Kažem „Nemačka“ – mislim NATO

Tu realnost potrebno je da uzmemo ozbiljno. Amerika treba da to uzme za ozbiljno“. Gledano iz evropskog ugla, ovo predstavlja životnu pretnju. Evropske zemlje oslanjaju se na nastavak američkog doprinosa u bezbednosti kontinenta i vođstva. Američko vođstvo skoro da je nestalo, a dalje američko učešće u evropskoj odbrani pod velikim je znakom pitanja. Za Evropu, saznanje da sada živi u novoj eri „nadmetanja velikih sila“ nije samo problem odnosa sa nepredvidljivim američkim predsednikom, nego je to pitanje opstanka.

Tramp je za veoma kratko vreme uspeo da zaokrene američku spoljnu politiku, koja je 70 godina afirmisala strategiju „zapadne hemisfere“ u kojoj je Evropa bila ključna za američku bezbednost. Vašington sada u Evropi vidi takmaca, a ne saveznika, nastojeći da izvuče evropske države ispod „evropskog kišobrana“ i sklapa bilateralne ugovore, onako kako je to ponudio francuskom predsedniku Makronu ili kao što zahteva od Velike Britanije da u verziji „tvrdog Bregzita“, sklopi sporazum o slobodnoj trgovini sa SAD, a ne sa EU. U svim ovim pregovorima, razume se, svaki evropski partner pojedinačno uzevši, neravnopravan je sa SAD.

Ključna zemlja „geopolitičkog nadmetanja“ na evropskom tlu, kako je tu utakmicu krstio Mičel, kao i mnogo decenije ranije, od kraja Drugog svetskog rata, jeste Nemačka. Na nedavnoj evropskoj turneji, američki predsednik nedvosmisleno je upravo Nemačku uzeo na zub.

„NATO is US – in, Soviet Union – out, Germany – down“ (NATO je Amerika unutra, Sovjetski Savez napolju, a Nemačku dole“), rekao je prilikom osnivanja severnoatlantske alijanse britanski lord Hestings Ismej. Sada Tramp traži da Nemačka podigne glavu. Još više, kada se kaže „Nemačka“, treba da se razume da je reč o NATO.

Nemačka je bila ključna tema geopolitičke rasprave pre tri decenije, kada se okončavao hladni rat. Tada su u nebrojenim prilikama, zapadni i američki zvaničnici garantovali Sovjetskom Savezu da NATO neće krenuti „ni inč dalje na istok“, kako se izrazio državni sekretar DŽems Bejker. Stub opstanka NATO u Evropi, koje su pomoću kog su SAD kontrolisale Evropu, bila je Nemačka. Bez Nemačke, NATO nikada ne bi postojao, niti bi bio zamisliv.

Amerikanci se, upadljivo je, suočavaju s brojnim problemima u Aziji, tako da sada jedan savez u Evropi koji je zavisan od Amerike, jednostavno više ne zadovoljava američke strateške potrebe. Trampovi komentari o Crnoj Gori pokazali su da SAD sve više vide NATO kao potencijalnu prepreku. Kada je Crna Gora u junu 2017. primljena u NATO, SAD su postale legalno obavezne da garantuju bezbednost jednoj zemlji u nestabilnom regionu. To je obaveza svake članice NATO, ali je jasno da bi SAD snosile većinu troškova. Imajući u vidu sve ostale interese SAD, u raspravi koja se ovim povodom razvila, ukazano je da nije mudro imati ugovorne obaveze prema Balkanu, a ostatak Evrope, Nemačka posebno, ne bi bio u stanju da ispuni svoje ugovorne obaveze. Svaki američki poziv za korekcijom, Evropa doživljava kao američko odustajanje od učešća u evropskoj bezbednosti.

Ovakav raskorak ostavlja otvorenim pitanje da li su SAD i Nemačka strateški potrebni jedni drugima. Amerika traži Nemačku koja bi doprinosila rešavanju američkih strateških problema, ali Nemačkoj nije potreban takav rizik. Tramp ne želi da SAD garantuju nemačku bezbednost bez recipročnog uzvraćanja s nemačke strane. On želi Nemačku kao strateškog partnera koji pomaže globalno SAD i da raspolaže vojnom snagom da to čini. To, međutim, ne izgleda da je u nemačkom interesu.

Trampovi zahtevi za naoružanom Evropom, pod šlemom i u oklopu, korenito su suprotni samoj ideji Evropske unije kao mirovnog projekta evropskog ujedinjenja. U nemačkoj kulturi posle Drugog svetskog rata, mir i razoružanje su vrhunske vrednosti. Brojni mirovni pokreti kao i stranka „zelenih“ nastali su iz protivljenja instaliranju američkih krstarećih raketa na nemačkom tlu i nuklearnom naoružanju. Nemački hladnoratovski političari savršeno su razumeli da je ujedinjenje Nemačke bilo mogućno samo kao mirovni projekat.

Posle iskustva Drugog svetskog rata i poluvekovnog trajanja Evropske unije, naoružana i ratoborna Nemačka, čak i po američkom zahtevu, teško da bi bila mogućna. Sami Nemci su ukazali da će oni koji danas podstiču nemačko naoružavanje, sutra da osude nemački militarizam. Takva Nemačka ne bi bila od koristi ni evropskom miru, niti evropskom blagostanju. Pacifistička Nemačka oslonac je današnje Evrope i od nje se očekuje da to i ostane.