Kamere su svuda oko nas

Softver prvo pokušava da detektuje lica na postavljenoj fotografiji, a za svako lice Facebook pravi „popis“ tj. matematičko predstavljanje lica osobe na fotografiji. Ovi podaci se onda proveravaju sa onima koji se nalaze u arhivi kako bi se prepoznalo lice korisnika. Ova opcija nije dostupna u Kanadi i EU, jer imaju stroge zakone o privatnosti, a u Srbiji postoji mogućnost da se isključi. Google, Microsoft, Apple i druge kompanije imaju ugrađene aplikacije za kompilaciju albuma ljudi koji se druže.

Uz pomoć sistema za prepoznavanje lica lako se proverava ko ste. Potrebno je da potvrdite svoj identitet za bankovni transfer novca? Samo pogledajte u kameru. I u Srbiji je nedavno omogućeno plaćanje računa sistemom „prepoznavanja lica“, a prema izjavi guvernerke NBS Jorgovanke Tabaković „građani će sada moći da uspostavljaju poslovni odnos sa bankom, ne odlazeći u banku“. U upotrebi su i video zvona na ulazima zgrada ili kapijama kuća koja će uslikati posetioca iako nismo kod kuće. Tehnike prepoznavanja lica se koriste i da se otkriju nestale osobe ili uhvate (ne)radnici koji vrdaju dok satima koje provode u kancelariji.

Uređaji koje koristi tehnika za prepoznavanje lica sve češće se montiraju na javnim mestima, a posebna pažnja se posvećuje tome da budu što manje uočljivi za ljude čija se lica skeniraju. Ovakav sistem je primenjen u jednom delu Londona i pokriva celu opštinu, u kojoj stanuje veliki broj građana muslimanske veroispovesti, Afrikanaca i Azijata. Sve ovo otvara pitanja privatnosti i postavljanja granica preko kojih sistemi nadzora ne bi trebalo da idu.

Stručnjaci ukazuju da sve ovo zvuči prilično kao u Velikom bratu i postavljaju pitanje da li su tehnike prepoznavanja lica sredstvo za praćenje? Odgovor je potvrdan ako se ima u vidu da se u Kini tehnika za prepoznavanje lica koristi za rasno profilisanje, praćenje i kontrolu Ujgurskih muslimana, zbog čega su vlasti dobile osudu za ovu „sramotnu praksu“. Kamere su, takođe, uočljive i na uličnim prelazima kako bi se hvatali oni koji prelaze ulicu mimo pravila, kamere „proveravaju“ učenike na školskim kapijama, i prate njihove izraze tokom predavanja lekcija kako bi uvideli da li učenik obraća pažnju ili je dekoncentrisan.

Rusija je takođe prihvatila ovu tehnologiju. U Moskvi, video kamere skeniraju ulice zbog „ljudi od interesa“, a planovi su da se policija opremi naočarima koje „prepoznaju lica“, poput kineskih kolega koji od 2018. koriste specijalne naočare koje imaju tehnologiju za prepoznavanje lica.

Bilo je izveštaja da Izrael koristi tehnologiju za prepoznavanje lica za tajno praćenje Palestinaca duboko unutar Zapadne obale. U međuvremenu, u Britaniji, policijske snage Metropoliten i Južnog Velsa testirale su tehnologiju prepoznavanja lica na gradskim ulicama, komemoracijama i muzičkim festivalima. Pop pevačica Tejlor Svift je čak instalirala ovakvu tehnologiju na koncertu u Kaliforniji kako bi „uklonila“ eventualne neželjene goste.

Prodavnice sve češće instaliraju ovakve tehnologiju kako bi odvratile i uhvatile lopove. Naredne godine ova tehnika će debitovati i na Olimpijadi u Tokiju.

Tokom protekle decenije, sistemi za prepoznavanje lica su postavljeni svuda, a podaci prikupljeni od njih pomogli su kompanijama da usavrše svoju tehnologiju. Naučnici i inženjeri konstantno rade na tome da tačnost tehnike prepoznavanja lica podignu na viši nivo, iako im je, kako kažu, cilj otežan zbog načina funkcionisanja dvodimenzionalnih sistema, za koje pojedini tvrde da treba da ode u zaborav. Pojedini aerodromi koji su testirali ovakvu opremu bili su prinuđeni da je vrate, žaleći se da je stepen grešaka preveliki da bi uređaji uopšte ispunili svoju svrhu.

Nameće se pitanje da li će moćniji računari s bržim procesorima povećati tačnost, ili programeri moraju više da rade da bi napravili bolji softver, ili je dvodimenzionalna tehnika prepoznavanja lica na slepom koloseku? Odgovor možda leži u novoj generaciji uređaja i softvera koji svoj rad baziraju na trodimenzionalnoj tehnologiji. Ovakvi sistemi počinju da se primenjuju u sve većoj meri, ali je njihovo širenje nešto sporije zbog više cene, ukazuju ljudi iz struke.

Istraživanja američkog Nacionalnog instituta za standarde i tehnologiju (Nist) otkrili su da su između 2014. i 2018. sistemi prepoznavanja lica postajali 20 puta bolji u pronalaženju podudaranja u bazi podataka sa 12 miliona portretnih fotografija. Stopa nepodudaranja pala je sa četiri na 0,2 odsto tokom perioda, što je ogroman dobitak u tačnosti. Ali, ovako sjajne performanse zavise od idealnih uslova: gde se oštar i jasan snimak nepoznate osobe proverava sa bazom podataka drugih visokokvalitetnih fotografija. U stvarnom svetu slike mogu biti zamagljene ili slabo osvetljene, ljudi skidaju pogled s kamere, mogu imati šal preko lica ili biti puno stariji nego na referentnoj fotografiji. Svi imaju tendenciju da smanje tačnost.

U Sjedinjenim Državama, policija obično koristi tehnike prepoznavanje lica da bi pretražila CCTV snimke za osumnjičene, umesto da skenira žive ljude. Izveštaj Džordžtaun Centra za privatnost i tehnologiju iz 2016. pokazao je da se fotografije polovine Amerikanaca nalaze u policijskim bazama za prepoznavanje lica, što znači da algoritmi biraju osumnjičene od virtuelnih 117 miliona građana koji nisu na listi osumnjičenih tj. ne krše zakon.

Kada je reč o zakonskim utemeljenjima tehnike prepoznavanja lica, na primer, u Velikoj Britaniji ne postoji zakon koji policiji daje ovlašćenje da koristi prepoznavanje lica. Kako je Pol Vajls, komesar za biometriju, kazao situacija je prilično haotična imajući u vidu da policija ima slobodu da odlučuje gde i kada je prikladno koristiti tehniku prepoznavanje lica i šta se događa sa slikama koje kamere snimaju.

Druga oblast koja je sporna jesu „liste za nadzor“. Uprkos odluci britanskog Vrhovnog suda iz 2012. da je zadržavanje slika nevinih ljudi nezakonito, policija poseduje bazu podataka od 20 miliona ljudi, od kojih mnogi nikada nisu bili osuđeni za krivično delo, tvrde tamošnji zvaničnici. U SAD situacija nije mnogo bolja. Samo pet država ima zakone koji se tiču upotrebe tehnike prepoznavanja lica od strane organa za sprovođenje zakona. Ipak, manjkavosti zakona ogledaju se u tome da dok policija u Sijetlu i San Francisku zabranjuju tehniku prepoznavanja lica, recimo policijska kancelarija okruga Marikop u Arizoni, postavila je fotografije i vozačke dozvole svakog stanovnika Hondurasa sa svog spiska lica koja se prate.

Inače, San Francisko je maja ove godine prvi zabranio korišćenje tehnologije prepoznavanja lica, koju više ne mogu da koriste saobraćajna policija i nadležni za sprovođenje zakona. Protivnici ovakve odluke kažu da je ovim potezom ugrožena sigurnost ljudi i da će se stopa kriminala povećati.

Nasuprot tome, pristalice odluke kažu da je tehnologija puna nedostataka, te da je nepouzdana i da se uz pomoć nje nepotrebno krši privatnost i sloboda ljudi. Sistem je sklon greškama, posebno kada se radi o ženama ili muškarcima koji imaju tamniju boju kože, kažu u obrazloženju.

Organizacija za zaštitu ljudskih prava Liberti pozvala je na potpunu zabranu sistema za prepoznavanje lica na javnim mestima, tvrdeći, pre svega, da narušava privatnost. Grupa je pokrenula sudski postupak protiv policije Južnog Velsa zbog upotrebe te tehnologije. Britanski Univerzitet u Eseksu na osnovu nezavisne istrage ustanovio je da su ljudi greškom zaustavljani i upozoravani na „nadzor“ te da se tehnologija koristi za praćenje ljudi koje sudovi i ne traže. Stoga je sama tehnika, zaključuje se u njihovom izveštaju, verovatno kršenje zakona o ljudskim pravima.

Biometrijska metoda

Tehnologija prepoznavanja lica doživljava ekspanziju zahvaljujući mogućnostima savremenog hardvera, a služi za automatsko prepoznavanje i identifikaciju osoba na osnovu digitalnih slika njihovih lica. Sistem ovo postiže tako što unetu sliku upoređuje sa slikama u bazi podataka. Sistem računarskog prepoznavanja lica spada u biometrijske metode, poput elektronskog skeniranja otisaka prstiju ili zenice oka, a u nekim slučajevima zbog potrebe za većim stepenom tačnosti skeniranje lica može da se kombinuje s ove dve metode.