Kako ukrajinske bebe odrastaju u Crnoj Gori?

Šestomesečna Marija, njihovo peto dete, odrasta u privremenom domu sa roditeljima, braćom i sestarama, u Sutomoru kod Bara, na jugu Crne Gore, piše Radio Slobodna Evropa (RSE).

U tom primorskom mestu čekaju završetak rata u Ukrajini kako bi se vratili u Dnjipro.

„Upoznala sam puno ljudi ovdje preko bebe, jer svi prilaze da je pomiluju, pitaju kako joj je ime, pa se i moj crnogorski uveliko poboljšao poslednjih pola godine“, kaže kroz osmeh Aljona.

Njena porodica je došla u Crnu Goru početkom ruske invazije na Ukrajinu jer je suprug Konstantin, kao građevinski inženjer, tu dobio posao na tri meseca. Nakon toga su planirali brz povratak u Dnjipro.

Međutim, rat se zahuktavao, i mjesec po mesec topio nade u skori povratak. Tako se Aljona i porodila u Baru.

Kaže da nije bilo dodatno traumatično donijeti na svet bebu u stranoj zemlji. No, kako primećuje, za razliku od Ukrajine, gdje lekar pomno sluša pacijenta, u Crnoj Gori ljudi slušaju doktora.

„Ljudi ovde kažu „doktor zna najbolje“, a ja sam navikla da razgovaram sa lekarom, da upozna moj individualni slučaj, ali ovdje vidim da to nije tako“, kaže Aljona.

U Ministarstvu zdravlja nema zvaničnih podataka o broju ukrajinskih beba koje su rođene u Crnoj Gori. Samo u Kliničkom centru u Podgorici, od februara prošle godine, rođeno je 40 ukrajinskih beba.

Odgajanje dece u izbeglištvu

Prvi meseci nakon dolaska u Crnu Goru su bili kao izolacija, kaže Aljona:

„Nismo se ni sa kim viđali, razgovarali. Naša deca su živjela u pidžamama. Nisu čak želela ni da se oblače“.

Aljona dodaje da nikad nije ni pomislila da će morati živeti van Ukrajine, gdje su imali kuću, organizovan život i planove za decu. Odjednom, morala je da se konstantno nosi sa njihovom tugom i suzama.

Svo četvoro dece – Alisa, Mihailo, Oleksij i Nikola – uzrasta od sedam do jedanaest godina, teško su podneli promjenu sredine, odvajanje od svojih prijatelja, babe i deda.

„Mihajlo je znao da plače i vrišti na javnom mestu, ali mi niko za godinu i po dana nije rekao – tvoje dete je preglasno.Svi su puni razumevanja, i to mi je zaista pomoglo“, kaže Aljona.

Pomoglo je i to što su djeca počela da idu u muzičku školu. Mihailo sada svira violončelo i klavir, ostali se bave i sportom, a u ukrajinskim centrima su sreli drugu decu sa sličnim iskustvom, i shvatili da nisu sami.

Najstarija, jedanaestogodišnja Alisu kaže da joj je najveća želja da se vrati kući.

„Da se vratim u Ukrajinu. Prvo što ću uraditi je da zagrlim drugare. Sada ih vidim samo na ekranu kompjutera.“

Aljona i Konstantin su razmišljali i o odlasku u neku evropsku zemlju gdje su bolji uslovi za izbegle ali su zbog dece ostali u Crnoj Gori.

Kako kažu, u zemljama poput Nemačke i Francuske škola je obavezna, dok je iz Crne Gore pohađaju na daljinu, što im je važno jer tako deca ostaju u kontaktu sa drugarima i učiteljima.

Aljona smatra i da je odgajanje dece u Crnoj Gori lakše nego u Ukrajini.

Tamo su se, kaže, još ponegde održala stroga pravila vaspitanja iz vremena Sovjetskog saveza, da deca moraju da imaju dobre ocene i poštuju mnoga pravila.

„Mi nismo strogi roditelji, razumijemo da deca mogu biti tužna, da imaju pravo na različite emocije. A ovdje vidim tu mekoću prema deci“, kaže Aljona.
Cetinje kao terapija

U porodici sa petoro dece ostaje malo vremena za suočavanje sa ožiljcima koje izbeglištvo ostavlja na odraslima.

„Bilo mi je teško prestati da živim svoj život. Imala sam posao advokatice i organizovan život: prvo bi ostavili decu u školu, zatim otišli na posao, deca bi potom išla na dodatne aktivnosti. Tu su bili moji roditelji i mnogo prijatelja. A onda je sve stalo“, priča Aljona.

Plakala je svaki dan, dok nije odlučila da osećaj nemoći i tuge potisne dobrim emocijama – putujući sa decom po Crnoj Gori.

Tokom jednog takvog izleta su na Cetinju videli puno ljudi sa ukrajinskim zastavama, koji su pevali ukrajinske pesme. Bila je to jedna od protestnih šetnji u znak podrške Ukrajini koje se i dalje održavaju svakog 24. u mesecu.

„Deca su bila veoma iznenađena da vide dio Ukrajine ovdje“, kaže Aljona.

Njena porodica od tada učestvuje u protestnim šetnjama, a odlazak na Cetinje je, dodaje, svojevrsna „terapija“.

Komunikacija lekovita za izbeglištvo

Na pitanje šta misli o tome što su neke proruske partije na vlasti u Crnoj Gori, Aljona odgovara da nije iznenađena:

„Pročitala sam istoriju Crne Gore i videla da je pomalo nalik na našu. Videla sam da je ovdje bilo i onih koji su protiv nezavisnosti, na primer. To pokazuje i njihov odnos prema ukrajinskom i ruskom problemu.“

Iako je ruska zajednica u Crnoj Gori mnogo veća nego ukrajinska, Aljona kaže da među njima nema prijatelja, ali ima poznanika.

Njeno iskustvo je da Rusi koji u Crnoj Gori žive desetak i više godina, najčešće ne zagovaraju Putinovu politiku. Kaže da su neki dolazili u ukrajinski centar da pitaju mogu li pomoći:

„Međutim, mnogi od onih koji su došli nakon ruske invazije kako bi izbegli mobilizaciju, stvari vide drugačije – kao u ruskim tv emisijama, i sa njima je teško komunicirati“.

A komunikacija je za ljude u izbeglištvu, kako dodaje, lekovita.

„Steći prijatelje ovde je lako jer su Crnogorci otvoreni i prijateljski. Za ovih godinu i po zaista nisam srela lošu osobu. Upoznala sam dobronamerene ljude sa kojima možeš razgovarati i koji ti žele pomoći“, kaže Aljona.

I u promeni dvomilionskog Dnjipra za Sutomore, predgrađe Bara koji ima oko 40.000 stanovnika, Aljona nalazi dobre strane:

„U velikom gradu svi gledaju svoja posla. Ovde svako zna svakoga, svi se smiješe i pozdravljaju uz pitanje „Kako ste?“. U velikim gradovima je to pitanje samo za prijatelje“.

Ipak dominira želja za starim prijateljima, porodicom i nekadašnjim životom.

„Odmah prvi dan nakon što se rat završi, želimo da se vratimo u Ukrajinu. Ali, ostajemo zauvek vezani za Crnu Goru“, kaže Aljona.

U Crnoj Gori za poslednjih 12 meseci, od početka ruske invazije na Ukrajinu, njenim državljanima je odobreno 9.532 zahtjeva za privremenu zaštitu.

Reč je o odobrenju za privremeni boravak kojim dobijaju zdravstvenu zaštitu, pravo na školovanje, rad i druga prava.