Opasnosti razmišljanja kao „Kijevsko pile“: Zapad ponavlja istu grešku sa Ukrajinom kao i 1991.

„Sloboda nije isto što i nezavisnost“, rekao je Buš publici. Amerikanci „neće pomoći onima koji promovišu samoubilački nacionalizam zasnovan na etničkoj mržnji“.

Puč u Moskvi tri nedelje kasnije, i događaji koji su usledili, pokazali su koliko je Buš pogrešio. Sada će SAD i Zapad da ponove istu grešku, ukazuje u analizi za CEPA.org Ostap Krivdik, član Kraljevskog koledža za odbrambene studije.

Najmanje sedam zemalja, na čelu sa SAD i Nemačkom, čine grupu koja blokira ulazak Ukrajine u NATO, preneo je Politiko. To uključuje one koji su naklonjeni Kremlju, poput Mađarske i Slovačke, i druge poput Španije, Slovenije i Belgije.

Zapadno moderno razmišljanje kao „Kijevsko pile“ veruje da Rusija jeste, bila i da će zauvek biti tu. Uvek prevlada bez obzira na cenu, i niko ne želi nuklearni rat, tako da moramo da pregovaramo sa Rusijom, a da nikada ne eskaliramo.

Kaže i da je Ukrajina privremena, korumpirana i neefikasna i da ne može da pobedi. Ona nije „član porodice“, nije saveznik. To je u najboljem slučaju komšija i partner, ali u stvarnosti, to je tampon, potrošni materijal u velikoj igri i problem.

Ovi šaptači Rusiji, oduševljeno pojačani Kremljom, pitaju se da li Zapad želi još jedan „zauvek rat“ u iračko-avganistanskom stilu? Životi i sudbine Ukrajinaca nisu dovoljno važni čak ni za raspoređivanje trupa, a to je već koštalo previše novca bez jasnog rezultata.

Interesi Evrope i SAD, nastavlja ovaj argument, su stabilni kroz globalnu ravnotežu snaga i odsustvo ili obuzdavanje velikih sukoba na evropskim granicama. Demokratija, ljudska prava i međunarodno pravo su sekundarni faktori u odnosu na realnost sirove moći.

Pravo pitanje, kažu ovi ukrajinski skeptici, jeste da Kina stoji na vratima i čeka da promeni igru.

Rusija, šizofreno opisana kao i jaka i slaba u isto vreme, je sekundarni problem. Ako bi Ukrajina bila „sklonjena sa puta“, Rusija bi mogla biti iskoristena protiv Kine u obrnutom scenariju od Kisindžerove politike iz 1970-ih, kada je depriznavanje Tajvana bila cena za promenu kineske politike.

Da li bi Ukrajina mogla postati novi Tajvan u sličnom dogovoru?

Ovo razmišljanje je ružan koktel kukavičluka, arogancije, intelektualne lenjosti i pohlepe. To je ukorenjeno u političke elite sa obe strane političkog sprektra u SAD i među evropskim elitama. Prihvaćen je u velikom delu medija, akademske zajednice i istraživačkih centara, i rizikuje da postane mejnstrim u SAD i kontinentalnoj Evropi.

Poruka je jednostavna: Zaboravite Ukrajinu, prestanite sa pucanjem, okrenite novu stranicu.

Kao i u govoru predsednika Buša iz 1991. godine, nema spremnosti da se razmotri potencijalni kolaps imperije čak i kao mogući scenario (to bi bilo previše eskalativno.)

Dok je pad Berlinskog zida pozdravio Zapad, Ukrajinci su bili subjekti carstva – baš kao što su danas Tatari ili Burjati – i rečeno im je da ostanu carski vazali, sviđalo im se to ili ne.

Bez nezavisnosti nema slobode ali Evropa i SAD nisu spremne da preuzmu odgovornost i više žrtvuju za taj ideal.

Jednako tako, bez bezbednosti nema prosperiteta, pa članstvo u Evropskoj uniji (EU) bez članstva u NATO neće proći.

Bilo kakve nenuklearne garancije Ukrajini biće nedovoljne, a u međuvremenu, suštinski genocidni razlozi rusko-ukrajinskog rata neće biti rešeni. Oni neće biti identifikovani ili rešeni ako Zapad nastavi da sledi način razmišljanja „Kijevskog pileta“.

Da li bi to uopšte moglo da funkcioniše? Neće li genocid nad Ukrajincima, nestanak Ukrajine kao nezavisne države pretvaranje nje u ruskog zastupnika, slanje još najmanje pet miliona izbeglica na zapad i sledeći rat sa NATO za tri do pet godina zapravo ponovo stvoriti „napetosti“ koje lideri EU pokušavaju da izbegnu?

Sudbina Ukrajine će definisati sudbinu Rusije i sudbina Rusije će pomoći u odlučivanju o sudbini Evrope i Azije, a zauzvrat i celog sveta.

Ovo je ključni trenutak u istoriji čovečanstva. Moramo da ispravimo svoje razmišljanje i razradimo teoriju promene“, zaključuje Krivdik.