji je snop signala mogao da se precizno usmerava. Takođe, to je bila i prva letelica sa XRP sistemom antena za radio, video ili satelitsko navođenje bombi i projektila. Godine 1995. B-1 je dobio i SAR radar za radarsko navođenje krstarećih projektila. Takođe, dodata je mogućnost korišćenja širokog spektra konvencionalnih bombi (JDAM) i korišćenje “pametne municije” AGM-158 (JASSM).

Završetak Hladnog rata i pad Berlinskog zida su zatekli B-1 bombardere praktično još uvek u fazi testiranja i obuke. Paralelno, kompanija Northtrop Grumman je u tajnosti radila na razvoju “superbombardera”, koji je u devedesetim trebalo da zameni B-52 “Supertvrđavu”. B-2 je dobio kodno ime “Spirit”, jer je trebalo da bude prvi bombarder sa “stealth” karakteristikama – nevidljiv za radar. Kao i njegov pandan, lovac F-117, B-2 je bio dizajniran kao “leteće krilo” (flying wing), koncept poznat još iz tridesetih godina prošlog veka. Od 1981. godine ovaj projekat je bio najviša vojna tajna, sa oznakom “Cosmic”, koja je, po svedočenju bivših članova Pentagona, za čak četiri nivoa iznad državne tajne (Top Secret). U praksi, to znači da ni predsednik (u to vreme Reagan), kao ni većina u Pentagonu nisu znali ništa o ovom projektu.

Mogu nositi MOP bombu, tešku  14 tona

Northtrop Grumman je, zbog tajnosti, proizvodnju preselio u bivšu fabriku automobila Ford u malom gradu Pico Rivera u Kaliforniji. Zaposleni su svakog dana morali da prođu bezbednosnu proveru te da skeniraju dlan na prvom uređaju takve vrste. Iako su znali da rade na novom vojnom avionu, niko od inženjera nije imao ideju ili informacije o dizajnu cele letelice. Tajnost je bila tolika da su mnogi zaposleni često proveravani u svojim domovima ili praćeni. Uz sve ovo, bio je formiran i čitav niz “shell” kompanija, preko kojih su nabavljani delovi i oprema.

Ovolika “paranoja” nije bila bez razloga – visoko rangirani inženjer Thomas Cavanaugh je slučajno došao do dizajna cele letelice i 1984. godine pokušao da ga proda sovjetskom diplomati. Kada je ruska delegacija stigla da preuzme računarski disk, ispostavilo se da su u pitanju agenti Centralne obaveštajne agencije (CIA). Cavanaugh je bio osuđen na doživotnu robiju i pomilovan je 2001. godine. Noshir Gowadia, penzionisani inženjer, 2005. godine pokušao je da proda informacije o “stealth” boji na B-2 i drugim karakteristikama aviona kineskom diplomati, ali ga je Federalni istražni biro (FBI) uhapsio tri dana pre dogovorene razmene. Gowadia je osuđen na 32 godine zatvora.

Iako je bilo planirano da se proizvede čak 132 primerka B-2, administracija predsednika George W. Busha je ovu brojku svela na samo 20 letelica. Predsednik Clinton je 1996. godine odobrio da se prototip konvertuje u poseban tip letelice za specijalne misije. Iako ne postoje zvanični podaci, stručnjaci smatraju da ovaj “21” B-2 ima specifična laserska oružja za napad na brodove ili podmornice te poseban deo za tajne padobranske misije (koji ne postoji u “standardnom” B-2). U zavisnosti od primerka, B-2 je koštao između 550 i 800 miliona dolara.

B-2 jedna od samo nekoliko letelica koja može da nosi najteže konvencionalne bombe (BL-3, bunker busting bomb) te najjaču nenuklearnu bombu BDU-56. Kao i B-1 Lancer, i B-2 može da nosi JDAM i GATOR bombe, uz dodatak CBU-97 municije. Godine 2009. su neke od B-2 letelica konvertovane da mogu da nose i MOP bombu, tešku čak 14 tona (Massive Ordnance Penetrator).

Stvoreni za rat sa Sovjetima, testirani na Kosovu

Iako je nekoliko letelica B-1 Lancer korišćeno u operaciji “Desert Shield” i kasnije “Desert Storm” (Pustinjska oluja) u prvom iračkom ratu 1991. godine, prve prave misije za B-1 i B-2 su bile za vreme NATO kampanje u bivšoj Saveznoj republici Jugoslaviji 1999. godine. Operacija “Allied Force” (Združena snaga) NATO-a, koja se često (namerno) pogrešno naziva “Milosrdni anđeo”, bila je prva “prava” demonstracija mogućnosti ovih bombardera.

Iako su oni dizajnirani i građeni za rat sa Rusijom, ispostaviće se da će njihova prva borbena uloga biti na Balkanu. Kodno ime za sve letove B-2 iznad Jugoslavije je bilo “Noble Anvil” (Čelični malj). Zapravo, NATO je 1999. godine iznad Srbije, a pogotovu teritorije Autonomne pokrajine Kosovo, koristio praktično sve dostupne letelice: F-16, F-117, F-14a (mornarička verzija), F/A-18 i EA-6B. Takođe je leteo i evropski Tornado, AMX i B-707, te britanski Harrier.

Uz sve ovo, bombardovanje SR Jugoslavije je bio i prvi sukob u svetskoj istoriji u kome su masovno korišćeni sateliti i njihove informacije, kao i bombe sa satelitskim GPS navođenjem. U regionu Đakovice i Uroševca, kao i regionu aerodroma u Prištini, masovno su korišćene pomenute JDAM bombe sa satelitskim navođenjem, uglavnom protiv utvrđenih bunkera i zgrada.

Na Jugu Srbije je, takođe po prvi put, korišćena krstareća raketa AGM-154 (JSOW). Ovaj projektil, nalik današnjim dronovima, smatran je za najpreciznije oružje u NATO arsenalu. Nekoliko JSOW-a je bilo ispaljeno iz Jadranskog mora sa razarača RFA, dok su ostali bili sa bombardera B-2.

Izvor: Al Jazeera