Kako zaustaviti terorizam u Evropi

Da stvar bude gora, mnogi evropski muslimani postali su radikalizovani, pa neki idu u Irak i Siriju da se bore pod barjakom takozvane Islamske države, dok drugi izvode terorističke napade kod kuće. Kada se tome doda često zapaljiva nativistička retorika populističkih političkih lidera, dominantni narativ u Evropi sve više počinje da karakteriše rastuća nesigurnost.

Mnoge evropske zemlje idu kao jačanju unutrašnje bezbednosti. Ali njihov pristup je u najboljem slučaju nepotpun.

Nemačka i drugi su uveli nove mere, uključujući povećanje broja policijskog osoblja, ubrzanu deportaciju migranata koji su učinili krivična dela i ovlašćenja da se nemačko državljanstvo oduzme onima koji se pridruže stranim „terorističkim milicijama“. Među drugim koracima su pojačan nadzor javnih mesta i stvaranje novih jedinica usmerenih na identifikaciju mogućih terorista na osnovu njihovih aktivnosti na internetu.

Pritisak da povrate poverenje javnosti naterao je Belgiju, Bugarsku, Francusku i Holandiju, kao i švajcarski region Ticino i italijansku Lombardiju, da zabrane burku (prekrivač za celo telo koje nose ultrakonzervativne muslimanske žene) i drugu odeću koja prekriva lice, na svim javnim mestima. Nekoliko francuskih priobalnih gradova takođe je zabranilo burkini, kupaće odelo za celo telo koje neke muslimanske žene nose na plaži.

Čak je i Nemačka, čiji se ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer u početku protivio takvoj zabrani, podlegla pritiscima koalicionih partnera kancelarke Angele Merkel i predložila zabranu nošenja odeće koja prekriva lice na mestima na kojima se zahteva identifikacija. Takva odeća, kaže logika, nije pogodna za integraciju.

Međutim, nikakve unutrašnje mere bezbednosti, a pogotovo zahtevi u vezi sa odevanjem, ne mogu jemčiti sigurnost Evrope. Da bi pronašli realno rešenje, evropski lideri se moraju posvetiti korenima bezbednosnih izazova sa kojima se suočavaju.

Problem nije u islamu, kako mnogi populisti tvrde (i kako zabrane burke i burkinija sugerišu). Muslimani su dugo bili deo evropskog društva, 1990. su činili četiri odsto ukupnog stanovništva Evrope, a 2010. šest odsto. I prethodni talasi imigracija iz muslimanskih zemalja nisu doneli val terorističkih aktivnosti unutar granica Evrope. Na primer, počev od šezdesetih godina prošlog veka se otprilike tri miliona migranata iz Turske naselilo u Nemačkoj odgovarajući na potražnju za radnom snagom tadašnjeg ekonomskog čuda, a da pritom nisu predstavljali nikakvu pretnju unutrašnjoj bezbednosti.

Danas pretnja dolazi od radikalnog islamizma – fundamentalističke vizije društva preuređenog u skladu sa šerijatskim zakonom. Osim što trpe neopisivu patnju i nasilje, mnoge današnje izbeglice, iz ratom razorenih zemalja poput Iraka i Sirije, upile su radikalnu islamističku ideologiju i posebno pozive na džihad. Neki mogu biti borci Islamske države koji su se prerušili u tražioce azila kako bi u Evropi izvodili terorističke napade. Obaveštajni zvaničnici Sjedinjenih Država su više puta upozoravali na tu mogućnost.

Čak i na većinu tražilaca azila, koji iskreno traže sigurnost, nasilje i islamistička retorika kojoj su bili izloženi mogli su imati snažan psihološki efekat. Pošto su dugo živeli u konfliktnoj zoni, asimiliranje u mirno društvo upravljano vladavinom prava zahteva od novopridošlih da razviju novi mentalitet koji bi im omogućio da na iskušenja odgovaraju ne posežući za kriminalom.

Mnoge izbeglice imaju duboke psihološke ožiljke. Istraživanja pokazuju da više od 50 odsto muškaraca i žena koji su bili u konfliktnim područjima prolaze bar delom kroz posttraumatski stresni poremećaj koji je u vezi sa povećanim rizikom nasilja.

Mnogima u Evropi ovi faktori ukazuju da je za održavanje Evrope bezbednom ključno kontrolisanje toka izbeglica, uključujući poboljšanje procedure provere (te procedure su često bile nepotpune zahvaljujući velikom broju izbeglica koje dolaze). Ima i zalaganja za zadržavanje izbeglica na Bliskom istoku, mada je ključni mehanizam za to – dogovor Evropske unije sa Turskom – sada pod znakom pitanja zahvaljujući političkoj nestabilnosti posle propalog puča protiv vlade predsednika Redžepa Tajipa Erdogana prošlog meseca.

Ali čak ni izgradnja Tvrđave Evrope neće ukloniti terorističku pretnju. Najzad, neke napade, uključujući one u Briselu i Parizu, izveli su evropski građani muslimani koji su se radikalizovali u sopstvenim spavaćim sobama. Prema Robu Vajnrajtu, šefu Europola, nekih 5.000 evropskih džihadista bilo je u Siriji i Iraku, a „nekoliko stotina“ verovatno planira dalje napade u Evropi, pošto se vrate kući.

Jedini način da se efikasno odgovori na pretnju terorizma jeste bavljenje radikalnom islamističkom ideologijom koja ga podupire. To znači raditi na zaustavljanju versko-industrijskih kompleksa – u Saudijskoj Arabiji, Kataru i drugde u Persijskom zalivu – koji koriste veliku količinu svojih petrodolara kako bi finansirali širenje ekstremističke ideologije.

To takođe podrazumeva pokretanje udružene informativne kampanje da se ta ideologija diskredituje, kao što je Zapad diskreditovao komunizam tokom Hladnog rata – to je krucijalna komponenta eventualnog trijumfa. To je zadatak za sve velike sile, ali posebno je hitan za Evropu, s obzirom na blizinu Bliskog istoka i naročito novih džihadističkih utvrđenja koje predstavljaju zemlje kao što su Sirija, Irak i Libija.

Da bi teroristi bili pobeđeni neophodna je delegitimizacija sistema verovanja koji opravdava njihove akcije. Zabrane burki i druge mere vlasti u Evropi su površne i kontraproduktivne, pošto stvaraju podele u evropskom društvu, a ne bave se ideološkim podrškama terorizmu.

Autor je profesor strateških studija u Centru za istraživanje politike u NJu Delhiju i saradnik Akademije Robert Boš u Berlinu

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org