Kina je bila rekorder u svetu: Zašto bebe u Kini više nisu „višak“?

Ovaj potez odražava promenjivu perspektivu Kine o rastu stanovništva – zabrinutost zbog prenaseljenosti zamenjena je strahom da stanovništvo brzo stari i preti budućnosti zemlje.

Decenijama je usvajanje bilo ključno za kinesku politiku jednog deteta. Dodatne trudnoće su ili prekidane, ili je beba data paru bez dece.

Kada sam 1981. bio u osnovnoj školi, zvaničnici su dali bebu koja je preživela prisilni abortus u susednom selu neplodnom paru u mom selu. (Beba je ubrzo umrla od posledica prevremenog porođaja)

Nekoliko mojih rođaka, kojima su pretile ogromne novčane kazne i konfiskacija poljoprivrednog zemljišta i stoke, morali su da daju decu na usvajanje.

Uprkos kazni, bar su im bebe bile bezbedne. Isto se ne može reći za decu porodica koje nisu mogle da priušte da plate kazne pa su ih često ostavljali kraj puteva.

Iako su njihovi roditelji mogli ugurati nešto novca u bebeću ćebad u nadi da će neko uzeti njihovo napušteno novorođenče, takav srećan ishod je bio retkost, ali ne samo zato što porodice sa decom nisu imale pravo na usvajanje.

Šanse za preživljavanje ilegalno rođenih beba poboljšale su se 1992. kada je vlada počela da dozvoljava međunarodna usvajanja, efektivno izvozeći „višak“ dece.

Time se kineska vlada ne samo oslobodila finansijskih pritisaka povezanih sa izdržavanjem siročadi, već je dobila i novi tok prihoda: donacije stranih usvojiteljskih porodica.

Međunarodna usvajanja su bila toliko unosna, sa stranim porodicama koje su plaćale hiljade dolara da bi usvojile kinesko dete, da su neke lokalne vlade počele da „zaplenjuju“ bebe.

U jednom slučaju razdvojeni su blizanci; jedno blizanče je poslato u usvojiteljsku porodicu u Sjedinjenim Državama, a drugo je ostala u Kini sa svojim biološkim roditeljima.

Kada je u pitanju raspoloživost dece za usvajanje, Kinu je bilo teško preteći. Obilje beba i centralizovan, predvidljiv i relativno pristupačan proces usvajanja – otprilike upola jednostavniji od usvajanja u SAD – brzo je pretvorio Kinu u vodeću zemlju porekla za međunarodna usvojenja, koja je dostigla 160.000 usvojene dece iz Kine u poslednje tri decenije.

Vrhunac je bila 2005. godine sa 13.000 dece usvojene iz Kine. SAD su vodeća destinacija: u periodu od 1999.-2022, američke porodice usvojile su 82.658 kineske dece – skoro jednu trećinu svih američkih usvojenja iz stranih zemalja.

Ako se uračunaju usvojenja pre 1999. procenjuje se da su američke porodice usvojile više od 100.000 kineske dece, od kojih su neku od roditelja oduzeli službenici odseka za porodično planiranje.

Veća je verovatnoća da će devojčice biti date na usvajanje nego dečaci, što odražava sklonost kineskih roditelja prema sinovima.

Ali ta sklonost nije bila ni približno tako izražena kao što čini se veruje međunarodna zajednica a jasno je da je politika jednog deteta bila ta koja je podstakla.

Godine 2000. bilo je 120 dečaka uzrasta 0-4 godine na svakih 100 devojčica širom Kine. Ali tamo gde je politika dvoje dece bila pilotirana od sredine 1980-ih, taj odnos je bio daleko uravnoteženiji, sa 103 dečaka na svakih 100 devojčica u okrugu Jičeng i 110 dečaka na svakih 100 devojčica u prefekturi Jiukuan.

Ovo je u skladu sa globalnim prosekom: u ljudskoj populaciji, na svakih 100 ženskih beba obično dolazi 103-107 muških beba.

U svakom slučaju, druge države takođe preferiraju sinove nad kćerima.

U deset Galupovih istraživanja sprovedenih između 1941. i 2011. oko 40 odsto američkih ispitanika je reklo da bi, ako bi imali jedno dete, više voleli da to bude dečak, dok se oko 28 odsto izjasnilo da bi više voleli devojčicu.

Razlika je u tome što je u Kini politika jednog deteta primorala roditelje na okrutne izbore.

Kineska mašina za strana usvajanja nije mogla da radi zauvek.

Stopa fertiliteta u zemlji opala je sa 2,3 dece po ženi u 1990. na 1,6-1,7 u 2010, što je prirodno smanjilo broj dece koja su dostupna za usvajanje.

Istovremeno, stopa neplodnosti je porasla sa 1-2 odsto 1970-ih na 10-15 odsto u 2010. i 18 odsto u 2020. godini, povećavajući domaću potražnju za usvajanjem.

Zatim je 2014. uvedena „selektivna politika dvoje dece“ koja je 2016. postala univerzalna a politika troje dece usledila je 2021. Kao rezultat toga, daleko više kineskih porodica steklo je pravo na usvajanje.

Ovaj razvoj događaja, zajedno sa pooštravanjem pravila međunarodnog usvajanja 2007. doprineo je naglom padu usvajanja kineske dece u SAD, sa 7.903 u 2005. na 6.492 u 2006, 2.696 u 2012. i samo 819 u 2019. Kina je tokom epidemije kovid 19 bila suspendovala međunarodna usvojenja.

Ovo se može posmatrati kao deo šireg pomeranja od međunarodnog usvajanja. Neke zemlje koje primaju decu iz inostranstva na usvajanje uključujući Dansku, Holandiju i Norvešku ograničile su ili suspendovale ovu praksu, uglavnom zbog etičkih zabrinutosti u vezi sa procedurama usvajanja.

Zanimljivo je da, iako SAD nisu uvele takva ograničenja, broj usvajanja u inostranstvu od strane Amerikanaca je naglo opao, sa 22.987 u 2004. na samo 1.517 u 2022.

Ali cilj ublažavanja domaćih demografskih pritisaka je verovatno glavni motiv za odluku kineske vlade da zabrani da stranci usvajaju njihovu decu uprkos spekulacijama međunarodnih medija da je to politički motivisano.

Ne tako davno, Rusija je preduzela sličan korak. U periodu 1992-2012, Rusija je bila među vodećim zemljama porekla za međunarodna usvojenja, a Amerikanci su usvojili 60.000 ruske dece. Od 2012. Rusija je zabranila da njenu decu usvajaju američke porodice.

Iako je odluka imala političku dimenziju, stopa fertiliteta u Rusiji koja je brzo opadala – sa 2,0 u 1989. na 1,16 u 1999. – verovatno je bila vodeći faktor.

Što se tiče Kine, njena stopa fertiliteta nastavlja da opada, uprkos primeni politike troje dece i drugim naporima vlade da podstakne rađanje.

Prošle godine je bila 1,0 širom Kine i samo 0,6 – najniža stopa na svetu – u provincijama kao što su Šangaj i Heilongđiang.

S obzirom na ozbiljnost kineske demografske krize, okončanje međunarodnog usvajanja predstavlja samo kap u čaši. Ipak, to je dobrodošla promena, jer naglašava da je kineska vlada konačno priznala da na ljude ne treba gledati kao na breme.

Možemo se samo nadati širem zaokretu ka politikama koje poštuju život i štite ljudska prava.

Autor je demograf i istraživač akušerstva i ginekologije na Univerzitetu Viskonsin-Medison i autor knjige „Velika zemlja sa praznim gnezdom“ iz 2007. u kojoj je kritikovana kineska politika rađanja.

Copyright: Project Syndicate, 2024.

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji