Kako su Mugabea podržavali Marli i SFRJ

Nekada nije bilo tako. Tek izabrani premijer Zimbabvea, levičarski vođa oslobođenja Zimbabvea od britanske kolonijalne vlasti i manjinskog belačkog režima, uživao je podršku i na Zapadu i među svetskim kapitalistima. Tih dana je i ovaj autor imao prilike da ga sreće.

Upoznavanje sa Mugabeom se zbilo u sivilu jedne od poslednjih decembarskih noći 1976, u maloj poluosvetljenoj i hladnoj prostoriji pri vrhu hotela Jugoslavija u Beogradu. Skromno obučeni Mugabe je došao sa Ženevske konferencije na kojoj se pregovaralo o novom ustavu za Južnu Rodeziju, bogatu britansku koloniju, i okončanju oslobodilačkog rata. U Južnoj Rodeziji se naime još 1965. bela doseljenička manjina pobunila protiv britanske krune i proglasila nezavisnost na šta je London odgovorio ekonomskom blokadom, a većinsko afričko stanovništvo antikolonijalnom borbom, „Čimurengom“. Vođe dva gerilska pokreta su bili Mugabe, predsednik Afričke nacionalne unije Zimbabvea (ZANU), i njegov tada i kasnije veliki politički rival Džošua Nkomo, čelnik Afričke narodne unije Zimbabvea (ZAPU).

Mugabe je u Beograd došao da funkcionerima Socijalističkog saveza Radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ) i njegovog Odbora za pomoć oslobodilačkim pokretima i žrtvama agresije objasni da je Ženevska konferencija prekinuta zbog malog napretka i nespremnosti belih Rodezijaca i zvaničnog Londona da kao jedinu temu razmatraju momentalni prelazak na vladavinu afričke većine.

Na slabo posećenoj konferenciji za štampu Mugabe je, kao i ostali prisutni, svo vreme sedeo u kaputu i povremeno cvokotao od zime. Odmah je, međutim, plenio savršenim engleskim jezikom i velikim intelektualnim aparatom. Gradio ga je od vremena dok je sa knjigom pod miškom izvodio stoku na ispašu u afričkoj savani, potom na studijama na Fort Heru, najpoznatijem univerzitetu za obespravljene rase u Južnoj Africi i konačno u desetogodišnjem zatvoru u domovini kada je dopisnim putem stekao još četiri fakultetske diplome.

Mugabe je u to vreme za Jugoslaviju bio „broj dva“, iza Nkoma. Nkomo nije bio radikalni marksista-lenjinista kakvim je smatran Mugabe, bio je spremniji na pregovore sa pobunjeničkim belačkim premijerom Janom Smitom i britanskim zvaničnicima i uživao je podršku zvanične Moskve koja je bila u dubokom ideološkom sporu sa Narodnom Republikom Kinom. Peking je, opet, svesrdno pomagao ZANU, kao što je i danas veoma prisutan u Zimbabveu, prostranoj zemlji sa obiljem prirodnih bogatstava.

Mugabe jeste bio skroman u Beogradu, ali i „iznad“. Kroz naočare je pogledom koji je delovao pospano, prodirao kroz sagovornika. Odavao je ledenu superiornost, ali i delovao kao napregnuti luk. Pričalo se da je tvrdi afrički nacionalista koji je bele Rodezijce nazivao „krvožednim izrabljivačima“, „sadističkim ubicama “ i „ovejanim rasistima“.

Od Mugabeovog boravka u Beogradu češće sam pisao o njemu i ZANU. Bio sam Tanjugov dopisnik za Jug Afrike sa sedištem u Lusaki, glavnom gradu Zambije, suseda Zimbabvea. U drugom susedu, Mozambiku, boravio je većim delom Mugabe.

Veliki događaj je usledio 1979, kada su posle tromesečnih pregovora u Londonu pregovarači oslobodilačkih pokreta i južnorodezijskih vlasti postigli Lenkesterski sporazum. Pod predsedavanjem Lorda Karingtona – kasnije međunarodnog posrednika za rešenje krize u Jugoslaviji – dogovoreno je stvaranje Republike Zimbabve kao zamene jednostrano proglašenoj državi Rodeziji.

Sledećeg meseca se Mugabe vratio u Solzberi, današnji Harare. U aprilu 1980. je Mugabeov ZANU, čiji su sledbenici uglavnom priticali iz većinskog plemena Šona (za razliku od Nkoma kome je politička baza bilo manjinsko pleme Ndebele) ubedljivo pobedio na prvim slobodnim izborima. Jugoslavija je do tada izjednačila podršku Nkomu i Mugabeu pa su novinar iz Beograda i ekipa Radio televizije Zagreb bile među prvima u izbornoj večeri koje su pozvane u Mugabeovu kuću u bogatom belačkom naselju Maunt Plezant.

Mugabe je bio uveliko drugačiji od onog kakvim sam ga doživeo u Beogradu i tokom poseta u Lusaki. Nasmejan, vedar, pričljiv. No, istovremeno i uobičajeno studiozan, pa nam je pročitao rezultate iz svog izbornog štaba, do u decimal. Pokazalo se da su bili približni konačnim. Dok nas je Mugabeova supruga Sali posluživala sveže isprženim škampima tek pristiglim iz Mozambika, budući šef države bi me zadovoljan, povremeno potapšao po kolenu.

Finale mog „druženja“ sa Mugabeom bilo je narednih dana na proglašenju nezavisnosti nove države i premijerovom polaganju zakletve na fudbalskom stadionu Rufaro. Mugabe je objavio preimenovanje Rodezije u Zimbabve i obećao rasno pomirenje. Navodno mu je doskorašnji domaćin, predsednik Mozambika Samora Mašel, i sam žestoki revolucionarni marksista sa iskustvom haosa u zemlji pošto su je napustili beli portugalski kolonijalisti, kazao da je Zimbabve „dragulj Afrike“ i upozorio: „Nemojte ga uprljati!“

Kasnije uveče nacionalno veselje je nastavljeno koncertom Boba Marlija, jednog od tada vodećih svetskih muzičara i sledbenika verskog i društvenog pokreta među afričkom dijasporom. Sam je platio put od više hiljada kilometara da proslavi nezavisnost još jedne afričke države po kojoj je nazvao prigodnu pesmu čije izvođenje možete odgledati na Youtube. Odseo je u trošnom hotelu u predgrađu, sa afričkim radnicima na plantaži pušio marihuanu i kada je policija na Rugaru bacila suzavac pred prodirućom masom na stadion, jedini je ostao na bini: „Sada sam video ko je revolucionar,“ kazao je ostalim članovima benda.

Marli je umro godinu dana kasnije u 36. godini. Zimbabveanci koji su tog dana slušali Marlija, kažu da ga ne smatraju krivim za ono što je Mugabe potom često krivo činio.