Kamala Haris protiv Donalda Trampa: Sve što treba da znate o izborima u SAD

Kako se izbori približavaju, pažnja javnosti svuda u svetu je sve više usmerena na ovaj događaj, a taj trend ne zaobilazi ni Srbiju. Ipak, čini se da javnost nije dovoljno upoznata sa načinom odabira predsednika, niti sa pojedinim pojmovima i ključnim događajima koji nas očekuju narednih dana. Cilj ovog teksta je da upozna javnost sa osnovnim pojmovima i pravilima procesa biranja predsednika SAD.

Šta je rano glasanje

Iako je termin izbora unapred poznat, dobar deo Amerikanaca zapravo glasa pre samog dana izbora. Early voting, u prevodu rano glasanje, zapravo je mogućnost koja se pruža građanima da unapred glasaju za svog favorita putem pošte ili uživo. Ova mogućnost u Americi postoji odavno, još su za vreme Građanskog rata birači mogli na taj način da izvrše svoju građansku dužnost, međutim tek 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, Ajdaho, Kalifornija i Teksas su prvi omogućili svojim građanima da glasaju unapred bez obaveze da imaju opravdanje što glasanje ne mogu obaviti na dan izbora.

Nakon 2000. ovo pravilo prihvaćeno je u velikom broju saveznih država, da bi 2020. sve savezne države osim Misisipija dozvolile da se na ovaj način glasa. Način na koji će glasanje unapred biti dozvoljeno, zavisi od administracije savezne države. Da li će građanima biti dozvoljeno da glasaju uživo ili putem pošte ili na oba načina – to zavisi samo od administracije svake savezne države ponaosob. Osim toga, period kada je prevremeno glasanje dozvoljeno takođe zavisi od lokalne administracije, a neretko čak i u okviru jedne savezne države postoje pravila za različite lokalne samouprave.

Upravo zbog toga, malo je verovatno da postoji osoba koja unapred zna tačan odgovor kada se u svakoj lokalnoj jedinici u SAD otvara rano glasanje, do kada traje i na koji način je moguće ostvariti svoje glasačko pravo.

Broj Amerikanaca koji koristi pravo glasanja unapred kroz vreme sve je veći. Primera radi, početkom ovog veka broj onih koji su glasali unapred kretao se oko 15%, kontinuirano je rastao do skoro 40% 2016. godine, a 2020. je dve trećine birača svoje pravo iskoristilo pre samog dana izbora.

Ove godine, ukoliko se isprate prethodni trendovi, bez osvrtanja na 2020. kao specifičnu godinu, realno je za očekivati da oko polovine građana svoje biračko pravo iskoristi unapred.

Šta je elektorski koledž

Iako građani biraju svog predsednika, oni to rade indirektno, birajući elektore koji naknadno biraju predsednika. Postavlja se pitanje šta su elektori i koja je njihova uloga?

Elektorski koledž može se objasniti kao skup svih elektora koji se okupljaju nakon svakih predsedničkih izbora kako bi odabrali predsednika SAD. Čini ga 538 delegata (elektora) koji su odabrani od strane građana i koji tokom samog glasanja moraju poštovati volju većine u svojoj saveznoj državi. Istorijski gledano, bilo je situacija kada su se pojavili „neverni“ elektori koji nisu glasali onako kako su glasali građani saveznih država koje oni predstavljaju, ali od 1796. godine ukupno ih je bilo 90, pri čemu se njih 63 pojavilo na izborima 1872. kada nisu glasali za kandidata koji je preminuo između izbora i sastanka elektorskog koledža.

Svaka savezna država, u skladu sa svojom populacijom, „vredi“ određeni broj elektora. Najveće savezne države Kalifornija, Teksas, Florida i NJujork u elektorski koledž delegiraju preko 150 elektora. Sa druge strane, manje savezne države poput Delavera, Severne i Južne Dakote delegiraju samo po tri elektora. Da bi kandidat bio izabran za predsednika potrebna mu je polovina + 1 glas, tačnije najmanje 270 elektorskih glasova.

Američki izborni sistem, sa izuzetkom dve savezne države Nebraske i Mejna, elektore bira po principu „pobednik nosi sve“. To znači da, bez obzira da li je razlika između dva kandidata u okviru savezne države jedan glas ili milion glasova, elektori se ne dele proporcionalno, već svi glasaju jednoglasno za pobednika na nivou savezne države. Nebraska svojih pet glasova deli tako što ukupni pobednik nosi dva sigurna glasa, a preostala tri nose pobednici u tri različite oblasti u okviru savezne države. Slično je i kod Mejna, s tim da je ukupna teritorija podeljena na dve jedinice, pa je ukupan broj elektora koje Mejn delegira – četiri.

Upravo je ovo i razlog zašto je moguće da pobednik u ukupnom zbiru glasova građana celih Sjedinjenih Američkih Država ne bude ujedno i izabrani predsednik. Ovakva situacija dešavala se nekoliko puta u istoriji, a najskorije se dogodila 2016. i 2000. kada su Donald Tramp i Džordž Buš Mlađi uprkos manjem broju osvojenih glasova od svojih demokratskih protivkandidata, osvajali veći broj elektora.

Šta su plave, crvene i kolebljive savezne države

Iako su dve vodeće partije u Americi često menjale svoje pozicije po određenim najznačajnijim političkim pitanjima kroz istoriju, trend koji je prisutan prethodnih 20-30 godina, uz pregled demografskih kretanja, dozvoljava nam da odmah unapred „znamo“ pobednika najvećeg broja saveznih država. Plave savezne države su one u kojima je sasvim izvesno da će pobedu odneti demokrate i tu spadaju Kalifornija, NJujork, Merilend, Ilinois, NJu Džerzi… Sa druge strane, crvene su one savezne države u kojima sigurne pobede odnose republikanci, a tu se svrstavaju Vajoming, Montana, Ajdaho, Severna i Južna Dakota,… Za 40-ak saveznih država već sada sa sigurnošću možemo reći da je pobednik izbora poznat i te elektorske glasove već sada možemo raspodeliti kako bismo proverili kome je koliko elektora potrebno za pobedu na izborima. Preostale savezne države, kolebljive, sving ili ljubičaste kako ljudi takođe vole da ih zovu, vrlo često su kroz istoriju menjale svoj pravac i glasale u jednom ciklusu za demokratu, u drugom za republikanca i obrnuto. Takođe, tu spadaju i one savezne države koje su nekada bile snažno uporište jedne partije, ali su ih demografska kretanja odvele u pravcu izjednačavanja odnosa snaga.

U najneizvesnije kolebljive savezne države u ovom ciklusu spadaju tri savezne države „rđavog pojasa“ – Pensilvanija, Viskonsin i Mičigen, zatim Arizona, Nevada, Džordžija i Severna Karolina. Osim njih, pojedini analitičari i istraživači neretko u kolebljive svrstavaju i savezne države poput Floride, Teksasa, Ohaja, Minesote, Virdžinije i NJu Hempšira, mada je malo verovatno da će ove savezne države ovog puta promeniti svoj dosadašnji pravac, iako dugoročno gledano partije svakako postaju sve više ujednačene u njima.

Sedam prethodno navedenih kolebljivih saveznih država bile su kolebljive i 2020. kada je Džo Bajden pobedio u šest od sedam, za razliku od 2016. kada je Hilari Klinton pobedila samo u Nevadi.

Kada analitičari govore da su izbori neizvesni, uglavnom misle na neizvesnost koja postoji u kolebljivim državama. Iako konačan rezultat prethodnih izbora na kojima je Džo Bajden pobedio sa 306 elektorskih glasova prema 232 koliko je na kraju osvojio Donald Tramp ne pokazuje da su izbori bili neizvesni, činjenica da je u Arizoni, Džordžiji i Viskonsinu Bajden pobedio sa svega 10 do 20 hiljada glasova razlike, govori u prilog da bi sa samo malo boljim performansom Trampa u ove tri savezne države ishod izbora bio egal – 269:269.

Upravo iz tog razloga, i danas kada se govori o veoma neizvesnim izborima i podjednakim mogućnostima da pobednik bude i Tramp, ali i Kamala Haris, to nužno ne znači da jedan od kandidata neće na kraju imati ubedljivu elektorsku pobedu, ali sasvim sigurno znači da će u sedam kolebljivih saveznih država do samog kraja brojanja glasova biti neizvesno.

Šta trenutno predviđaju ankete i izborni modeli

Pored standardnih metoda istraživanja javnog mnjenja, u SAD su izuzetno popularni i modeli predviđanja pobednika izbora koji na osnovu različitih varijabli, među kojima su svakako i istraživanja javnog mnjenja, ali i istorijsko glasanje, demografski trendovi, stanje ekonomije i slično, predviđaju ko će biti pobednik izbora. Kada su ovi izbori u pitanju, retki su modeli predviđanja koji daju više od 60% verovatnoće jednom kandidatu da ostvari pobedu u bilo kojoj od kolebljivih saveznih država, a istraživanja javnog mnjenja u istim saveznim državama, čak i kada daju prednost nekom od kandidata, ta prednost svakako bude manja od margine greške. Iz tog razloga sasvim je opravdano reći da Amerika dugo nije imala ovoliko ujednačenu trku pred same izbore.

Sama izborna kampanja bila je prepuna dešavanja koja se najčešće ne dogode ni u nekoliko izbornih ciklusa, a ne u samo jednom, pa smo tako u svega nekoliko nedelja imali dva pokušaja atentata na jednog od kandidata, izlazak jednog od kandidata i aktuelnog predsednika iz trke, prvu ne-belu ženu kandidata za predsednika i još mnogo drugih presedana.

U poslednjim danima kampanje sve oči uprte su u Pensilvaniju za koju se veruje da će biti „tipping point“. Ne samo što je najveća kolebljiva savezna država u smislu broja stanovnika, već vrlo često predstavlja i lakmus za Viskonsin i Mičigen. Malo je verovatno da će jedan kandidat pobediti u Pensilvaniji, a izgubiti u preostale dve savezne države „pojasa rđe“. Ukoliko u ove tri savezne države Kamala Haris pobedi, samim tim bi ona ujedno postala i pobednik izbora. Sa druge strane, ukoliko ne pobedi ni u jednoj od njih, sve su šanse da će Tramp biti pobednik izbora jer je malo verovatno da Haris pobedi u sve četiri preostale savezne države, što bi joj u tom slučaju bilo neophodno.

Ipak, na krilima Bajdenove pobede u Džordžiji i Arizoni, i tesne trke u Severnoj Karolini 2020. godine, Kamala Haris ima prostora da napadne Trampa i u „pojasu sunca“, kako se popularno naziva.

Koga podržavaju različite demografske grupe

Ukoliko bismo posmatrali glasanje po godinama – Kamala Haris je izbor mlađih birača, dok je Donald Tramp izbor onih starijih. Posebno se ističu mlađi od 30 godina koji, u zavisnosti od istraživanja koje gledamo, u skoro 60% slučajeva glasaju za Haris, kao i oni stariji od 60 godina kod kojih je sličan procenat podrške za Trampa.

Ako pogledamo unakrsnu tabulaciju po pitanju rase, belci, koji su većina društva, za oko 10% više podržavaju Trampa, dok je kod hispanoamerikanaca situacija postala relativno ujednačena što ranije nije bio slučaj jer su mahom glasali za demokratske kandidate. Kod afroamerikanaca je situacija još od Baraka Obame poprilično jasna – oko 80% ove populacije glasa za demokratskog kandidata.

Što se tiče obrazovanja, važi pravilo da što je osoba više obrazovana, veća je verovatnoća da podržava Kamalu Haris na ovim izborima. Kod osoba koje imaju najviše srednju školu završenu, razlika je oko 10% u korist Trampa, dok se postepeno ovaj procenat pomera u pravcu Kamale Haris sve do ljudi koji su završili postdiplomske studije gde je gotovo 2/3 opredeljenih na strani demokratskog kandidata.

Potpuno očekivano, za otprilike 10% je veća podrška Kamali Haris nego Donaldu Trampu među opredeljenim ženama, dok je Tramp u blagoj prednosti kada su u pitanju muškarci.

Koje teme dominiraju izbornom kampanjom

Kao i svuda u svetu, i Amerikanci su u kampanji najviše zainteresovani za ekonomske teme. Iako način postavljanja pitanja dovodi do različitih rezultata kod različitih istraživača, pitanje poslova, inflacije, cena i plata svakako uvek završava kao najvažnija tema za birače. Nakon toga, značaj drugih tema značajno se razlikuje prema demografskoj i ideološkoj strukturi.

Za republikance i konzervativce pitanje imigracije predstavlja jedno od ključnih na ovim izborima, a to i ne treba da čudi jer je ova tema jedna od najlakših za napad demokratskog kandidata. Trampova kampanja pametno je uvidela da po ovom pitanju postoji prostor za napad na demokrate i ujedno iskoristila priliku da ovu temu lansira među najpopularnije kod svojih birača.

Sa druge strane, za demokrate i liberale, tema abortusa je, primera radi, značajno više na lestvici važnih tema nego kod republikanaca. To je tema na kojoj je Kamala Haris od ulaska u trku pokušavala da poentira i evidentno uspela da ovu temu učini značajnom među svojim biračima. S obzirom na različite izjave koje su Tramp i njegovi saradnici uključujući i potpredsedničkog kandidata Vensa imali po pitanju abortusa prethodnih godina, demokratski stratezi su imali prostora da na ovoj temi poentiraju.

Osim pomenutih, naravno da se kao ključne teme ističu i očuvanje demokratije, spoljna politika, oružje i bezbednost. Međutim, kod ovih tema ne postoji značajna razlika u krajnjoj poruci kandidata – i Haris i Tramp žele da se demokratija očuva i optužuju drugu stranu da radi na uništavanju demokrateije, i jedan i drugi kandidat podržavaju u manjoj ili većoj meri Ukrajinu u sukobu protiv Rusije, odnosno Izrael u sukobu na Bliskom Istoku. Isto tako, oba kandidata stoje na sličnim pozicijama i kada su u pitanju oružje i bezbednost.

Kako izbor potpredsednika utiče na izbore

Čini se da je strategija obe partije na ovim izborima bila slična – za potpredsednika ćemo birati manje poznate ličnosti na nacionalnom nivou, koje pritom dolaze iz saveznih država koje ne spadaju u red kolebljivih, ali spadaju u prvi krug izvan kolebljivih. Tako su kandidati za potpredsednike postali Džej-Di Vens, senator iz Ohaja u slučaju Donalda Trampa, odnosno Tim Volc, guverner Minesote u slučaju Kamale Haris.

Iako je u obe partije izbor bio pomalo iznenađujući za širu javnost, svi kandidati koji su se nalazili u domenu realnih prošli su kroz proces „vettinga“, što bi se moglo prevesti kao procena sposobnosti i rizika. Na osnovu svih parametara koje su obe partije uzele u obzir, uprkos možda većoj prepoznatljivosti i popularnosti nekih drugih kandidata, pogotovo onih koji dolaze iz kolebljivih saveznih država, Volc i Vens su se izdvojili po nekim drugim karakteristikama. Kada je u pitanju procena u kojoj meri kandidati za potpredsednika pomažu predsedničkim kandidatima u izbornoj trci, procene su da se njihova najveća snaga oseća u saveznim državama iz kojih dolaze, gde uglavnom povećavaju podršku svojih kandidata za oko 3% u proseku.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.