Kejsi Mišel: Zapad mora težiti dekolonizaciji Rusije

I kao što smo videli u Ukrajini, Rusija je spremna da pribegne ratu da bi ponovo osvojila regione koje smatra svojim zakonitim posedom.

Tokom i nakon raspada Sovjetskog Saveza, kada je ruska imperija dosegla svoj moderni najniži nivo, Sjedinjene Države su odbile da zaštite tek stečenu nezavisnost više postsovjetskih država, navodeći kao razlog bojazan da će poniziti Moskvu.

Ohrabrena nevoljnošću Zapada, Moskva je počela da vraća zemlje koje je izgubila.

Sada je ruski revanšizam – potpomognut našim nemarom i širim nepoznavanjem istorije ruskog imperijalizma – oživeo mogućnost nuklearnog sukoba i podstakao najgoru bezbednosnu krizu koju je svet video poslednjih decenija.

Jednom kada Ukrajina odbije pokušaj Rusije da je ponovo kolonizuje, Zapad mora podržati punu slobodu za ruske imperijalne podanike.

SAD su ranije imale priliku da razmontiraju rusko carstvo.

U septembru 1991, dok se Sovjetski Savez raspadao, predsednik Džordž Buš Stariji je sazvao Savet za nacionalnu bezbednost.

Uoči sastanka, Bela kuća je delovala nesigurno kako da se nosi sa supersilom koja se raspala.

Neki od Bušovih najbližih savetnika su čak pozvali na pokušaje da se Sovjetski Savez sačuva.

Tadašnji sekretar odbrane Dik Čejni nije bio jedan od njih.

“I dalje bismo mogli da dobijemo autoritarni režim u Rusiji“, upozorio je on tokom sastanka. “Zabrinut sam da za godinu ili više, ako se stvari pogoršaju, kako možemo da odgovorimo da nismo uradili više”.

Njegov krajnji cilj je bio jasan: kako je kasnije napisao zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost Robert Gejts, Čejni je “želeo da vidi raspad ne samo Sovjetskog Saveza i ruskog carstva, već i same Rusije, tako da nikada više ne bi mogla da bude pretnja ostatku sveta.“

Buš se bunio. Umesto da ubrza raspad Sovjetskog Saveza, on je pokušao da izbegne antagonizaciju Moskve, čak i kada je administracija predsednika Borisa Jeljcina počela da gura antiukrajinski animus koji Putin sada oličava.

Godinama – dok se Rusija stabilizovala i na kraju napredovala, i dok je Čejni kreirao neke od najpogubnijih američkih spoljnopolitičkih odluka poslednjih decenija – mnogi su verovali da je Buš izabrao bolju strategiju. Armagedon je, kako je to izrazio jedan istoričar, izbegnut.

Godine 2022, dok Putin pokušava da obnovi Rusko carstvo bacajući leševe širom Ukrajine, Bušova pozicija deluje kratkovido.

On i američki kreatori politike posle njega nisu uspeli da spoznaju kraj Sovjetskog Saveza onakav kakav je bio: ne samo poraz komunizma, već poraz kolonijalizma.

Umesto da uguše imperijalne težnje Rusije kada su imali priliku, Buš i njegovi naslednici su jednostavno gledali i nadali se najboljem. Kao što je kasnije rekao Bušov savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skoukroft o raspadu Sovjetskog Saveza: “Na kraju, uopšte nismo zauzeli nikakav stav. Jednostavno puštamo da se stvari dese.”

Nemamo više taj luksuz. Zapad mora da dovrši projekat koji je započeo 1991. Mora težiti potpunoj dekolonizaciji Rusije.

Mnoge bivše kolonije Rusije, uključujući države kao što su Azerbejdžan, Uzbekistan, Kazahstan i Jermenija, uspele su da postignu i održe nezavisnost nakon pada SSSR-a, ali samo nezavisnost Ukrajine postala je opsesija za Putina. Nije teško shvatiti zašto.

Naoružavajući Rusiju na svakom koraku, Ukrajina se pojavila kao najveća prepreka naporima Kremlja da ponovo konsoliduje svoju imperiju i poništi pokrete za nezavisnost ranih 1990-ih.

Nije svaka od kolonija Kremlja bila toliko uspešna u postizanju nezavisnosti tih godina. Veliki broj nacija – “autonomnih republika“ u ruskom jeziku – nikada nisu izbegle kontroli Kremlja. Za mnoge je proces dekolonizacije bio tek na pola puta.

Čečenija je, na primer, pretrpela višestruke užasne ratove nakon proglašenja nezavisnosti ranih 1990-ih. Ipak, kada se čečensko rukovodstvo obratilo Zapadu za pomoć, američki zvaničnici su gledali na drugu stranu.

Umesto da posmatraju mesta kao što je Čečenija kao nacije kolonizovane diktaturom u Moskvi, zapadni zvaničnici su ih jednostavno videli kao produžetke same Rusije.

Umesto da prizna borbu Čečena kao deo globalnog pritiska ka dekolonizaciji, američki predsednik Bil Klinton ih je uporedio sa Konfederacijom i podržao Jeljcina uprkos njegovoj brutalnosti.

Kako je rekao bivši ruski premijer Jegor Gajdar, zapadni pritisak mogao je da spreči nasilje u Čečeniji. Analitičari se slažu.

Nažalost, Vašington je sedeo skrštenih ruku, a Grozni je bio sravljen sa zemljom.

Priča o Čečeniji je jedna od mnogih. Država za državom -Karelija, Komija, Saha (Jakutija), Baškortostan, Čuvašija, Kalmikija, Udmurtija i mnogi drugi – polagali su suverenitet dok se sovjetsko carstvo raspadalo oko njih. Čak su i regioni koje je Kremlj vekovima kolonizovao gurali za nezavisnost.

Na referendumu 1992. u Tatarstanu, skoro dve trećine stanovništva glasalo je za suverenitet, iako su sovjetske vlasti povukle granice republike kako bi isključile oko 75 odsto tatarskog stanovništva.

Kako su pisali izborni posmatrači, republika je bila motivisana “višegodišnjom skrivenom ogorčenosti“ protiv ruskog kolonijalizma i videla je “ogromnu podršku“ referendumu u etnički tatarskim regionima.

Umesto da podupiru ove države u razvoju, SAD su dale prednost stabilnosti. Vašington se plašio da bi bilo kakva nestabilnost u regionu mogla dovesti do toga da rusko nuklearno i biološko oružje padne u pogrešne ruke.

Administracija za administracijom je pravila istu grešku.

Nažalost, Vašington je sedeo skrštenih ruku, a Grozni je bio sravljen sa zemljom

U svom govoru “Pileći Kijev“, Džordž Buš Stariji je upozorio ukrajinske separatiste na “samoubilački nacionalizam“ (koji su ukrajinski separatisti odmah ignorisali). Bil Klinton je zadržao svoj prijateljski odnos sa Jeljcinom dok su ruske snage masovno klale Čečene.

Džordž Buš Mlađi je zauzeo pristup učvršćivanju Putinovog režima, čak i kada su ruske snage ulazile u Gruziju. Politika “resetovanja” Baraka Obame postavila je scenu za Putinovu početnu invaziju na Ukrajinu 2014. Donald Tramp se ulagivao Putinu i podredio interese Ukrajine svojoj potrazi za domaćom političkom dobiti.

Rezultat: Čečenijom i dalje dominira despot koga je imenovao Kremlj.

Svaki pokušaj suvereniteta Tatarstana gušio je Putin. Moskva je marširala dalje i dalje, vraćajući nacije koje su očajnički želele da pobegnu iz njenog zagrljaja. U Ukrajini vidimo istu priču. Malo je verovatno da će Moskva stati na tome.

Rusija nije jedina nacija koja nije uspela da se pozabavi svojim nasleđem kolonizacije.

Kina trenutno nadgleda najveći sistem koncentracionih logora koji je svet video od Holokausta, posvećen eliminisanju Ujgura.

I veliki deo SAD-a još uvek odbija da posmatra svoju sopstvenu istoriju kao istoriju imperijalnog osvajanja, od očeva osnivača koji su zauzeli domorodačke zemlje do stalnog kolonijalnog statusa mesta kao što je Portoriko.

Ali Rusija  i, preciznije, ruski imperijalizam – predstavlja najhitniju pretnju međunarodnoj bezbednosti. Sada dolazi na snagu nacrt zakona kojim se Moskvi dozvoljava da zadrži svoje carstvo, bez ikakvog obračuna sa svojom kolonijalnom istorijom.

Dekolonizacija Rusije ne bi nužno zahtevala njeno potpuno demontiranje, kao što je Čejni predložio. Guranje ka dekolonizaciji bi se umesto toga moglo fokusirati na to da vrsta demokratskog federalizma obećanog u ruskom ustavu bude više od praznog obećanja.

To bi značilo da se obezbedi da svi građani Rusije, bez obzira na region, konačno dobiju pravo glasa u izboru svojih lidera.

“Koliko god je dekolonizacija Rusije važna za teritorije koje je ranije okupirala, ponovna obrada njene istorije je takođe ključna za opstanak Rusije u njenim sadašnjim granicama“, nedavno su napisali naučnici Botakoz Kasimbekova i Erika Marat.

Međutim, sve dok moskovsko carstvo ne bude srušeno, region – i svet – neće biti bezbedni. Neće ni Rusija. Evropa će ostati nestabilna, a Ukrajinci i Rusi i svi kolonizovani narodi primorani da se bore protiv Kremlja do smrti.

“Ne postoji način da Rusija krene napred sa Putinom i ne postoji način da Rusija krene napred ako se ne pozabavi svojom imperijalnom prošlošću i sadašnjošću“, nedavno je tvitovao analitičar Anton Barbašin. “Odustanite od imperije i pokušajte da napredujete ili se zadržite na ovome i nastavite da degradirate”.

Rusija je pokrenula najveći rat koji je svet video poslednjih decenija, a sve u službi imperije. Da bi se izbegao rizik od daljih ratova i besmislenijeg krvoprolića, Kremlj mora da izgubi imperiju koju još uvek zadržava. Projekat ruske dekolonizacije mora konačno da se završi.