Foto: Betaphoto (AP Photo/Fatima Shbair)„I oni imaju žrtve, imaju i zarobljenike i imaju majke koje plaču… Hajde da se pomirimo“. Nije liberalni mirotvorac koji govori iz bezbednog Londona ili Vašingtona, već Jakov Argamani, čiju je ćerku Nou Hamas uzeo za taoca na muzičkom festivalu u blizini Reima na granici Izraela sa Gazom.
Nadam se da nikada neću morati da se suočim sa mukom koja sada obuzima Jakova Argamanija. Ali ako se nađem na tako mračnom mestu nadam se da ću posedovati samo deo njegove ljudskosti i moralne jasnoće, piše za Gardijan Kenan Malik, kolumnista Observera.
Ono što Argamanijeve komentare čini tako zapanjujućim nije samo dubina njegove empatije, posebno sa mesta gde bi želja za osvetom bila tako razumljiva, već i kontrast u odnosu na toliko komentara tokom protekle nedelje.
Mnogi su slavili ubilačke akcije Hamasovih naoružanih napadača. I mnogi su, čak i ako su se uzdržali od radovanja, pokušali da opravdaju te postupke. Morate staviti Hamasove akcije u kontekst, tvrde oni, da biste ih posmatrali kao deo duge borbe Palestinaca za sopstvenu državu i kao proizvod represije sa kojom su se suočili.
Da, palestinsko nasilje ima istorijski kontekst, a Palestinci i dalje pate od izraelske represije. Ne postoji, međutim, kontekst u kome masovno ubistvo više od 260 ljudi na muzičkom rejvu ili masakr u kibucu nije ni blizu opravdanja, a kamoli da predstavlja povod za radost.
Varvarski napadi Hamasa ne mogu se shvatiti ni kao neizbežni proizvod istorije ugnjetavanja, a još manje kao aspekt palestinskog otpora. To su bila dela antisemitske, teokratske organizacije odvojene od moralnih i političkih okvira koji su rukovodili tradicionalnim oslobodilačkim pokretima.
Kao i kod drugih džihadističkih grupa, teror je postao sam sebi cilj.
Sugerisati da takvo kasapljenje predstavlja palestinsku borbu znači omalovažavati palestinski narod i njegovu borbu za slobodu i prava, posmatrati ga na isti način kao i oni izraelski političari i zapadni komentatori koji govore o „životinjama“ i „divljacima“.
Bilo je palestinskih lidera i pristalica, koji su žalili zbog pokvarenosti tih dela. Hamas predstavlja izdaju palestinskih nada, kao i pretnju Jevrejima.
Osuđivanje Hamasa, njegove politike i delovanja, međutim, nije isto što i podržavanje izraelske politike. Izrael je prekinuo snabdevanje Gaze strujom, vodom, hranom i medicinskim sredstvima, započeo masovno, neselektivno bombardovanje i verovatna je i kopnena invazija. Ako priče o ubistvima Hamasa podsećaju na divljaštvo Islamske države, slike bombardovanja Gaze podsećaju na uništenje Alepa u Siriji ili Bahmuta u Ukrajini.
Ipak, ovo kolektivno kažnjavanje i ubijanje civila dobilo je podršku zapadnih lidera, koji to opravdavaju kao izraelsko „pravo na samoodbranu“ od Hamasa.
Ali kao što je i Danijel Levi, nekadašnji savetnik bivšeg premijera Ehuda Baraka, pitao voditelja BBC: „Može li neko verodostojno da mi kaže da kada rukovodstvo jedne zemlje kaže ‘Prekidamo hranu, struju, vodu, sve zalihe, čitavom civilnom stanovništvu“, da ciljaju militante?“
Sami izraelski lideri ne ostavljaju nikakvu sumnju. „Naglasak je na šteti, a ne na preciznosti“, priznao je Danijel Hagari, portparol izraelskih odbrambenih snaga.
lsraeli warplanes destroy a house in al-Nussairat camp, Gaza. pic.twitter.com/dISufeVd7h
— TIMES OF GAZA (@Timesofgaza) October 15, 2023
„Trenutno, jedan gol: Nakba!“, tvitovao je poslanik Likuda Ariel Kalner prošle nedelje. „Nakba koja će zaseniti Nakbu iz ’48“.
Nakba, na arapskom znači „katastrofa“, odnosi se na proterivanje i bekstvo 700.000 Palestinaca nakon palestinskog rata 1948. i osnivanja države Izrael.
„Gaza će se na kraju pretvoriti u grad šatora“, rekao je jedan bezbednosni zvaničnik izraelskom novinaru. „Neće biti zgrada“.
U međuvremenu, Izrael okupaciju Zapadne obale pretvara u aneksiju. Prošlogodišnji koalicioni sporazum između premijera Benjamina Netanjahua i krajnje desničarske cionističke partije formalno je obavezao vladu na „politiku po kojoj se suverenitet primenjuje na Judeju i Samariju“.
Politička platforma Likuda iz 1999. već „odlučno odbija uspostavljanje palestinske arapske države“. Politika izraelske vlade je efektivno za de facto jednu državu, ali onu u kojoj su većini Palestinaca uskraćena osnovna prava.
Deo ironije u Netanjahuovom obećanju da će „iskoreniti“ Hamas jeste da političari poput njega dugo pomažu u negovanju organizacije u pokušaju da potkopa palestinsku borbu.
„Svako ko želi da osujeti uspostavljanje palestinske države mora da podrži jačanje Hamasa i prebacivanje novca Hamasu“, rekao je Netanjahu na sastanku Kneseta 2019.
Od 1970-ih pa nadalje, Izrael je pomagao razvoj prvo Muslimanskog bratstva u Gazi, a potom i Hamasa, koji je Bratstvo stvorilo tokom intifade 1987. Cilj je bio da se potkopa autoritet sekularne PLO.
„Podstaknut ovom politikom“, primetio je prošle nedelje „Times of Izrael“, „Hamas je postao jači“. Oni koji žele da zadrže zemlju Izrael samo za Jevreje i oni koji žele da eliminišu Jevreje iz te zemlje, u međusobnom su zagrljaju.
Ne nastojim da izjednačavam Hamas i Izrael, pre ukazujem na način na koji obe strane koriste nesavesnu politiku druge da opravdaju neopravdano.
Sve ovo objašnjava važnost argumenta Jakova Argamanija. Ne u njegovom pozivu na mir već u dubini njegovog shvatanja Izraela/Palestine kao zajedničke zemlje koja može opstati samo ako se poštuju prava i dostojanstvo i Jevreja i Palestinaca.
Bilo u jednoj državi sa jednakim pravima, ili u dve države, „samoopredeljenje“ može biti samo samoopredeljenje svih ljudi koji žive između reke i mora, Palestinaca i Jevreja, u zajedničkoj budućnosti. Nijedna bomba, nikakva kasapnica to ne može izbrisati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
