Kina, Japan i Trampova Amerika

Neki analitičari veruju da će Kina tražiti takvu vrstu prevlasti u istočnoj Aziji koja će dovesti do konflikta. Za razliku od Evrope, istočna Azija se nikada nije u potpunosti pomirila sa rešenjima iz tridesetih godina prošlog veka, a podele koje je doneo Hladni rat su dodatno ograničile mogućnost pomirenja.

Sada je američki predsednik Donald Tramp pokrenuo trgovinski rat sa Kinom i pregovore sa Japanom koji ciljaju na japanski trgovinski suficit sa Sjedinjenim Državama. Iako je nedavna najava pregovora odložila Trampovu pretnju o carinama protiv Japana, kritičari su zabrinuti da bi Tramp mogao da pogura Japan bliže ka Kini, čiji bi predsednik Si Đinping trebalo da se sastane sa premijerom Šinzom Abeom kasnije ovog meseca.

Ravnoteža snaga između Japana i Kine se znatno promenila tokom poslednjih decenija. U 2010, kineski bruto domaći proizvod (BDP) je prevazišao japanski mereno u dolarima (iako Kina dosta zaostaje za Japanom mereno u prihodu po glavi stanovnika). Nije lako prisetiti se toga da su pre nešto manje od dve decenije mnogi Amerikanci strahovali da će ih preteći Japan, a ne Kina. U knjigama je predviđan Japanom predvođen Pacifički blok koji bi isključio SAD, pa čak i moguć rat sa Japanom. Umesto toga, tokom administracije predsednika Bila Klintona, SAD su ponovo uspostavile svoj bezbednosni savez sa Japanom, u isto vreme kada su prihvatile uspon Kine i podržale njen prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Početkom devedesetih, mnogi posmatrači su smatrali da će američko-japanski savez biti odbačen kao relikt Hladnog rata. Trgovinske tenzije su bile velike. Senator Pol Congas je tokom predsedničke kampanje 1992. imao slogan „Hladni rat je završen i Japan je pobedio“. Klintonova administracija je krenula kritički nastrojena ka Japanu, ali posle dvogodišnjeg procesa pregovora, Klinton i tadašnji premijer Rjutaro Hašimoto su 1996. izdali deklaraciju koja je savez proglasila temeljem stabilnosti u istočnoj Aziji nakon Hladnog rata.

Na dubljem nivou je postojalo nezadovoljstvo, iako je ono retko otvoreno izražavano, a odnosilo se na zabrinutost Japana da će biti marginalizovan ako se SAD okrenu ka Kini. Kada sam učestvovao u pregovorima oko ponovnog uspostavljanja saveza sredinom devedesetih, moje japanske kolege su sedele preko puta stola ukrašenog nacionalnim zastavama i retko su o Kini raspravljali zvanično. Ali kasnije, uz piće, oni su pitali da li će Amerika prebaciti svoj fokus sa Japana na Kinu kada ona ojača.

Takva zabrinutost nije iznenađujuća: kada odbrambeni kapaciteti dva saveznika nisu simetrični, ona strana koja je više zavisna će biti i više zabrinuta o partnerstvu. Tokom godina, neki Japanci su tvrdili da bi Japan trebalo da postane „normalna“ zemlja sa što većim vojnim sposobnostima. Neki stručnjaci su čak predlagali da Japan treba da odustane od nekih svojih antinuklearnih principa i da razvija nuklearno oružje. Ali takve mere bi pokrenule više problema nego što bi ih rešile. Čak i kad bi Japan preduzeo korake da postane „normalna“ zemlja (šta god taj pojam podrazumevao), i dalje ne bi izjednačio moć sa SAD ili Kinom.

Danas, Japan ima nove brige u vezi s tim da će ga Amerika napustiti. Trampova orijentacija „prvo Amerika“ i protekcionistička politika predstavljaju novi rizik po savez. Trampovo povlačenje iz Transpacifičkog partnerstva je bilo udarac za Japan. Iako je Abe vešto igrao na Trampov ego da bi izbegao konflikt, akutne nesuglasice su ostale. To što je Trampova administracija nametnula carine na čelik i aluminijum na osnovu nacionalne bezbednosti je iznenadilo Abea i podstaklo zabrinutost u Japanu.

Trampova administracija je sugerisala da bi američki saveznici u Aziji trebalo više da rade na svojoj odbrani i otvoreno dovela u pitanje vrednost raspoređenih američkih snaga. Neki analitičari se pitaju da li će Trampovi postupci primorati Japan da se zaštiti od potencijalnih gubitaka i da se okrene ka Kini. Ali to je malo verovatno u ovoj fazi. Iako bi takve opcije mogle da se razmatraju, one će biti ograničene, s obzirom na zabrinutost Japana zbog kineske dominacije. Savez sa SAD ostaje najbolja opcija – osim ako Tramp ne ode mnogo dalje.

Do sada, savez je ostao izuzetno jak. Abe je rano stupio u kontakt sa tada izabranim predsednikom Trampom, sastavši se sa njim najpre u Trampovom tornju u NJujorku, a zatim i tokom poseta Vašingtonu i u Trampovoj rezidenciji Mar-a-Lago na Floridi. Odnosi između Abea i Trampa omogućili su da Pentagon održi blisku saradnju kada se radi o bezbednosnim pitanjima. Severna Koreja je doprinela fokusiranju pažnje na savez i omogućila da Tramp ubedi Japan da SAD stoje iza njega „100 posto“.

I Abe i Tramp su podržali strategiju „maksimalnog pritiska“ na Severnu Koreju, radeći naporno da izgrade međunarodnu podršku sankcijama Ujedinjenih nacija. U međuvremenu, Japan je najavio novu veliku investiciju u protivraketni odbrambeni sistem i učestvovao u njegovom zajedničkom razvoju. S druge strane, Trampova iznenadna promena stava prema severnokorejskom lideru Kim DŽong Unu posle singapurskog samita u junu podstakla je zabrinutost Japana da će se SAD fokusirati na interkontinentalne rakete, a zanemariti rakete srednjeg dometa koje mogu da pogode Japan.

Trampova retorika o podeli tereta je takođe izazvala zabrinutost. Iako su izdvajanja Japana za odbranu malo iznad jedan odsto BDP-a, ona predstavljaju značajnu podršku zemlje domaćina. Američko ministarstvo odbrane procenjuje da japanska vlada plaća oko 75 odsto troškova podrške američkih snaga u Japanu. Samo ove godine, japanska vlada je izdvojila 1,7 milijardi dolara za podelu troškova, dve milijarde za prestrojavanje američkih snaga i 2,3 milijarde za različite vrste podrške zajednici, pored ostalih troškova povezanih sa savezom.

Kao što je Klintonova administracija shvatila pre četvrt veka, uspon Kine je stvorio ravnotežu snaga tri zemlje u istočnoj Aziji. Ako SAD i Japan ostanu u savezu, mogu da oblikuju okolnosti sa kojima će Kina morati da se suoči i da doprinesu da se ublaži rast njene moći. Ali to će zavisiti od toga da li će Trampova administracija uspešno održati američko-japanski savez.

Autor je profesor na Univerzitetu Harvard

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org