Kič koji nas je ujedinio: Evrovizija uspešnija od EU

Prvo takmičenje za najbolju pesmu Evrovizije održano je 24. maja 1956, u Luganu u Švajcarskoj, a ujedno to je i prvi pokušaj da se uživo emituje neki događaj na međunarodnoj sceni.

Nekoliko decenija kasnije, piše britanski Gardijan, pobeda Abe jedva da se i spomene, mada je o tome Klajv Džejms pisao za EUOserver. U proteklih nekoliko godina, takmičenje koje ima veliku gledanost pretvorilo se, piše informacioni menadžer Gardijana Ričard Nelson, u metaforu tenzija koje vladaju u odnosima u Evropi. Nelson ga poredi i sa međunarodnim fudbalskim utakmicama.

Nelson podseća na prenos ovog događaja iz aprila 1968, kada su mediji, između ostalog pisali, da su „pevači koji su se danas okupili u Londonu na evrovizijsko takmičenje sumorni plodovi Abe“. Tada prvi put takmičenje je prenošeno u boji uprkos činjenici da je mali broj TV gledalaca imao televizor u koloru.

„Leto je gotovo. Ništa drugo nije važno za mene…“, pevao je Karlos Mendes iz Portugala, odeven u omorika plavom odelu, u „Royal Albert Hall“ u Londonu. „Nedelje su gotove, dani su bez kraja, a ja čekam da se vratite….“, pevala je plavuša Klaudi Lombarde iz Belgije.

„Živimo na malim ostrvima, a čak ni ne znate ko živi pored vas“, stihovi su pesme koju je izvodila Karel Got, pevačica iz Praga koja je predstavljala Austriju, a nazivaju je Sinatrom sa istoka.

Takmičenje je gledalo 150 miliona ljudi u 23 države u Evropi i Severnoj Africi. Masijel iz Španije sa pesmom „La, LA, La….“ (reči iz naslova se u numeri ponavljaju čak 138 puta) pobedila je te godine. Jedna zanimljivost koja je vezana za ovu pesmu jeste i to što je prvobitno španski pevač Žoan Manuel Seart želeo da je otpeva na katalonskom jeziku, čemu se oštro usprotivio španski diktator Frank, pa ga je Masijel „smenila“ i izvela pesmu na španskom jeziku.

Odvajkada primam male magazine posvećene Evroviziji od zanesenjaka koji znaju moju ljubav prema ovom takmičenju. Moja ljubav prema Evroviziji bila je bezobzirna. U poslednjih nekoliko godina, nemam više te žestine i strasti prema ovom takmičenju. Sećam se maja 1998 – „Ding-a-Dong“,“ Boom Bang-A-Bang“, da ne spominjem i „Diggi-Loo, Diggi-Ley“…. Lako je ismevati takmičenje za Pesmu Evrovizije, i tako zabavno, a ipak, usred loših preporuka, šokantno glupih stihova, ključnih promena i „bingi-bongi-boo“ osećanja, postoji ozbiljna politička lekcija koja se može naučiti, piše Nelson.

Nasuprot tome, evropski kontinent je uvek bio podeljen: prema jezicima, navikama u ishrani, fudbalu, književnom senzibilitetu… Šta nas može dovesti zajedno? Ne Evropska unija, očigledno. U teoriji, Evrovizija se može smatrati uspešnijom: omogućila nam je da ostavimo po strani naša sitna rivalstva i okupimo se za jednu noć godišnje, ujedinjeni u kič-preziru prema učesnicima takmičenja, ocenjuje autor Gardijana.

Ali ova teorija, dodaje, ne drži vodu.

„U stvarnosti, kao što je to svojevremeno pokojni Teri Vogan primetio, takmičenje promoviše samo veliku iluziju kontinentalnog jedinstva. U praksi, patriotski osećaj zaslepljuje mnoge gledaoce: postoje neki među nama, ponosni, ali iskreno pogrešni Britanci, koji su 1974. godine podržali Oliviju Njutn-Džinov u odnosu na predivnu ponudu Abbe i njihove pesme „Waterloo“. Čini se da je patriotski sentiment u ovakvim slučajevima smešan. Istinska politička lekcija Evrovizije je da je nacionalni ponos, ponekad, sila koju treba prevazići“, ističe u tekstu.

Šta nam Evrovizija može reći o budućnosti Evrope i prirodi njenih naroda? Derek Gaterer sa Instituta za Virologiju Univerziteta Glazgou demonstrirao je matematički ono što je Teri Vogan godinama znao: postoje „obrasci koluzivnih savezništva“ u evropskim savezima glasanja.