Kenanovo „ukrajinsko upozorenje“ iz 1948.

Manje poznato je njegovo upozorenje iz 1948. da nijedna ruska vlada nikad neće prihvatiti ukrajinsku nezavisnost. Kenan je tada dao detaljne sugestije o tome kako Vašington treba da se nosi sa sukobom koji bi suprotstavio nezavisnu Ukrajinu Rusiji.

Pola veka kasnije vratio se ovoj temi. Kenan, tada u svojim 90-im, upozorio je da bi širenje NATO na istok osujetilo demokratiju u Rusiji i zapalilo još jedan hladni rat.

Kenan je u Beogradu proveo dve godine, od 1961. do 1963, ali već tada je bio vodeći američki spoljnopolitički mislilac. NJemu pripisuju da je kao tvorac „strategije obuzdavanja“ bio i „izumitelj“ Hladnog rata, što on nikad nije prihvatio, niti odobrio njegove militarizovane forme.

No, on je sigurno bio najbliži od svih modernih diplomata stvaranju doktrine, tim pre što je jasno, još 1947, nagovestio da će se SSSR dezintegrisati zbog vlastitih, unutrašnjih protivurečnosti. Koliko ironija može biti velika svedoči i to da je Staljin, posla samo četiri meseca, 1952. proterao Kenana kao ambasadora iz Moskve, a on je onda postao zaštitnik Staljinove kćerke Svetlane, kad je ona 1967. pobegla u Ameriku.

DUGI TELEGRAM: Zato ne prođe ni dan, a da neko od američkih stručnjaka ili političara ne poželi novu „veliku strategiju“, koja bi dala odgovore na pitanja o današnjem američkom položaju u svetu. Šta bi danas Kenan, kao autoritet za ruska i istočnoevropska pitanja, preporučio da se radi u rusko-ukrajinskom sukobu? A to je samo još jedna potvrda Kenanove diplomatske veličine, ali i svedočanstvo o odsustvu želje i sluha da se slede njegovi saveti.

Čitavo Kenanovo delovanje ide nasuprot faktorima koji su doveli od izbijanja ove globalne krize koja će, po svemu sudeći, iz korena promeniti svet koji smo dosad znali. Kenan jeste tvorac „strategije obuzdavanja“ Sovjetskog Saveza, ali je uvek bio protivnik militarizacije te strategije koju je izveo njegov naslednik u Stejt departmentu, Pol Nici.

Kenan je Rusiju verovatno poznavao intimnije od bilo koga iz američke vlade. Čak i pre nego što je stigao u Moskvu 1933. kao 29-godišnji pomoćnik prvog ambasadora SAD u Sovjetskom Savezu, Vilijama Bulita, perfektno je savladao ruski. On se u Rusiji bavio novinama, zvaničnim dokumentima, literaturom, radiom, pozorištem i filmom. Obučen kao Rus, Kenan je osluškivao Moskovljane u tramvaju ili u pozorištu. Pešačio je ili skijao na selu da bi posetio dragulje rane ruske arhitekture.

Njegov prezir prema diktaturi Josifa Staljina, posebno nakon početka krvavih čistki 1935-38, pratila je samo njegova želja da se približi ruskom narodu i njegovoj kulturi. Godine 1946, nakon što je izdiktirao svoj čuveni Dugi telegram Stejt departmentu sa upozorenjem na sovjetsku pretnju, Kenan je vraćen u Vašington. Sledeće godine privukao je pažnju svojim člankom u Forin afers i pozivom na obuzdavanje sovjetske ekspanzije.

U dokumentu – Američki ciljevi prema Rusiji, završenom u avgustu 1948, Kenan je izložio krajnje ciljeve SAD u slučaju da se Ukrajina odvoji od Rusije. Shvatio je da Ukrajinci „osporavaju rusku dominaciju; a njihove nacionalističke organizacije bile su aktivne i glasne u inostranstvu“. Stoga bi bilo „lako zaključiti“ da po njihovom, Ukrajina treba da bude nezavisna. On je tvrdio da Sjedinjene Države ne bi trebalo da podstiču to razdvajanje.

Ipak, dva problema koje je Kenan identifikovao pre tri četvrtine veka i dalje postoje, posebno u glavama ruskih lidera. Kenan je u dopisu Stejt departmentu napisao da „ne postoji jasna linija razdvajanja između Rusije i Ukrajine i da bi je bilo nemoguće uspostaviti“. Drugo, ruska i ukrajinska privreda bile su isprepletene. Stvaranje nezavisne Ukrajine „bilo bi isto tako veštačko i destruktivno kao pokušaj da se odvoji kukuruzni pojas, uključujući industrijsku oblast Velikih jezera, od privrede SAD“.

IZMEĐU SVETOVA: Čak i na vrhuncu Hladnog rata, Kenan je insistirao da „ne možemo biti ravnodušni prema osećanjima Velikorusa“. Pošto bi Rusi ostali „najjači nacionalni element“ u toj oblasti, svaka održiva „dugoročna politika SAD mora biti zasnovana na njihovom prihvatanju“. Opet, Kenan je uporedio ruski pogled na Ukrajinu sa američkim pogledom na Srednji zapad. Odvojena, nezavisna Ukrajina mogla bi se „održati, u krajnjoj liniji, samo silom“. Iz svih ovih razloga, hipotetičke trijumfalne Sjedinjene Države ne bi trebalo da pokušavaju da nametnu ukrajinsku nezavisnost opuštenoj Rusiji.

Ukoliko Ukrajinci sami ostvare nezavisnost, savetovao je Kenan, Vašington ne bi trebalo da se meša, barem ne u početku. Bilo je, međutim, gotovo neizbežno da nezavisna Ukrajina bude „na kraju osporena s ruske strane“. Ako se u tom sukobu „dođe u nepoželjan ćorsokak“, Sjedinjene Države bi trebalo da se zalažu za „komponovanje razlika u skladu sa razumnim federalizmom“.

Bez obzira na peripetije u poslednjih 75 godina, Kenanov savet ostaje relevantan i danas, ocenjuje autor knjige Kennan: A Life between Worlds Frenk Kostigljola. Federacija koja dozvoljava regionalnu autonomiju u istočnoj Ukrajini, a možda čak i na Krimu, mogla bi pomoći obema stranama da koegzistiraju.

Mnogi analitičari skloni su da trenutni sukob prikažu kao „Putinov rat“, ali Kenan je verovao da će se skoro svaki jak ruski lider na kraju suprotstaviti potpunom odvajanju Ukrajine. Konačno, realnost demografije i geografije nalaže da će Rusija na duge staze ostati glavna sila u ovim često tragičnim „krvnim zemljama“. Zarad regionalne stabilnosti i dugoročne bezbednosti SAD, Vašington treba da održi čistu empatiju za interese Rusa, kao i Ukrajinaca i drugih nacionalnosti.

Za razliku od Kenana, mnogi kremljolozi nisu videli da dolazi raspad SSSR. Bez obzira na to, u debati koja je usledila o proširenju NATO, on je bio više počastvovan nego poslušan. Ovaj paradoks je ilustrovan 1995, kad je savetnik predsednika SAD Bila Klintona, Strob Talbot pokušao da oda počast Kenanu, kome se duboko divio. Talbot je pozvao Kenana da odleti sa predsednikom u Moskvu na 50. godišnjicu Dana pobede – 9. maja u znak sećanja na predaju nacističke Nemačke. Davne 1945. Kenan, visoki američki zvaničnik u Moskvi, srdačno je pozdravio razdragane Ruse koji su se okupili u ambasadi.

Sada je, međutim, kao 91-godišnjak odbio poziv zbog lošeg zdravlja. A, verovatno bi se osećao iskorišćenim da je znao kompletan dnevni red putovanja. U memorandumu Klintonu, Talbot je dan nakon proslave godišnjice okarakterisao kao „10. maj: Trenutak istine“.

U svom sastanku sa ruskim predsednikom Borisom Jeljcinom, Klinton je uradio ono što je Talbot predložio i izvršio pritisak na Ruse da prihvate i proširenje NATO i učešće Moskve u Partnerstvu za mir (slabi NATO stvoren da umiri zabrinutost Rusije). Talbot je priznao Klintonu da se „praktično svi glavni politički igrači u Rusiji, ili duboko protive, ili su barem duboko zabrinuti zbog širenja NATO“.

NOVI „HLADNI RAT“: Do 1997, Kenan je bio dodatno uznemiren odlukom Vašingtona da se u NATO primi Češka Republika, Mađarska i Poljska, kao i da započne vojnu i pomorsku saradnju sa Ukrajinom. „Širenje NATO bila bi najsudbonosnija greška američke politike posle Hladnog rata“, napisao je Kenan 1997.

To bi „zapalilo nacionalističke, antizapadne tendencije u ruskom mišljenju i vratilo atmosferu hladnog rata u odnose Istoka i Zapada. I, učinilo bi mnogo težim, ako ne i nemogućim, postizanje daljeg smanjenja nuklearnog naoružanja“, napisao je Kenan. Upravo to se i desilo.

„Nigde se ovaj izbor ne čini bremenitijim sudbonosnim posledicama kao u slučaju Ukrajine“, upozorio je Kenan Talbota u privatnom pismu. Tada je polemisao s Holbrukom zbog NATO bombardovanja u Bosni, a osporio je i NATO bombardovanje SRJ 1999. Iako je poštovao Kenanove sumnje, Talbot je ostao čvrst. Pretpostavljao je da ekonomsko propadanje Rusije znači da će morati da se prilagodi zapadnom stilu.

„Rusija će morati da se oslobodi duboko ukorenjene navike razmišljanja i ponašanja“, napisao je Talbot Kenanu. A, Klintonova administracija nameravala je da ne prekine saradnju sa Ukrajinom, već da udvostruči napore da angažuje Rusiju. Pored Talbotovog pozivanja na „planiranje vežbi te godine u centralnoj Aziji, kao i u baltičkom regionu“, ogorčeni 93-godišnji Kenan napisao je dva znaka uzvika. Moskva je ponovo odbila da učestvuje u tim vojnim vežbama pod vođstvom Zapada u oblastima koje su bile pod njenom kontrolom samo nekoliko godina ranije.

Predviđanja su često strašno pogrešna. Kenanova predviđanja iz 1948. o ruskoj tvrdoglavosti kad je u pitanju Ukrajina i njegova upozorenja iz 1990-ih o američkoj neosetljivosti i ambicijama danas su tačna, smatra Frenk Kostigljola. Njegov predlog o izvesnoj federalnoj strukturi i regionalnoj autonomiji u spornim oblastima i dalje obećava, iako je sve teže sprovodiva. Najvažnije pitanje je ono što je istoričar sa Jejla, Pol Kenedi nazvao „imperijalnim preopterećenjem“.

Još u Drugom svetskom ratu, Kenan je izdržao duge letove u ledenim teretnim avionima koji su preleteli Atlantik čitajući Edvarda Gibona o tome kako je Rimsko carstvo opadalo, a zatim palo. Kenan je bio skeptičan u pogledu dugoročne održivosti čak i najmoćnijih zemalja koje drže vojne snage daleko od kuće. Kao rezultat toga, osporavao je efekte američkih trupa stacioniranih u zapadnoj Evropi tokom Hladnog rata.

Međutim, od Hladnog rata, vojna granica SAD napredovala je mnogo dalje na istok. Bez obzira na to kako se brutalni rat Rusije u Ukrajini završi, Sjedinjene Države su se obavezale da će održati snažno vojno prisustvo na pragu Rusije.

Da je živ danas, Kenan bi primetio opasnost da se Rusi sateraju u ćošak do tačke u kojoj bi mogli da napadnu. Takođe bi ukazao na višestruke probleme Sjedinjenih Država kod kuće i zapitao se kako je ovo izloženo prisustvo u istočnoj Evropi u skladu sa dugoročnim spoljnim i unutrašnjim interesima američkog naroda, tvrdi Kostigljola.