„Kamala Haris bi mogla da razotkrije Trampove zločine i da ga izludi“: Spoljno-politički komentator u analizi za Gardijan

Mogao je da dozvoli svom tvrdoglavom irskom srcu da upravlja njegovom sedom glavom Jenkija. Ali na kraju je Bajden, star i bolestan, hrabro učinio pravu i časnu stvar, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentaor Observera, u analizi za Gardijan.

Upoređivanje odlazećeg američkog lidera sa „Tan of Kovdor“ (titula u škotskom plemstvu) je ipak rizično.

Iznenadna smrt ovog drugog otvorila je put još većoj tragediji, što dobro znaju oni koji izučavaju Magbeta (kralj od Škotske) i spornih naslednika.

Da li Kamala Haris, Bajdenova izabrana naslednica, može da se uzdigne iz pepela izgorelog predsedništva, veliko je pitanje u ovom trenutku.

Nikada u modernim vremenima Ovalna kancelarija – najveći, najneverovatniji posao na svetu – nije bila toliko spremna da se uhvati u koštasc sa svime i to nekoliko frenetičnih nedelja do kraja.

Krajnji rok je 19. avgust, kada se u Čikagu otvara nacionalna konvencija Demokratske stranke.

Četvrtak, 22. avgust je dan kada kandidat mora da održi govor o prihvatanju. Posle toga, nema povratka, nema vremena za razmišljanje.

Od tada do dana izbora 5. novembra, to će biti sveobuhvatni rat, borba do političke smrti sa ekstremnim republikancima na verovatno najkonsekventnijim izborima od kada je Džon Kenedi za dlaku pobedio Ričarda Niksona 1960.

Hoće li Haris dobiti odobrenje svoje stranke ili će se suočiti sa štetnom unutrašnjom konkurencijom?

Ona ima velike prednosti. Potpredsednica je od 2021. i može da računa na priznavanje imena širom zemlje – za razliku od Trampovog krajnje desničarskog belog nacionaliste, zasluženo opskurnog Džej Di Vensa.

Ona ima crne i azijsko-američke korene, potencijalni plus kod manjinskih glasača. Ona je prva žena koja je bila potpredsednica. A sa 59 godina ona definitivno nije Džo Bajden.

Pre nego što se pridružila Beloj kući, Haris je bila cenjena tužiteljka i senatorka iz Kalifornije. Na funkciji, stekla je reputaciju, među onima koji žele da traže, za zalaganje za ženska prava, obrazovanje i klimatske akcije – i za borbu protiv republikanskih šema za suzbijanje glasača.

Protivnici je potcenjuju i ismevaju. Ali primila je teške udarce i nastavila da ide. I mogla bi da nasledi ratni kovčeg kampanje Bajden-Haris od 100 miliona dolara.

Za nezavisne i neodlučne birače SAD, Haris, što je ključno, takođe nije Donald Tramp.

Umesto sukoba između dva mrzovoljna starca, koji se tuku krvavo poput mrzovoljnih vitezova Monti Pajtona, uskoro bi se mogao ponuditi novi izbor – u smislu ličnosti, energije, politike, tona, verodostojnosti i moralnog integriteta.

To je izbor koji bi mogao doneti generacijski skok. U januaru sledeće godine, moguće je da će svanuti novo, mlađe jutro u SAD.

Ipak, ne bi bilo dobro da se zanesete. U ovom trenutku niko ne zna da li će jedna ili nekoliko drugih visokih demokrata koje se pominju kao moguća zamena za Bajdena baciti svoje kape u ring.

Među njima su guverneri država – Grečen Vitmer iz Mičigena, Džoš Šapiro iz Pensilvanije i Gevin Njusom iz Kalifornije.

Zatim, tu su Pit Butidžidž, bivši sekretar za saobraćaj, senatorka Ejmi Klobučar iz Minesote i senator Kori Buker iz Nju Džersija.

Neki čak govore o revanšu Hilari Klinton i Donalda Trampa, mada nadamo se da samo pokušavaju da uplaše ljude. Ipak, razmislite o ovome: kakve su sada šanse za prvu kartu za sve žene?

Još uvek nije jasno kako će biti izabran Bajdenov naslednik.

Činjenica da je predsednik podržao Haris imaće značajnu težinu kod umerenih stranaka. Takozvana progresivna levica – ljudi kao što je kongresmenka Aleksandrija Okasio-Kortez – možda imaju različite ideje.

Bajden je, udaljavajući se, odmah prikupio politički kapital da bi dodao onom akumuliranom tokom relativno uspešnog domaćeg predsedavanja. Biće teško uskratiti mu izbor – a Harisovi potencijalni rivali će biti posmatrani kao agenti podele.

Sa ogromnim brojem predanih delegata na konvencijama koje je stekao tokom prvenstvene sezone, da li bi Bajden jednostavno mogao da dostavi nominaciju Harisu?

Ne. Sada se on ne kandiduje, ti delegati mogu slobodno da glasaju za koga žele.

Ako se proces nekontrolisano rasplete u jednomesečno takmičenje u popularnosti, u kojem se rivalski kandidati takmiče da iznesu svoje argumente, izbor kandidata bi se mogao svesti na grickanje noktiju, glasanje u poslednjem trenutku ili seriju eliminacionih glasova na Čikaškoj konvenciji.

Kakav bi to bio izvanredan, zadivljujući spektakl u udarnom terminu. Čak i ako Haris bude konačno izabrana aklamacijom, kakva bi to mogla biti vežba koja izaziva strahopoštovanje u otvorenoj demokratiji u realnom vremenu.

I kako je to krajnje zastrašujuće za Trampa i njegove republikanske lažljivce, blatnjače, kablovske mapetovce i anketare. Čitava nacija, odnosno ceo demokratski svet, fiksirao bi se na dramu, bio bi prisutan, u vrlo realnom smislu, stvaranju.

Iz raspadnutih ruševina Bajdenovog predsedništva može se pojaviti novi lider, novi šampion američkih vrednosti, protivotrov i lek za Trampa i trampizam.

Stari (ima 78) već pljuje krv iz svog golfa. Uprkos njegovim uvredama, on zna da će novi kandidat biti bolje opremljen da ga pozove na odgovornost, razotkrije njegove zločine, saseče njegove laži, odbaci ga. Uz sreću, to će ga potpuno izluditi.

Ono što se dogodilo u nedelju uveče bila je lična politička tragedija. Bila je to lekcija o nepostojanosti moći.

To je pokazalo kako se u zdravoj demokratiji naizgled neprikosnoveni lideri mogu spustiti na nisko. Ali to je bio i trenutak ogromne nade, obnove, oživljavanja.

Ono što je počelo da izgleda zastrašujuće neizbežno – povratak Trampa i njegovog odbojnog brenda ljupkog, egocentričnog autoritarizma koji izaziva podele – odjednom uopšte nije neizbežno.

Usred anksioznosti i tuge, olakšanje je opipljivo. Adrenalin teče iznova. Sada neka bitka zaista počne.

Hvala ti, Džo. Pobedili ste pandemiju, vodili ste oporavak, proširili ste zdravstvenu zaštitu, otvorili radna mesta i pokazali put prema klimatskoj krizi.

Pogrešili ste u Gazi i Avganistanu, previše oprezni u Ukrajini. Ali vi ste bili pristojan čovek i, uglavnom, dobar predsednik za SAD i svet.

Zbog svega ovoga i više ostaćete zahvalno zapamćeni. Ali odlazak je najbolja stvar koju ste ikada uradili, zaključuje Tisdal.